Dugo ce potrajati sok nakon onoga sto se sa Kosovom dogodilo u komandnom satoru britanskog generala Dzonsona na polju kod Kumanova. Na skali vrednosti u rezimskim medijima – kao i u javnosti – realnost nije na velikoj ceni. I sve se jos jednom zavrtelo oko Crkve upravo kada se sam patrijarh Pavle vratio u Pec, na svoju arhiepiskopsku stolicu, a saopstenje sv. Sinoda od 15. juna zaista je delovalo kao prava vest – doslo je vreme da se na novonastalo stanje pogleda drugacije i hrabrije. Sinod je, naime, zatrazio »da predsednik Jugoslavije i Savezna vlada podnesu ostavke, u interesu naroda i za njegovo spasenje«. Ako se u ovom momentu ne pocne sa promenama, a one su nemoguce »sa ovakvom vlascu«, ako ne dodju »novi ljudi«, tragedija ce biti dublja. Rezimski mediji to nisu ocekivali i zapocela je prava kampanja protiv Crkve i samog patrijarha koji je, naravno, svrstan u »izdajnike«. U Borbi od 17. juna Z. Djordjevic govori kako Crkva »svoje vazalstvo nudi politickim vazalima«, kako staje »uz bok NATO ubica«. Naravno, nista od toga nije tacno.
Crkva je ipak hrabro rekla svoje. To je utoliko vaznije jer se decenija patrijarha Pavla poklapa sa Milosevicevom decenijom.
Ta je decenija bila – Republika je analiticki sledila zbivanja – mucno doba u istoriji nase Crkve i njenog »prelazenja preko pustinje« tokom jednog od najmucnijih razdoblja u novijoj istoriji njenoj. Godinama su vodali starog patrijarha svuda – poljima Slavonije i kroz ratista Bosne, vodili su ga u rovove Karadziceve dicne vojske, nagonili ga – uoci potpisivanja sporazuma u Dejtonu – da dâ potpis Milosevicu da »moze zastupati sve Srbe«, potom mu taj potpis na ponizavajuci nacin i uskracivali. Pa ipak, u svim tim lutanjima patrijarh Pavle je rekao da nece »ni malu a ne samo veliku Srbiju po cenu zlocina«. Sada – saopstenjem sv. Sinoda – cini se hrabar korak i daje se primer drugim institucijama u drustvu koje jos uvek cute. To je korak u smeru jednog suocenja koje nas ocekuje. U Peci – gde vec ima osveta i progona Srba – patrijarh je bio »zapanjen razmerama zlocina koji su pocinjeni« i on se sprema da nacini i drugi korak. Londonska stampa vec navodi reci iz izjave da je »dusa srpskog naroda umrljana krvlju etnickih Albanaca«. Takvim cinom se iskoracuje iz mucne senke proslosti i pokazuje da Crkva u svetu nije samo svedok vec i saucesnik u menjanju njegovom. Pocetak takve katarze se po mnogim znacima nazire, sve ukazuje da je nastalo vreme pokajanja.