Broj 216-217 

Dogadjanja

Dan posle rata

Jedna od retkih, usputnih koristi rata, je da ovaj, kao i svi veliki dogadjaji, ubrzavaju covekovo zrenje

Gradjanin koji napustivsi, konacno, skloniste, gleda polegle zgrade i tek nastala zgarista oko sebe, na izmaku jednog pustosnog, skupog i, sve u svemu, uzaludnog rata, u iskusenju je da preispita svoja prethodna znanja o svetu u kojem zivi, da pokusa da razume koji je njegov udeo u svemu tome, u cemu je njegova vlastita krivica, sta je mozda mogao da ucini, a nije, da spreci zlo.

Tragovi pustosenja

Ta pustos koju vidi oko sebe rezultat je usredsredjenog rusiteljskog pregnuca jedne svetske supersile koja je, u alijansi sa desetak najrazvijenijih evropskih zemalja, sa impresivnom kolicinom visoke ratne tehnike, uzela na sebe da resi minoran etnicki problem jedne balkanske zemlje, za koji se, po jednom novom kriteriju politickog interesa, odlucila da je se tice.
U tim razaranjima tzv. vojnih ciljeva, uz gotovo neogranicenu gamu razumevanja ovoga pojma, stradace gradska jezgra desetine gradova, mnoga istorijska zdanja koja su im davala pecat, mostovi, saobracajnice, poste, televizijski centri, trafo-stanice, fabrike duvana, bogomolje, obdanista, tamnice, male kafane na periferiji, usamljene seoske kuce, brojni objekti nejasnog strateskog znacaja.
Najcesce zrtve ovih globalnih, nejasno fokusiranih, nepreciznih ili improvizovanih odstrela, svrstani, bez leksicke pedanterije, pod legitimne vojne mete, uz osetno prosirenje ovoga pojma, u jednom uveliko nelegitimnom upadu, bice pijacni svet, putnici u vozovima ili autobusima, raketirani u trenutku kada su prolazili kroz, sa vojnog aspekta, zanimljivu zonu, ekipe hitne pomoci, novinari, dezurno osoblje, nocni cuvari, radoznalci koji su izasli da vide sta se dogadja sav taj svet koji je stekao neopreznu naviku da prolazi slobodno ulicom. Tokom dva i po meseca bombardovanja poginuce blizu dve hiljade civila, »usputne zrtve« jedne sofisticirane tehnike.

Medijski zargon

Stradanja albanskih izbeglica, ionako velika, dobice zeljeno znacenje kada im se posveti puna medijska paznja, ako se podese i usaglase izjave ispitanika, radi jasnoce poruke; dodatno dramatizuju njihove patnje (rezervisane inace samo za jednu stranu), prosto da bi stvarnost izgledala jos stvarnija.
Uz pregrejanu propagandnu retoriku pri tom ce se srpskoj strani, izvoru svih tih dotle malo poznatih zala, za potrebe medijskog trenutka, bez ikakve rezerve, pripisati sve raspolozive mane, sve zle sklonosti sveta, podsetiti, ponovo, na tu njenu, vec registrovanu, ovisnicku sklonost etnickom ciscenju, drugoj mentalnoj devijaciji najsireg spektra.
Sva ta arbitrarna nasilja koja ce se ciniti nad srpskim narodom, prema tumacenju producenta ovog rata, trebalo bi da ublaze patnje albanskog naroda, da preduprede njegovu katastrofu. Zato ce se svakoga casa dovoditi u vezu kaznjavanje jednih sa stradanjima drugih; propast jednih sa izbavljenjem drugih. Sto vise patnji albanskih izbeglica, to ce biti opravdaniji zlocini nad srpskim zivljem. Sve te nesrece koje se prave jednom narodu treba da otklone nesrecu drugog naroda, navodno sasvim izvesnu.
Napravice se impozantna medijska manipulacija koja obicno i ide uz sve vanserijske istorijske prevare. Zapadno gledaliste, brigom ekskluzivnih provajdera informacijom, tek u magnovenju vidjace slike vazdusnog razaranja Jugoslavije, danonocnih vazdusnih udara, a za uzvrat, obilno i nesebicno, slike patnji zena, dece i nejaci albanskog egzodusa. Jugoslovenski pak gledalac, snabdeven takodje od ovlascenog snabdevaca informacijom, nijednom prilikom nece videti sliku albanskih izbeglica koje su napustile svoje domove, niti ce doznati razloge tolike zurbe da ih napuste. Videce samo izbeglice koje se vracaju. I na jednoj i na drugoj strani neugodna i neslavna istina bice precutana.
Medijski zargon bice pun neodmerenih reci, sa jedne, i preblagih, sa druge. Sefovi diplomatije zemalja NATO-a bice nazivani svim nelepim imenima iz leksike ratnog olosa; dok ce pak oni sami, u izjavama o poslu kojim se bave, govoriti u delikatnim eufemizmima. Cela akcija odvijace se pod geslom »Milosrdni andjeo«.

Patnje nizeg reda

Pravo da se mogu ciniti neogranicene okrutnosti i nasilja zarad uspostavljanja vlastite slike sveta, ta nova istorijska logika, dozivece pri razaranju Jugoslavije svoju glamuroznu evropsku premijeru. Bice promovisana jedna nova ideja ratovanja, gde agresor uzima sebi pravo da silom dozove k pameti svaku zemlju koja bi pokazivala znake kolebanja da prihvati tu sliku sveta i kodeks politicki korektnog ponasanja koji uz nju ide; najvise zato sto je jaci i sto je to bez rizika. Jedna tehnicka ideja rata, predstavljena kao popravna mera, pokret otpora, kako ce je poetski nazvati jedan od sefova ove kaznene ekspedicije. Teritorija Srbije, u ovom slucaju, posluzice pri tom kao podesan teren za ispitivanje novih, jos neokusanih oruzja; zivi poligon od tvrdog materijala za obuku pilota iz poslednje science fiction serije.
U novijoj istoriji ratova nijedna zemlja nije bila tako bespostedno zasipana tonama eksploziva a da to nikome nije previse zasmetalo niti izazvalo prevelike indignacije zakletih humanista. Uz znacajnu neupucenost ko je ko, sta je sta u kosovskoj drami, vecina ispitanika u evropskim zemljama odobravace vazdusne udare na Jugoslaviju, primace mirno vesti o svakodnevnim stradanjima na stotine civila u usputnim greskama prilikom tzv. preciznih hirurskih zahvata avijacije, pokrivanim rutinskim izvinjenjima ratnih portparola i imace puno razumevanja za njihovu neizbeznost. Prihvatace, precutno, ideju korisnog ubijanja neduznih. Sa ravnodusnoscu, iznad svake sumnje, gledace razaranje jedne zemlje i stradanje njenih gradjana, kao da se radi o patnjama nizeg reda, koje se desavaju narodu koji je vec navikao na njih; koje na Balkanu inace kostaju manje i podnose se lakse nego drugde.

Usputna korist

Taj rat, odavno aranziran, namece se jednoj zemlji vec iscrpljenoj visegodisnjim ekonomskim sankcijama, na putu jedne paseisticke i anahrone istorije, i samoj u kandzama jednog autoritarnog i rigidnog rezima, zatecenog u zilavom otimanju promenama politickog modela, dovrsenog i dotrajalog. Taj rat se desava jednom izlomljenom narodu i samom u sukobu sa svojom istorijskom sudbinom, koji se citavu poslednju deceniju nosi sa nedacama koje znatno prevazilaze njegove realne mogucnosti da ih prebrodi; koji ce kroz citavu svoju noviju istoriju izlaziti iz jedne tiranije da bi upao u drugu, iz jednih laziranih izbora u druge preotete. Vlast tako osvajana, u ime svojih uglavnom virtuelnih biraca, nametace mu sve te bede, kao uostalom i svim drugim narodima i manjinama koje joj se budu nasle pri ruci. Taj rat se, konacno, namece zemlji koja vec dugo zivi jedan depresivni totalitarni sistem; narodu koji, nemajuci ih ni sam, nijednom drugom narodu koji zivi u njegovom istorijskom kontekstu ne moze ponuditi slobodu, samostalnost, drzavu prava, koju ni sam nema.
Ova poslednja kaznenopopravna mera, u vidu rata u kojem trijumfuje znanje i umece, bez mudrosti i savesti, baca puno svetlo na civilizaciju bez imalo razumevanja za zaostale na putu, koja potezuci za nasiljem, pokazuje koliko je znanje nije unapredilo.
Polazeci, posle jedanaest nedelja nejenjavajuceg, danonocnog terora, u nesigurnom primirju, u prvu radoznalu setnju kroz sruseni grad, njegov zitelj vec ima strah od te demokratske Evrope kojoj je do sada tezio; od te Evrope koja u dva navrata, kada je okretala pogled na njegovu zemlju, nije znala da resi njene probleme za koje je davala sebi pravo da ih resava grubom, neodmerenom i arogantnom silom.
Jedna od retkih, usputnih koristi rata, je da ovaj, kao i svi veliki dogadjaji, ubrzavaju covekovo zrenje, cine da iz njih izlazi obogacen za novo negativno iskustvo, cine ga sposobnim da u velikom spremanju revidira znanja, sa vec isteklim vekom, o svetu oko sebe.

Miroslav Karaulac  


© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar