Broj 216-217 

Dijalog
 
 Kuda sada, Srbijo?

Mogu li se odvojiti dve sudbine – sudbina naroda od Miloseviceve? 
Odgovor na ovo pitanje bio bi potvrdan ako se ne bismo ponasali ko nemi posmatraci sopstvene nesrece i ukoliko se ne bi ignorisala iskustva koja su vec ranije pokazala da postoji zelja za razdvajanje sudbina. To su iskustva DEPOS-a, preko koalicije Zajedno, do pobede na lokalnim izborima, 
koja je sacuvana u tridesetak gradova Srbije

Uobicajena tribina Republike, koja je odrzana 18. juna ove godine, bila je posvecena temi »Kuda sada, Srbijo?«. Organizujuci ovu tribinu nastojali smo da dobijemo odgovor na neizbezna pitanja koja se sada postavljaju u javnosti, posle jos jednog rata iz kojeg je Srbija izasla osetno ekonomski ostecena i politicki uzdrmana. U razgovoru su ucestvovali Desimir Tosic, iz Demokratskog centra, profesor dr Milan Podunavac, profesor dr Dragoljub Popovic, Branislav Canak, predsednik UGS »Nezavisnost«, Rade Veljanovski, predstavnik Fondacije za mir i resavanje kriza Borisa Vukobrata, ekonomista Bosko Mijatovic i iz nase redakcije glavni i odgovorni urednik dr Nebojsa Popov, zatim Mirko Djordjevic, Zoja Jovanov, Zlatoje Martinov i Dragos Ivanovic.
Nebojsa Popov: Za oholu vlast nase pitanje je besmisleno, jer ona sve zna unapred; buducnost se vec dogodila. Ona je proglasila pobedu i mir, obnovu i izgradnju. U tome su SPS i JUL apsolutno monolitni, dok su SRS i SPO relativno jedinstveni sa svojim partnerima u vlasti, mada su uzajamno zavadjeni, a ocijukaju i sa samostalnim nastupanjem u eventualnoj preraspodeli vlasti. Kao da su vec zapoceli izbornu kampanju, bez ikakvog nagovestaja spremnosti da preuzmu svoj deo odgovornosti za sve sto se do sada desavalo.
Cetiri frakcije srpskog populizma na vlasti ostaju, dakle, u izvesnom interesnom, ideoloskom i licnom antagonizmu, narocito oko toga ko je jedina prava adresa za dotok pomoci i investicija iz beloga sveta koji, istovremeno, svim sredstvima ocrnjuju. Jedinstveni su, pak, prema zajednickim politickim protivnicima koje sve sistematicnije optuzuju za izdaju, pripremu nasilnog prevrata i marionetske vlade.
Odgovor na postavljeno pitanje za sada ne mozemo da nadjemo ni kod pripadnika opozicije. Od tri vece »koordinacije«, dve uglavnom cute (one oko Vukobrata i Djordjevica), a iz Saveza za promene cuju su solisticki glasovi Djindjica i Panica, kao i lidera Gradjanskog saveza Srbije i Socijaldemokratije. Ostale stranke su ili pasivne ili verne sebi, osporavaju druge dok same nista primetnije ne cine, osim povremenih saopstenja za javnost, ne pitajuci se da li ona uopste postoji.
Na »alternativnoj sceni« sve ucestalije su izjave o porazima rezima, traze se promene, ostavke najvisih funkcionera vlasti i saradnja sa svetom. Ni ovde akteri ne pokazuju spremnost da preispitaju svoju odgovornost za sadasnje stanje. Nude projekte za prekosutra, izbegavajuci stav prema uzrocima sadasnjice i realnim iskoracima iz nje.
Od nacionalnih institucija, samo se SPC izjasnila da se dalje ne moze sa sadasnjom vlascu; zatrazila je i ostavke predsednika SRJ i vlade. Ni reci o svojoj odgovornosti. SANU, prema izjavama predsednika, dozivljava svoje »zvezdane trenutke«, slaveci i dalje svoj nedovrseni rukopis (kao i davnasnje Nacertanije) – Memorandum. Udruzenje knjizevnika ostaje, takodje, verno sebi kao borbeni deo ideoloskog i propagandnog aparata rezima. Univerzitet preko svojih sadasnjih upravljaca proglasava obnovu srpske duhovnosti u razorenoj i pometenoj Pristini, uzimajuci za trajnu tekovinu likvidaciju i poslednjih ostataka autonomije tokom protekle godine, a kriticki potencijali univerziteta su se ili sasvim ucutali ili pristaju na sve vecu marginalizaciju.
Niotkuda, dakle, razgovetnijeg kritickog misljenja o sadasnjem stanju, njegovim uzrocima i buducim raspletima. A to »sada« iz naseg pitanja je jos uvek neotvoren paket za ovdasnju javnost i sadasnje aktere u Srbiji. Tu spadaju zlocini na Kosovu, zrtve i rusevine, izbeglice, strana vojska na delu teritorije, razorena privreda i drustvo, izolacija od sveta, »tekovine« unutarnjeg rata protiv univerziteta, medija, opozicije i nevladinih organizacija. No, u to »sada« spadaju i rezultati dosadasnjeg procesa demokratskih promena, pre svega pobeda demokratske opozicije na lokalnim izborima 1996, koji imaju cetvorostruku legitimaciju (glasove biraca, stodnevnu borbu gradjana protiv kradje glasova, pozitivan stav EU i istrajnost nove lokalne vlasti uprkos destrukciji rezima). Ovde spadaju i nove gradjanske inicijative kao sto su Gradjanski parlament u Cacku, mitinzi u Krusevcu, Aleksandrovcu, Raskoj i drugim gradovima. A kada je rec o Jugoslaviji, nezaobilazna je cinjenica i proces demokratskih promena u Crnoj Gori, od pocetka 1997. godine do sada, koji nalaze promenu odnosa u zajednickoj drzavi.
Za valjan odgovor na nase pitanje neophodne su informacije o sadasnjem stanju i istinska debata o njegovim uzrocima. A obe stvari, i informacije i rasprava, pretpostavljaju javnost kao instituciju. Javnost je, pak, razarana i u onim oblicima koji su postojali pre zaostravanja sukoba na Kosovu i oko njega, narocito tokom citave protekle godine. Ratno stanje je samo zavrsnica tog razaranja. Povinovanje i znatnog dela nezavisnih medija tom procesu dodatno ogranicava nova pregnuca u uspostavljanju javnosti. Svakako, samo novinari i mediji ne mogu da uspostave javnost, ali nje nece ni biti ako ni oni nisu spremni da u nju investiraju, a ne samo da prate sta rade razni akteri, s jednakom distancom prema onima koji deluju razorno i spram onih koji nastoje da uspostave elementarne pretpostavke normalnog drustva i drzave.
Logicno je da su sve tezi zivotni uslovi i dramaticna zbivanja snazan izazov za trazenje prikladnih odgovora. Takvih izazova vec ima u obilju: zlocini, zrtve i pocinioci, razaranja, izbeglice, beda i siromastvo, gomilanje vojske, policije i paravojnih grupa na sve uzem prostoru, prisustvo strane vojske, izolacija od suseda i sveta, neizvesna buducnost itd. Zar su potrebne nove »humanitarne katastrofe«, nova krvoprolica i usred Srbije da bi se potrazili odgovori na sustinska egzistencijalna pitanja?
U podsticaje za trazenje odgovora na sadasnje izazove spada i to sto se blizi 2004. godina, kada se navrsava dve stotine godina Srbije u modernom dobu. Taj datum je povod za svodjenje racuna o dugom razdoblju, s velikim i dramaticnim amplitudama.
Nas list je zainteresovan za nove pristupe i starim i novim pitanjima, pre svega za preispitivanje znanja, iskustva i stavova svakog ucesnika u dijalogu i, naravno, za sto jasniji odgovor na glavno pitanje: »Kuda sada, Srbijo?«.

Strategija visokog rizika

Milan Podunavac: Srbija i politicki akteri u njoj, ukljucujuci i civilno drustvo, nalaze se pred velikim izazovima. Srbija je pred izazovom kako da iz stanja ne-poretka predje u stanje politickog poretka. To pitanje determinisace dinamiku politickih i socijalnih borbi u narednom periodu. Drugo pitanje pred kojim se nalazi Srbija jeste kako da iz predgradjanskog i pretpolitickog stanja predje u gradjansko stanje. Kljucni faktor koji u desetogodisnjem periodu odredjuje ono sto bi se moglo oznaciti politickim poretkom u Srbiji jeste sistemski kontekst rata. Rat nije politicko vec nepoliticko stanje, to je stanje u kojem principi i vrednosti koje dominiraju u gradjanskom stanju, u stanju rata ne postoje. S druge strane, s obzirom na pravnu infrastrukturu, Srbija ce se naci pred pitanjem kako da se iz stanja neustavne drzave konstituise u ustavnu. I konacno dominantno pitanje bice – kako da se iz nedemokratskog stanja, iz stanja vise ili manje otvorene politicke diktature predje u minimalno demokratsko stanje. Ukratko, na pitanje: Kuda sada, Srbijo – oblikuje se dosta jasan odgovor; on dolazi iz polja vladajuceg politickog bloka. Taj blok vec duze vreme, a narocito u poslednje dve godine pokazuje tendenciju konsolidovanja postojece socijalne i politicke legure na 


Hvatanje na bezobrazluk

List Danas u vreme ratnog stanja cesto objavljuje »nepocudne« tekstove i izbegava cenzuru, pa tako poneki put, hvatajuci na bezobrazluk, uspeva da ponesto proturi. S tim sto Ministarstvo za informacije Danasu kaze: »Nemojte nista o Djindjicu i Djukanovicu«. I toga nema, a nesto drugo usput prodje.

Branislav Canak  


nedemokratskim i autoritarnim pretpostavkama. Autoritarna i nedemokratska konsolidacija je kljucni odgovor vladajuceg politickog bloka na imperative modernizacije. Koji su bili simptomi takvog procesa? To je bila serija represivnih zakona koji su ukidali politicke i gradjanske slobode, kao sto je Zakon o univerzitetu i drugi. Drzava tako pokazuje kakva je njena pretenzija, a pokazala je da zeli da se konstituise nedemokratski.
Simptom takvog stanja je razaranje javnog polja u kojem je jedino moguce oblikovati i demonstrirati snagu politickog identiteta jednog drustva. Javno polje je kolonizovano i prekriveno represivnim zakonima sto je onemogucilo transparentnu borbu politickih aktera oko politicke moci. Istovremeno, onemogucilo je i nepoliticke aktere da svoje strategije oblikuju u odredjenoj formi uticaja.
Drzava je iskazala tendenciju razaranja kljucnog principa na kojem pociva moderna drzava, a to je princip legaliteta koji unosi sigurnost i izvesnost medju politicke aktere i utvrdjuje pravila igre. Srbija se u poslednjih nekoliko godina konstituise kao despotska drzava. Vladajuci blok nosi naglaseno antiliberalnu i antiindividualisticku filozofiju. Sve ono sto je u ovom drustvu moglo da ima potencijalni liberalni naboj i znacaj, ovde nije dobilo pravo gradjanstva.
Kada je zapao u veliku legitimacijsku krizu i kada je doslo do preoblikovanja plebiscitarne diktature, koja se hranila ratom i razlicitim formama populisticke mobilizacije, u gotovo otvorenu politicku diktaturu, rezim je poceo da pribegava i onome sto predstavlja vrh politickih diktatura, a to je neka vrsta selektivnog drzavnog terora. To je strategija koja se definitivno nudi Srbiji posle bombardovanja. Rezim nema nijednu politicku ideju, a rat je iskoriscen da bi se takva strategija ojacala.
Kojim putem iz ovakvog stanja? To je konstitucionalizacija kako bi se osigurale mirne i evolutivne promene koje bi obezbedile mirnu promenu politicke vlasti. Medjutim, prema mom misljenju, druga strategija ce imati vise sansi, a to je strategija radikalne delegitimizacije postojeceg politickog poretka. Ona je skopcana sa vrlo visokim rizicima kao sto su krvavi sukobi, narusavanje ljudskih prava, teror. Sve mudre politicke elite nastoje da izbegnu tu strategiju, ali s obzirom na rigidnu politicku leguru koja postoji u Srbiji i koja se oslanja na drzavne medije, policiju i vojsku, koja postaje pretorijanska garda rezima, pokazuje se da ova strategija moze imati vise sansi.

Sumnja u brze promene

Bosko Mijatovic: Srbija je imala nesrecu da se nadje izmedju cekica i nakovnja koje personalizuju Klinton i Milosevic. Milosevic poseduje snaznu zudnju za vlascu i bogacenjem do upropascavanja zemlje. Srbija je izgubila pokrajinu, razorena je duhovno, socijalno i ekonomski. Sto se buducnosti tice, bojim se da nas i nadalje ceka kombinacija cekica i nakovnja. Procene o gubicima su nepouzdane i krecu se od 30 do 100 milijardi dolara, dok spoljne prognoze prevazilaze i domace propagandisticke, pa londonski Tajms smatra da stete izazvane ratom iznose i do 100 milijardi funti.
Sta ce se dogoditi na ekonomskom planu? Priliv spoljnih sredstava bio bi dobrodosao, ali je plasiranje uslovljeno promenom rezima. Glavnim akterima ne padaju na pamet reforme vec nastoje da zadrze vlast po cenu guranja zemlje u kolaps. Nesto humanitarne pomoci koja ce stici ne moze da zameni normalnu privrednu aktivnost. Nije nemoguce da dalje pogorsanje ekonomske situacije navede vlast na ratni komunizam ili centralno planski sistem, doduse degenerisan u poredjenju sa nekadasnjim sovjetskim sistemom. Kako je rekao Lav Trocki, birokratija nista ne voli vise od bede jer potrebu svog postojanja vidi u distribuciji bede. Uvodjenje ratnog komunizma jos vise bi pogorsalo ekonomsku situaciju jer bi likvidiralo ono malo preostale vitalnosti u privatnom i u delu drustvenog sektora.

Rezim Slobodana Milosevica tesko je uzdrman poslednjim dogadjajima, ali ne vidim nikoga ko bi ga pritisnuo do povlacenja i obaranja. Ako SPS i JUL definisemo kao stub rezima, preostale stranke u parlamentu Srbije mogle bi dovesti do pada vlade, ali, nazalost, one su veoma neslozne, lideri se mrze, a svi oni Milosevica dozivljavaju kao nezaobilaznog partnera za formiranje vlade i nadmecu se medju sobom ko ce ponuditi nize uslove za ulazak u vladu.
Demokratska opozicija u koju smo polagali nade pokazuje veliku slabost i politicku nesposobnost da se suprotstavi vladajucem bloku SPS, JUL, SRS i SPO. Zasto je to tako? Srpski srednji gradjanski sloj nije iznedrio jaku stranku demokratske orijentacije koja bi bila alternativa levicarskim, korupcionaskim strankama i takva situacija zamracuje buducnost. Idealno bi bilo kada bi se male stranke ujedinile ali bojim se da do toga nece doci.

Intelektualci i odgovornost

Nije mi bliska ideja o narodu kao najodgovornijem za nase stanje. Ne verujem da su drugi narodi fenomenalni. Prema mom misljenju, intelektualci imaju rasirenu sklonost da odgovornost za dogadjaje prebace na narod. Sloj koji bi morao pretendovati da vodi drzavu, a to je nas sloj, nije radio dobro. Zadovoljavamo se okruglim stolom i pisanjem programa, a malo radimo politicki u narodu. Mi nismo na visini istorijske odgovornosti u prelomnom vremenu. Ako to ne shvatimo smanjicemo sanse za preokret. Tacno je da svest nije razvijena, ali se pitam da li smo dovoljno pokusali da napravimo dobru poruku i njome dopremo do ljudi.

Bosko Mijatovic  


Za razliku od hrvatske i muslimanske dijaspore, koja je radila na promeni rezima, srbijanska je to cinila veoma mlako. Primeri Panica, Vukobrata i Djordjevica ne govore o ozbiljnom angazmanu vec o pokusaju da se uz malo angazovanja nesto stekne.
Koje su strategije za politicku promenu? Jedna je da se stvari menjaju unutra, da se stvara jaka, demokratska opozicija u vidu jedne respektabilne stranke demokratske orijentacije. Drugi put je stvaranje civilnog drustva kao u istocnoevropskim zemljama u kojima je ono okupilo sve, a na drugoj strani je preostala samo fasada vlasti koja je u jednom momentu bila lako skinuta. Bojim se da to kod nas nece ici, a i kad bi krenulo za to bi nam bilo potrebno pet do deset godina. Najbliza mogucnost je stvaranje demokratskog pokreta koji bi okupio kako stranke demokratske orijentacije tako i sindikate i nevladine organizacije, ugledne pojedince i nacionalne institucije. To je lako zamisliti, ali je pitanje koliko je realisticno. Imao sam nesrecu da ucestvujem u jednom takvom neuspesnom projektu u kojem su nadvladale sitne strasti i neslaganja intelektualaca oko »dlake u jajetu« i to me navodi na skepticizam.
Druga strategija mogle bi biti strane sile koje bi pokusale da zestokim pritiskom obore rezim i dovedu do transformacije u zemlji. Kao patriota ne bih se dobro osecao i vise bih voleo da to sami uradimo, ali nisam siguran da bi takav pritisak dao rezultate, sto potvrdjuju primeri Kastra, Sadama Huseina i drugih. Ukratko, skeptican sam u pogledu toga da ce se promene u Srbiji desiti u blizoj buducnosti.

Kako razdvojiti sudbine

Branislav Canak: Vec desetak godina rat je nacin zivota i on odredjuje neke bitne mirnodopske procese. Vratili smo se u vreme tridesetogodisnjih ratova cija je logika bila sirenje ekonomskog prostora, dok nas knez ima logiku suzavanja postojeceg prostora. Rezim ima cilj da prezivi sto duze i da to plate drugi.
Odsustvo svake ideje na strani rezima potvrdili su ovih dana predstavnici specijalizovanih agencija UN koji su posle razgovora sa vlastima zakljucili da ovaj rezim nista ne zeli, pa zato i nije mnogo pogodjen odlukom da nista ne dobije. Zvezda rezima je na silaznoj putanji, ali nazalost ta zvezda padalica moze i nas da povuce u ponor vasione. Pitanje je kako da razdvojimo te dve sudbine i da vec time ucinimo veliki korak napred. Da li je to nevladin sektor, da li je to jacanje civilnog drustva, da li su to novi izbori, ne znam, ali sve sto smo do sada probali nije dalo rezultate, pre svega zato sto je bilo pod potpunom kontrolom rezima, a da toga cesto nismo bili svesni. Moramo ohrabriti mnoge, a razdvajanje sudbina moramo pokrenuti sami. Mi smo na putu veoma vaznih poslova. Zemlje oko nas kao sto su Madjarska i Bugarska mnogo gube. Samo na zeleznici Madjarska je, zbog smanjenog tranzita, imala gubitak od 65 miliona dolara. Susedi to vise nece tolerisati.


Prepoznatljiva alternativa

Alternativa je mnogo prepoznatljivija nego pre rata. Pitanje politickog programa kojim bi se islo protiv Milosevica odluceno je dogadjajima. To je ukljucivanje Srbije u Evropsku uniju. Zato nema velike mudrosti kada su u pitanju programi za opoziciju. Delimicno se slazem s tim da je poraz na Kosovu totalan. Kosovo jos nije izgubljeno, ali ce biti ako se Srbija ne demokratizuje. Mi moramo imati kooperativan stav prema medjunarodnoj zajednici, a ako se inatimo mozemo izgubiti novu teritoriju.
Rezim igra na kartu da svi mrze Srbe. Da li ti »svi« mrze nase manastire, Ivu Andrica, sportiste ili rezim. To treba razjasniti narodu. Ti drugi ne mrze Srbe nego mrze diktaturu.

Dragoljub Popovic  


Milosevic ne bi dosao na vlast da, uslovno receno, nije razvlastio radnicku klasu i jedinstven je primer da su se gubitnici radovali sto su izgubili bitku. Nije u pitanju toliko osiromasenje koliko gubljenje identiteta na racun uterivanja radnika u tabor Srba. Radnici su potpuno razbijeni i oterani iz fabrika da ne bi postavljali neugodna pitanja. I nasi strajkovi u vise slucajeva dobro su dosli samo direktorima, dok su radnicima oduzimali snagu da se izbore za bolje plate u buducnosti jer su i one zaostale jedva uspeli da izdejstvuju. Prosecna plata u metalskom kompleksu sada iznosi 41,8 nemackih maraka mesecno. Razgradjivanje i obesmisljavanje rada je ozbiljan problem. Tako su radnici fabrike tepiha u Zrenjaninu nedavno stavljeni pred dilemu: ili da dobiju platu od 200 dinara ili da rade besplatno, a da onih 200 dinara uplate u socijalno i penzijsko osiguranje koje nece nikada dobiti. Odlucili su se za ovo drugo i time izvrsili drustveno samoubistvo. U susednoj fabrici radnici rade za cetiri kokoske mesecno. Te degradacije i gubitak identiteta onemogucavaju nam komunikaciju sa celim drustvom. Radnici su postali trajni socijalni slucajevi a da im to ne smeta. To je zato sto nemaju alternativu. Mi ne kontrolisemo taj prostor, drzavni sindikat je sve zauzeo, a tamo gde mi rusimo njih, nas ruse direktori. Ovde je jos uvek bogohulno kad sindikat ima politicke zahteve.

Okupljanje opozicije

Dragoljub Popovic: Cini mi se da ne bi bilo netacno ako bismo dve stotine godina srpske moderne istorije opisali kao dve stotine godina putovanja na zapad. Srbija je bila turska provincija i ideal obrazovanih ali i obicnih ljudi bio je da postane moderna drzava. Prekretnica bi mogla biti 1945. koja nas je ukljucila u evropski istok, ali je ubrzo doslo do preokreta 1948. i narocito u vreme liberalizovanja rezima sezdesetih godina, kada je izgledalo da se putovanje na zapad nastavlja. Ali, istocna Evropa se oslobodila, pao je Berlinski zid, a mi se nismo oslobodili. Ovih poslednjih deset godina nase putovanje na zapad ne samo da je dovedeno u pitanje, ono je zaustavljeno, ono vise ne postoji. Srbija, ne i Crna Gora, je najistocnija zemlja Evrope. Mi smo evropski daleki istok.
Takvom stanju rezim daje idejnu podlogu koja se siri na neformalan nacin. Rekla-kazala kod nas ima vise uspeha nego u mnogim drugim zemljama. Evo kako rezim cini propagandu medju ljudima koji su nazalost obrazovani. Prvi primer je sledeci: ocigledno je da je Srbiji potrebna vlada koja ce biti vlada zapadnog poverenja da bi se dobila pomoc za obnovu zemlje. Kako ce ta vlada izgledati, koje ce stranke u nju uci, to je sekundarno pitanje. Medjutim, pusta se u opticaj ideja da ce onaj ko obrazuje takvu vladu biti novi Nedic. To je potpuno pogresna analogija. Jer, onaj ko bi obrazovao takvu vladu ne bi bio novi Nedic nego novi Adenauer.
Drugi vid vrlo veste rezimske propagande sastoji se u poricanju univerzalnih vrednosti politicke kulture. To je uzelo mnogo maha i moze se cuti u vidu recenice: »Kakva je to demokratija koja se uvodi bombama ili nasiljem«. Ja jesam protiv svakog nasilja ali ako istoriju ocenjujemo kao nepristrasni posmatraci, a ne kao moralizatori, otkricemo niz primera da je demokratija u neke zemlje, cije je drustvo bilo bolesno, uneta spolja i pocela je vrlo dobro da funkcionise. U ovom veku to se desilo sa Japanom, Nemackom i Italijom, a u proslom veku to je slucaj sa 


Prednost nevladinim organizacijama

Civilno drustvo je moguce i taj prostor treba preuzimati. NVO i gradjanske grupe treba da deluju kao katalizatori u odnosu na sadasnje negativno stanje u opozicionim partijama i da uticu na formiranje kriticke i samokriticke aparature koja sada ne postoji u vrhovima ni vlasti ni opozicije. Mi u gradjanskim strukturama pokusavamo da razvijemo sposobnost za samoispitivanje. Tek posle toga dolazi ispitivanje drugih. Ne mozemo, naime, govoriti o krivici drugoga, a da prethodno nismo ispitali sebe. Tek kada to postignemo, moci cemo da uticemo i na opozicione partije. Te partije nisu u stanju da nesto promene, ali ni mi koji imamo gradjansku svest nismo u ovih deset godina postigli mnogo. Ako bi se trebalo opredeliti, ipak vise verujem nevladinim organizacijama nego u snagu kriticke svesti politickih partija.

Zlatoje Martinov  


parlamentarnim sistemom u Francuskoj posle Napoleona. Najdrasticniji primer uvodjenja demokratije spolja je parlamentarni sistem u Indiji koji su uveli britanski kolonizatori. Da li misao koju sam citirao hoce da sugerise kako bi Indusi trebalo da se odreknu parlamentarnog sistema i da se vrate kastinskim odnosima, jer je to nesto izvorno indijsko? Citirana misao je besmislena, ali je uzela maha i medju obrazovanim ljudima.
Veliko je pitanje sta treba uraditi? Tacna je dijagnoza da je srpsko drustvo bolesno, a da ozdravljenje pocinje onda kada bolesnik shvati da je bolestan. Nemam ideju kako da pocne lecenje, ali postoji jedna univerzalna vrednost koja srpskom drustvu nedostaje i na cijem usvajanju treba da nastojimo svi mi obrazovaniji. To je ideja tolerancije. Nama nedostaje trpeljivost i to je prvi korak koji moramo uciniti cak i u odnosu na ekstremne stranke s tim sto bi i one morale da budu tolerantne prema drugacijem misljenju.
Podrzavam sve ideje koje se zalazu za okupljanje opozicije jer je to jedino resenje. I sam sam ucestvovao u vise projekata koji nisu ukljucivali politicke stranke. Sve je to, medjutim, kratkog daha i ne moze doneti mnogo dobra. A ideja tolerancije koja je neophodna celom srpskom drustvu mora da stoji u temelju projekta koji ce objediniti opoziciju.

Pred velikom tajnom

Desimir Tosic: Bitan problem je drustvena svest. Ona je zaparlozena. Kada se govori o radnickoj klasi tesko je tvrditi da ju je Slobodan Milosevic razvlastio. Posle Drugog svetskog rata dobili smo vise od devet miliona ljudi koji su sisli sa planine u grad. To nije radnicka klasa. U zapadnim zemljama u kojima je industrijalizacija trajala stotinak godina sindikati su dosli na kraju. Drustvena svest celog drustva pa i radnicke klase uslovljena je strukturom, tradicijom, politickom i nacionalnom svescu. Nacionalne svesti ovde nema, jer kad vojska bezi sa Kosova a pri tom se raduje, to svedoci o poremecenoj svesti. Dok provincija strada od bombi vise nego Beograd, nase pevaljke pevaju dva meseca na glavnom beogradskom trgu. Ali ne samo sto one pevaju, vec su oko njih hiljadu do dve hiljade ljudi koji skacu zaboravljajuci na porusene gradove i dobra. Drustvena svest je jos u letargijskoj formi. Narod je preziveo katastrofe kao sto su raspad Jugoslavije i ratovi, i sve je to islo protiv drustvene svesti, protiv demokratizacije. I da je bio manje bistar, Milosevic je mogao da uspe.
Da li ce posle ovog »pobednickog« rata svest krenuti ka razvedravanju s obzirom da smo izgubili jednu teritoriju. Mi smo sacuvali integritet i suverenitet, ali nas na toj teritoriji vise nece biti. Ne znam ko ce da cuva taj suverenitet posto ce na granicnim prelazima biti samo 20 do 30 nasih ljudi i to je sve. Ostalo ce biti vojska UN i medjunarodne zajednice.
Tu je i pitanje gubitaka ljudi. Vojska koja je ucestvovala u ratu koji i nije bio rat jer nije bilo nikakvih kopnenih sukoba postaje nejasnoca. Nejasno je gde su se borile tri motorizovane brigade koje su dobile Orden narodnog heroja. Da li su te brigade pobijene pa su dobile orden ili su dobile orden zato sto su pobegle sa Kosova?
Ako svest pocne da se menja do promene ce doci pre nego sto ocekujemo. Gubitak Kosova je istorijski gubitak. RTS ce o tome lagati. Pitanje je da li ce politika imati i nadalje tako jak uticaj na svest i da li ce poceti da se radjaju nove ideje i da se stara svest razlaze? Da li ce ljudi ovaj rat osetiti kao istorijski poraz zato sto je posle 90 godina izgubljena teritorija? Ja ne znam kako ce biti, kako ce svet da reaguje na rat koji nije bio rat, a gubitak teritorije je stvaran? To je jedna strasna protivrecnost. Kako se oseca onih pet miliona ljudi koji su glasali za referendumsko »ne«. Ako ima pet miliona takvih ja sam pesimista. Pa ipak, pitam se nije li ovaj udarac tako snazan i ozbiljan da je poremetio sve pretpostavke koje je Milosevic ugradio u svoje bitke pocev od Osme sednice, preko ratova za cetiri srpske drzave – sve do gubitka Kosova. Zato bih veci naglasak stavio na rad nevladinih organizacija u masama nego na male politicke grupacije koje su se pokazale kao nemocne. Pretpostavimo da se sve politicke partije sloze oko lidera. Ako ne bude promene svesti u masi, partijska tehnika nece pomoci. One mogu da povecaju broj poslanika u skupstini i to je sve.
Ima ljudi koji su bili za rat. Hteli su ga svi oni koji su glasali za Milosevica i Seselja. Oni su hteli bombardovanje. Mi smo dobili vrlo blagu formu rata. Osecam da su mnogi koji su stajali na ratobornoj liniji sada ucutali. Ljudi razmisljaju. Pogledajte manifestacije za Milosevica u Vojvodini i Aleksincu. Prvi red aplaudira, ali malo dalje ljudi su relativno mirni, aplaudira svaki deseti. Ako pogledate skupove Vuka Draskovica u Kragujevcu i Jagodini videcete da ga ljudi slusaju s paznjom, a kad dodje do aplauza skoro da nema coveka koji ne aplaudira. Za mene je masa jos uvek nesto nepoznato, ali imam utisak da tu ima neke tendencije ka kretanju i mozda ce radnicka klasa biti poslednja koja ce se pokrenuti.

Od fronta do vlade strucnjaka

Rade Veljanovski: Ne znam da li se Savez za promene moze nazvati Panicevom koalicijom, ali Vukobratova i Djordjeviceva koalicija ne postoje. Fondacija Borisa Vukobrata saradjuje sa strankama koje se okupljaju oko Panica i sa strankama u Savezu demokratskih partija. Ambicija Borisa Vukobrata nije izlazak na izbore. Aktivnosti ovih dana u Savezu demokratskih partija i pre saopstenja Srpske pravoslavne crkve bile su prikupljanje potpisa za opoziv Slobodana Milosevica po ustavnoj proceduri. Ali, medijska blokada ne dozvoljava da saznamo sta ko od nas priprema. Na primer, novinarka Blica zalila se da je iz njenog teksta izbacen deo koji se odnosi na inicijativu o opozivu Slobodana Milosevica.


Osnova za optimizam

Imamo osnova za izvesni optimizam sto se tice pitanja da li ce posle svih ovih iskustava doci do osvescivanja naroda. Rec je o dugorocnim tendencijama i aktuelnim dogadjajima. Pogledajmo kako se kretalo raspolozenje biraca na izborima za predsednika Republike Srbije: godine 1990. kandidat SPS, Milosevic, dobio je 3,5 miliona glasova, godine 1992. 2,5 miliona, a godine 1997. Milan Milutinovic oko 1,5 miliona glasova. Sto se tice aktuelnih dogadjaja, postoji niz uverljivih dokaza da se posle rata na Kosovu znacajno menja raspolozenje naroda prema Milosevicu u negativnom smislu. U toj cinjenici vidim mogucnost za novu strategiju opozicije prema rezimu. Do sada smo imali sedam neuspesnih koalicija. Najperspektivnija je bila koalicija Zajedno, mada je i ona neuspesno zavrsila. Ali, njena zasluga je u tome sto je uspela da u toku 1996/97. za sobom povuce veliku masu naroda. Sada se, prema mom misljenju, situacija iz osnova menja. Imamo veliko raspolozenje naroda u korist jednog novog alternativnog okupljanja, ali je pitanje da li ce opozicija da smogne snage i da siroko realizuje ovo raspolozenje za promenu rezima. U tome je njena velika strateska sansa u ovom trenutku.

Dragos Ivanovic  


Tema razgovora mogla bi da nosi naslov »Kuda ode Srbijo?« umesto »Kuda sada, Srbijo?«. Bombardovanje je prestalo i Milosevic je dosao na ideju da ide na neki most, da deli odlikovanja, da ode u Aleksinac. A sta smo mi uradili? Znamo da su oni kod mosta bili dovedeni autobusima i da njihovo prisustvo ne znaci podrsku, ali sta smo mi uradili? I ko smo mi? Mi smo razjedinjeni. Bojim se da nam se moze dogoditi da ovaj period bude potrosen zato sto mnogo ranije nismo pravili strategiju i platformu. Da li smemo sebi dopustiti da zbog toga sto su nam propadale inicijative sada kazemo »sve smo probali«.
U ovom trenutku ne postoji nijedna partija ili nestranacka organizacija koja moze da napravi program. Takodje mislim da ne postoji ni partijski savez koji to moze. Nije to ni Savez za promene, ni Savez demokratskih partija, niti Vece za promene Majkla Djordjevica, uz koje je samo izdaleka SLS i Srbija zajedno. Iako znamo da je iskustvo zemalja u tranziciji potvrdilo da se preko sindikata uradilo vise nego preko stranaka, kod nas nema ni toga. To ukazuje da se mora oformiti najsiri pokret inace ovoj zemlji nema perspektive. Tako misli Fondacija Borisa Vukobrata koja je poslednjih godinu dana uspostavila komunikacije sa partijama oba saveza. To nam je, takodje, pokazalo da je situacija gora nego sto smo mislili, ali nam to ne daje za pravo da odustajemo. Veoma je vazno povezivanje stranackih i nestranackih aktera koje moze da obnovi staru energiju.
Pitanje dijaspore je veoma vazno. Srpska dijaspora je prvo podrzala Milosevica, a kasnije Seselja i Draskovica koji su od nje dobili najvise para. Ljudi u dijaspori misle da kada nekom daju novac da ce taj uciniti zemlju onakvom kakvom je oni zamisljaju od pre 30 godina. Oni nece dati novac jednom Gradjanskom savezu Srbije, Anti Markovicu i slicnima. Dijaspora sada pokusava da se malo trgne.
Zasto nije moguce okupiti energiju za promene? U pitanju je mentalitet. Mi smo talenti da sve upropastimo samo zbog onog jednog procenta neslaganja i kada se 99 odsto slazemo. Cini mi se, ipak, da su animoziteti prevladani, ali nedovoljno. Mi jos nemamo tendenciju objedinjavanja i stvaranja cvrscih i jacih aktera ili prepoznatljivih blokova.
Ovo je trenutak u kojem treba brzo raditi i ovaj period treba posmatrati kao prelazni. Treba se zalagati za promene na vrhu sa prelaznom vladom koja bi pripremila teren za normalno stanje i parlamentarizam. Okrugli sto je opet aktuelan, ali tome treba da prethodi okrugli sto opozicije i nevladinih organizacija, uglednih ljudi, da se mi koji smo nasuprot rezimu medju sobom razjasnimo. Od te ideje najsireg fronta ili pokreta do vlade strucnjaka ostaje pitanje ko moze da pobedi na izborima. Mi moramo sebi da damo zadatak da pobedimo, cak i u ovakvim uslovima nepravicnih izbornih zakona i medijske blokade jer nam Milosevic bolje nece podariti. Poslednjih dana intenziviraju se aktivnosti za pravljenje novih stranaka i to me plasi jer to moze da izazove novu konfuziju.

Kljucne institucije nespremne za promene

Mirko Djordjevic: Pitanje »Kuda sada, Srbijo?« podrazumeva da se jedna etapa zavrsila. Okoncala se jedna etapa zavrsetkom izgubljenog rata. To je etapa »kumanovske Srbije«. Dele se odlikovanja, a rat i teritoriju smo izgubili i prvi put posle 90 godina od Kumanova, gde je pocelo, mi deo zemlje moramo videti izvan pravnog sistema Srbije. Sa ovom vlascu koja je skrivila ovakvu pobedu nema odgovora na pitanje »kuda«. To sto Milosevic poraz pretvara u pobedu je tragikomedija i pokazuje njegovu zelju da opstane u momentu kada je otpisan. On je u nekoj vrsti kucnog pritvora i sutra bi bio uhapsen kada bi se pojavio na Kosovu.
Nisam veliki optimista, ali imam utisak da polako dolazi postmilosevicevsko doba. Iako je drustvo bolesno, a svest nerazvijena, Milosevic je na silaznoj putanji. Kljucne institucije u drzavi nisu spremne na velike promene tim pre sto za sobom imaju neslavno poglavlje kreiranja bolesnog stanja bilo da govorimo o Akademiji, gde se dopisuje jedno poglavlje cuvenog Nacertanija, bilo da govorimo o Udruzenju knjizevnika. To znaci da je kontaminacija bila veoma duboka. U ovoj postdejtonskoj ili postkumanovskoj Jugoslaviji nalazimo se u situaciji da Crna Gora trazi sebe, ali to cini i Srbija. Namece se potreba za redefinicijom ustavnopravnog stanja. Drzava se toliko razgradila, ali je ostala partijska, uprkos razjedinjavanju i smanjivanju.
Ocekuje nas suocavanje sa zlocinima i pitam se da li cemo iz bolesnog stanja naci snagu za suocenje sa tim tragicnim cinjenicama. Ako ne nadjemo Adenauera, nikakvi nas Nedici nece pomaci ni za milimetar napred. Neke institucije pokazuju znake promena. Sinod SPC je 10. juna izricito ukazao na tu promenu i to tako jasno da je to pravo iznenadjenje s obzirom da je Crkva bila ne samo svedok i saputnik, nego i saucesnik drzave. Promena Crkve u odnosu na Milosevica govori o krizi u odnosima Crkve i drzave, mada se ona jos moze posmatrati kao smetnja na vezama. Sto se Sinoda tice, zastarela je podela na golubove i jastrebove, jer su jastrebovi odavno pojeli golubove. Medjutim, zahtev Sinoda za smenu Milosevica veoma je vazan znak i ukazuje da se javljaju naprsline i da u promene treba verovati.


Piramida bede se siri

U Srbiji danas ima 800 000 nezaposlenih, a jos 800 000 radnika je na prinudnom odmoru. To se desava u drzavi sa devet miliona stanovnika. Nekadasnja Jugoslavija imala je 22 miliona stanovnika i 800 000 nezaposlenih i smatralo se da je zemlja u krizi.
Oni koji sada rade imaju plate od prosecno 500 dinara, nezaposleni primaju naknadu od 230 dinara (ako je i prime), prosecna penzija je 500 dinara. Piramida bede ce rasti, a vlast ce resavati samo probleme sa povrsine, kao sto je to slucaj sa 58 000 radnika koji su ostali bez posla zbog toga sto su im u bombardovanju stradale fabrike.
Priprema se otpustanje 80 000 vojnika i policajaca. Oni bi mogli predstavljati dirigovanu snagu za podsticanje nemira koji bi isli u prilog vlasti.
Zakonom iz 1997. godine vlast je uzela u nadleznost sva rudna i prirodna bogatstva, a za vreme ovog rata uredbom je za sebe uzela i lovista koja su do tada pripadala opstinama. Majstorima vlasti nad bedom treba oduzeti pravo da nas putem socijalne pomoci »zbrinjavaju« preko SPS-a i JUL-a, a to se moze postici samo promenom na kormilu vlasti.

Zoja Jovanov  


Kad god je Crkva napadala Milosevica bilo je to s pozicije zasto do kraja i pobedonosno nije vodio rat u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Sadasnje opiranje Sinoda ukazuje da u Crkvi dozreva svest da je drustvo bolesno i da promene moraju biti korenite i da se sa ovakvim »pobednicima« ne moze izaci iz krize.

Oskudne potrebe za slobodom

Nebojsa Popov: I danas smo, kako je to vec uobicajeno, najvise govorili o rezimu. Zaista, on je nametljiva cinjenica. Deluje na sve fascinirajuce, vec svojim dugim postojanjem, uprkos poraznim rezultatima i nevoljama koje donosi mnogim gradjanima. I iz NATO bombardovanja nastoji da izvuce najvecu korist za sebe, kao da mu ni najveca sila sveta nista ne moze i kao da je vaskoliki narod uz njega. Tom fascinacijom, hteli – ne hteli, vezujemo sudbinu za njega.
Nezamislivo je, a jos manje prakticno ostvarivo, razdvajanje »nase« sudbine od »njegove«, o cemu je govorio Canak, ukoliko izostaje ne samo temeljita autorefleksija iskustva aktera borbe za slobodu i demokratiju vec i bilo kakva razvijenija svest o tom iskustvu. Gospodin Tosic je s dobrim razlozima govorio kriticki o stanju svesti naroda, ali nije problem samo svest »sirokih masa« vec i obrazovanih slojeva, gde se ne primecuje razvijenija svest o sebi, drustvu i drzavi. Vise se jadikuje nad vlastitom sudbinom, nego sto se ulaze trud u razumevanje uzroka raznih nevolja. I, jos vise, izostaje napor da se analiticki posmatraju rezultati pokusaja da se stvari menjaju. Meni, recimo, nije poznata neka temeljnija analiza iskustva bilo koje stranke, jos manje koalicija DEPOS ili Zajedno. Dok su one bile na delu, vladala je bezmalo euforija iznenada otkrivenom grdnom energijom, a nakon njenog, takodje iznenadnog, nestanka nastaje mamurluk i okrivljavanje lidera za krah projekata promena. Nema ni temeljitih analiza gradjanskih i studentskih pokreta, kao ni iskustva nove lokalne vlasti u mnogim gradovima nakon 1996. godine. Najvise me je iznenadilo odsustvo takve analize, uprkos brojnim pokusajima, krize univerziteta i realnih mogucnosti njenog raspleta. Slicno je i sa javnoscu i medijima. Uglavnom se, ne bez razloga, kuka nad teskocama koje stvara rezim, ali se neka strategija uspostavljanja i razvoja javnosti i slobode medija jedva nazire. Zbog svega toga mogu da se daju olake ocene kako ovde niceg vrednog i nema – ni medija i opozicije – i da se uvek mora zapocinjati »od nule«, s vise nego oskudnim domacim potencijalima i uvek neizvesnom pomoci sa strane. Strana pomoc, medjutim, moze biti efikasna samo ako se uklopi u realan proces demokratskih promena, kao dodatna investicija, a ne kao pocetni ulog u pokretanje toga procesa.
Pomoc, narocito humanitarna, zbog svega sto se desavalo, vise je nego neophodna, ali je vazno u cije ruke dolazi, ko njome raspolaze i kako je raspodeljuje. Jos vaznije su investicije u privredu i infrastrukturu drustva i drzave, gde se takodje postavlja pitanje ko su ovdasnji partneri stranim ulagacima i da li postoji javna kontrola raspolaganja investicijama i njihovih efekata. Naravno, ne samo zbog korupcije. I ovde nedostaju temeljite analize iskustva. Naime, i posle Drugog svetskog rata ulozena su u nasu zemlju zamasna sredstva, ali se pokazalo da ona nisu omogucila trajni prosperitet. Naprotiv, izgleda da je najvise ulagano u aparate vlasti (vojsku, policiju, propagandu), u »namensku industriju« za domace potrebe i za izvoz oruzja i uopste ratnih sredstava – i to uprkos zvanicnoj ideologiji miroljubive koegzistencije – da je sredstava za rat bilo u izobilju za sve zaracene strane, narocito za onu koja je prigrabila glavninu starih aparata vlasti. Ako bi se nove investicije naprosto »nadovezale« na ranije, bez jasnog i odlucnog diskontinuiteta, nema realnih izgleda za stvarnu obnovu privrede i drustva. Stari rezim je, izgleda, usmeravao nekadasnju obnovu i izgradnju pre svega u svoje aparate dominacije, ne prezajuci ni od preteranog zaduzivanja zemlje u svetu, niti od pljacke stanovnistva, od »korisnih malverzacija« do kriminalizacije ne samo privrede vec i citave drzave. Ukoliko bi se nova obnova i izgradnja oslonila na takvu tradiciju, jasno je kakvi bi bili rezultati, to je vec vidjeno.
Alternativne strategije razvoja, pak, jos nema. Nece je ni biti ukoliko preovlada jagma raznih pretendenata na iskljucivo raspolaganje domacim resursima i novim ulaganjima. Bez jasno definisanog javnog interesa Srbije ostacemo u mutljagu nacionalnih interesa, u ime kojih je i zapocela i jos uvek traje nacionalna tragedija. Korisne su, na primer, ideje o ulaganjima u mala i srednja preduzeca, o kojima bezmalo svi govore, od cega vec sada nekako prezivljava znatan deo stanovnistva, ali svi privredni projekti pod nedemokratskom vlascu izlozeni su prevelikom riziku, od pregolemih nameta, preko raznih reketa, do fakticke rekvizicije. U takvim okolnostima, sve price o »civilnom drustvu«, nezavisnom od bilo kakve politike, lice na kosmarne snove, i tako u nedogled, dok se ne izmeni nedemokratski poredak.


Gde je saveznik za osvescivanje?

Osvescivanje je kljucna potreba, ali mi nemamo saveznika za to. Nas saveznik bi trebale da budu politicke partije, ali se mnogima od njih mogu postaviti neprijatna pitanja. Nas problem je u tome sto Milosevic nema izbora, on ne moze zavrsiti tako sto ce pisati memoare i on to zna. Zato mu vlast sluzi za ocuvanje zivota, jer nijedna zemlja ne zeli da ga primi.
Opozicija nije ispostavila svoj dnevni red pred Milosevica, vec je odgovarala na dnevni red koji je pisao Milosevic i to je njena greska. Sto se civilnog drustva tice, njegove sanse su onolike koliko to samo drustvo zeli. Civilni prostor je najnezagadjeniji, u njega Slobodan Milosevic nikada nije usao, ali to nije ucinila ni opozicija. Iz tog prostora treba da budu lansirane nove ideje. Iskustvo centralno i istocnoevropskih zemalja pokazuje da je tranzicija bila manje uspesna tamo gde je civilno drustvo bilo slabije. Potvrdilo se da se politicke i ekonomske odluke koje idu nadole i dotaknu prazno tlo, na kojem nema civilnog drustva, vracaju »neoverene« od strane civilnog drustva te su na raspolaganju politickim strukturama.
Ako se u vremenima predstojecih promena i pojave ljudi koji zele da zaustave nas put na istok, a ne bude civilnog drustva da kao gradjanski eho odgovori na njihove planove, i ako ti ljudi ne budu uspeli, moracemo da se pogledamo u ogledalo i da kazemo »ovog puta smo zaista mi krivi«.

B. C.  


Promene su, pak, izglednije ukoliko se oslanjaju na spoznaje iskustva dosadasnjeg procesa demokratskih promena, a ne samo na poznavanje prirode sadasnjeg rezima. Bez licnih potreba za slobodom tog procesa uopste ne bi ni bilo, niti ga ubuduce moze biti. One su ponekad snazno izrazene, recimo 1996. godine, ali su se pokazale nedovoljno postojanim. Sledio je talas zamora i, cini se, olakog razocaranja, vise u druge nego u sebe. Cak i kada smatramo da nam je licni zivot upropascen, gotovo bezvredan, retko rizikujemo nesto od takvog zivota da bismo se odlucnije i trajnije suprotstavili upropastiteljima i uspravno krenuli novim, svojim putem. A bez uspravnog slobodoljubivog gradjana koji ide svojim a ne tudjim putem (setimo se samo silnog zaklinjanja da s tudjeg puta »ne skrecemo«) ne mozemo videti ni kojim ce putem krenuti Srbija. Ako su nam oskudne potrebe za licnom slobodom ne mogu biti obilne ni potrebe za nacionalnom slobodom.
Danasnji razgovor svakako treba nastaviti, u istom i izmenjenom sastavu. Jos uvek nam nedostaju informacije – o uzrocima i posledicama rata; o zlocinima, odgovornostima i krivicama; o izolaciji zemlje i odnosima sa susedima i svetom, kao i o realnim mogucnostima demokratskih promena. Valja se potruditi da preispitivanje sadasnjosti obuhvati i autorefleksiju bez koje nema dijaloga, a monologa smo valjda svi vec siti.

Priredila Olivija Rusovac  
 



© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar