Broj 216-217 

Dogadjanja

On nije diktator!

Bilo je vispreno resenje upotrebiti paraklasu proletarijata drustveni talog
da obavi opake i prljave poslove pararevolucije

Nedavno je u jednoj politickoj kontakt-emisiji italijanske televizije, Edvard Lutvak, americki strucnjak za geopolitiku, uspeo samo da kaze: »Milosevic nije diktator, bar ne tipican...«. Bio je prekinut grajom u studiju i energicnom intervencijom voditelja koji mu je zapravo oduzeo rec.
Po definiciji, diktator je onaj koga u posebnim trenucima narod izabere da vodi zemlju i dâ mu neogranicena ovlascenja. Milosevic je vlast osvojio partijskim pucem, pa prema tome ne zadovoljava osnovni element izbora. Pucem na vlast dolaze tirani. Brojni visepartijski izbori za vreme Miloseviceve vlade cine neprihvatljivom i ovu definiciju. Mozda bi ponajvise odgovarao termin despot. Opet po definiciji, despot je neograniceni gospodar robova i slugu... samovoljni gospodar... neograniceni vladalac. Ipak, ta je funkcija nastala u srednjem veku, a mi smo u postindustrijskom dobu iako energicno koracamo unazad.

Bez diktatorskog kica

Pozabavimo se pitanjem zasto Milosevic nije diktator. Jedna od bitnih spoljnih karakteristika diktatora je da uzivaju u operetskom miljeu. Veoma vole nakindjurene uniforme (Bokasa, Hitler, Tito, Pinoce, Tudjman), a Milosevica tesko da je iko video u uniformi, iako je vrhovni komandant. Vole da izadju pred mase koje im iskazuju odanost. Na jednom od prvih mitinga pred skupstinom Jugoslavije Milosevic je dugo i panicno izbegavao da izadje pred mase koje su uzvikivale njegovo ime. Diktatori vole da se slikaju sa razdraganom decom, radnicima, narodom. Tek nakon tridesetak dana bombardovanja mogli smo na televiziji videti kako Milosevic miluje decu i »spontano« cuci medju njima da bi se slikao. Diktatori vole da paradiraju sopstvenim avionima, ergelama automobila, jahtama. Iako se tvrdi da jugoslovenski predsednik poseduje jahtu u Grckoj, ipak je nedvosmisleno da on prema svim tim obelezjima moci, koja dakako poseduje, ne pokazuje posebnu naklonost. On jednostavno nije sarlatan poput Tudjmana koji pozira sa kapom kapetana i za kormilom jahte. Milosevic bez trunke kiceraja drzi kormilo zemlje, i to ceo svet zna. 
Od sustinskih karakteristika diktatora i njihovih vladavina Milosevic se bitno razlikuje po tome sto u zemlji kojom vlada nema politickih zatvorenika ili bar ne u znatnijem broju. Veoma pragmatican, on je smislio da vecinu nezeljenih ponasanja okvalifikuje kao »prekrsaje« za koje se izricu drakonske novcane kazne. Clanovi Gradjanskog parlamenta iz Cacka, na primer, kaznjeni su, ne zbog onoga sta su govorili, vec zbog »remecenja javnog reda« i to ne zatvorom vec velikom novcanom kaznom.
Izbora, i to visepartijskih, bilo je na pretek. Kao i svaka partija na vlasti i SPS ih je organizovao onda kada je to njemu odgovaralo. Cak je i sama partija na vlasti organizovala nove, sto besmislenije partije, kako bi ogadila politicki pluralizam. Kod svih koji nisu pripadali njenom opredeljenju ubacivala je svoje ljude koji su uspevali da postanu cak i vodje tih partija, da perfidno zastrasuju stanovnistvo u smislu sta ako oni dodju na vlast. Kada je poceo opasno da opada broj glasaca vernih vladajucoj partiji, Milosevic je za malo vlasti kupio najbucnije protivnike, Seselja i Vuka Draskovica. Pokazalo se da su oni jedva docekali da sluze.

Svet voli rec revolucija. Obicne pobune, pucevi i prevrati olako postaju revolucija. Tako je s odusevljenjem docekana »antibirokratska revolucija«. Vesto smisljen naslov nosio je u sebi, videli smo to tek naknadno, tovar dinamita. Rec »antibirokratska« asocirala je na borbu protiv vecno predimenzionirane birokratije a pravi smisao joj je bio rusenje i preoblikovanje drustvenih institucija u kojima »birokratija« sedi. Nikada Srbija nije imala toliko prave birokratije kao posle »antibirokratske revolucije«.
Tesko je odati se utisku da je sve to uradjeno ne samo da bi se prigrabila apsolutna vlast nego i da bi se celom poslu dao legalni okvir. Kao potuljeni karijerista Milosevic je pristajao da bude i »Mali« kako bi u bezbednoj senci docekao svoj trenutak. Kada ga je docekao, uradio je sve planski, temeljito i zestoko. Od samog pocetka Milosevic je izrazito pokazivao jednu karakternu osobinu partijskih aparatcika, a to je da odgovornost za nesumnjivo njegove namere formalno pravno prenese na nekog drugog.

»Revolucija olosa«

Jedan srpski pisac je, u tekstu koji jos nije objavljen na srpskom jeziku, Milosevicev rezim nazvao »revolucijom olosa«. Iako formulacija deluje kao literarno preterivanje ipak u njoj ima i dosta osnova. Setimo se samo likova koji su cinili okosnicu prvobitnih mitinga. Ni u jednom gradu njih niko nije poznavao. Znala ih je verovatno samo policija i organizatori. Vrlo brzo prerasli su u paravojsku. Izuzetan talenat iskazao je Milosevic da upotrebi institucije i pojedinca i da ih sutne kada mu vise ne sluze poslu. Od institucija najtragicnija je sudbina Beogradskog univerziteta. Od pojedinaca najgore su prosli: Dobrica Cosic, Milan Panic i Vuk Draskovic. Jedini ko mu sluzi i na koga se oslanja od pocetka do danas je lumpen-proletarijat. 
Kako je za revoluciju, prema marksistickom misljenju, potrebna klasa koja ce je izneti, a kako su prave klase (burzoaska, proleterska) vec odradile svoju revolucionarnu ulogu, bilo je vispreno resenje upotrebiti paraklasu proletarijata drustveni talog da obavi opake i prljave poslove pararevolucije. Taj talog cini paravojne odrede koji su do sada uglavnom delovali na tudjem terenu, a doslo je vreme kada se vracaju na domacu scenu.
U vreme zavrsnih pregovaranja oko uspostavljanja mira na Kosovu, britanski premijer Toni Bler je Milosevica nazvao »komunistickim diktatorom«. Cini se da smo prilicno truda i prostora posvetili da dokazemo da on nije diktator. Necemo se upinjati da dokazujemo kako nije ni komunista, ni nacionalista, sto mu se pripisuje. On se samo koristi onim sto mu je pod rukom da bi sto nesmetanije mogao da vlada. U tom vladanju pokazuje karakteristike »slovenskog kockara«. Naime, kod Rusa, Crnogoraca pa i Srba, kockar na glasu nije onaj ko dobija, vec onaj koji ume da izgubi. Nikada reputaciju velikog kockara nije dobio neko ko je zgrnuo pare, vec onaj ko je imao hrabrosti da prokocka citavo bogatstvo i ponovo sedne za sto.
Ko ume da podvuce crtu i sabere doci ce do rezultata koji pokazuje da je za poslednjih deset godina Srbija dozivela nacionalnu, politicku, ekonomsku, intelektualnu, vojnu i moralnu katastrofu. Na istoriji je (a mozda i Hagu) da pruzi ocenu kolika je Miloseviceva zasluga za to.

Milutin Mitrovic  



© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar