Broj 216-217 
Sta citate


Medjunarodni krivicni tribunal za bivsu Jugoslaviju 
(Haski tribunal)*

Pregled dosadasnjeg rada

Medjunarodni tribunal za progon lica odgovornih za ozbiljne povrede medjunarodnog humanitarnog prava izvrsene na teritoriji bivse Jugoslavije posle 1. januara 1991. godine osnovan je 25. maja 1993. godine rezolucijom 827 Saveta bezbednosti UN. Tribunal, koji za sebe koristi skraceni naziv Medjunarodni krivicni tribunal za bivsu Jugoslaviju (ICTY), jeste sud ad hoc, uspostavljen na osnovu Glave VII Povelje Ujedinjenih nacija kao prinudna mera u cilju zastite medjunarodnog mira i bezbednosti.
Medjunarodni krivicni sud za bivsu Jugoslaviju nadlezan je za teske povrede Zenevskih konvencija, krsenje zakona i obicaja rata, genocid i zlocine protiv covecnosti.
Tribunal ima tri dela – sudska veca, nezavisno tuzilastvo (s istraznim odeljenjem) i sekretarijat. Odnedavno Tribunal ima 14 umesto 11 sudija, koje bira Generalna skupstina UN. Sudije su bile rasporedjene u dva troclana sudska veca i petoclano apelaciono vece koje je, kao i tuzilac, zajednicko za tribunale za bivsu Jugoslaviju i za Ruandu. Izborom trojice novih sudija formirano je trece sudsko vece, sto ce, uz tri sudnice, omoguciti vise istovremenih sudjenja, a time i ekspeditivniji rad Tribunala.
Prve sudije polozile su svecanu zakletvu novembra 1993. godine, a zamenik tuzioca Grejem Bluit (Graham Blewitt), koji je postavio tuzilastvo, preuzeo je duznost sredinom februara 1994. godine.
Tribunal ima ukupno 625 zaposlenih 57 nacionalnosti. Budzet za 1998. godinu bio je 64,8 miliona USD, a predvidjeni izdaci za 1999. iznose 94,1 milion USD.
Oktobra 1994. godine zavrsena je i predata na upotrebu pritvorska jedinica UN u okviru holandskog zatvora u predgradju Haga Seveningenu (Sheveningen). Novembra 1998. godine zavrsena je i njena dogradnja.

Sudije su vise puta menjale i dopunjavale Pravila postupka i dokazivanja razvijajuci proceduru u ravnotezi izmedju kontinentalnog i anglosaksonskog prava. Duznost drzava da saradjuju sa Tribunalom razradjena je Pravilima postupka i dokazivanja. Ona u clanu 58. utvrdjuju da su obaveze propisane clanom 29. Statuta jace od svake pravne smetnje za predaju optuzenih ili svedoka Tribunalu, koja postoji po unutrasnjem pravu ili ugovorima o ekstradiciji. Prema Pravilima, ako drzava u razumnom roku ne preduzme nista na izvrsenju naloga za hapsenje optuzenih, Tribunal, preko svog predsednika, moze o tome obavestiti Savet bezbednosti UN.
Prvi javni pretres odrzan je 8. novembra 1994. godine, povodom zahteva Nemackoj da prepusti Tribunalu krivicno gonjenje Dusana Tadica, koji je bio uhapsen u Nemackoj pod optuzbom za zlocine na podrucju Prijedora. Tadic je prebacen u pritvor u Seveningenu 24. aprila 1995. godine i tako postao prvi optuzeni za ratne zlocine na prostoru bivse Jugoslavije predat Tribunalu. On je i prvi kome se sudilo i prvi koji je osudjen, ali je u toku postupak po zalbi njegovih branilaca. Tadic je na pocetku postupka ulozio prigovor na nadleznost Tribunala, koji je prizivno apelaciono vece odbilo.
Od 7. maja 1996. godine, kada je pocelo prvo sudjenje, pa do 10. decembra 1998. godine, Tribunal je izrekao cetiri presude, nakon tri sudjenja i jednog skracenog postupka na osnovu priznanja. Petorica optuzenih su osudjeni, a jedan oslobodjen.
U toku su cetiri sudjenja, od kojih je poslednje, za genocid, pocelo 30. novembra 1998. godine. Priprema se sest sudjenja.
Od osnivanja Tribunala objavljene su 24 optuznice, kojima je obuhvaceno 84 lica. Tuzilac je odustao od optuznica protiv 18 lica. Jedan optuzeni je oslobodjen, a jedan sluzi kaznu. Sestorica su umrla (dvojica u pritvoru, od kojih je jedan izvrsio samoubistvo). Trenutno, 22 objavljene optuznice obuhvataju 57 lica.
U pritvoru je 26 optuzenih, a jedan je privremeno na slobodi u Republici Srpskoj zbog zdravstvenog stanja. Od optuzenih u pritvoru 12 su Srbi, jedan je privremeno na slobodi, 12 su Hrvati a dvojica su Muslimani.
Pocetkom decembra 1998. godine uhapsen je i general Vojske Republike Srpske, Radisav Krstic, prethodno optuzen zapecacenom optuznicom za genocid u Srebrenici. Istim aktom okrivljena su jos dva lica, cija su imena izbrisana prilikom objavljivanja. U skladu sa strategijom glavnog tuzioca, kanadskog sudije Luiz Arbur (Louise Arbour), neke optuznice ostaju »tajne« (ne objavljuju se do urucenja optuzenom) u cilju olaksavanja hapsenja. Ovaj metod se ostro kritikuje u jugoslovenskoj javnosti.
Izdato je osam medjunarodnih naloga za hapsenje, na osnovu posebnog postupka po pravilu 61. Pravilnika o postupku. Medju ovih osam se nalaze i medjunarodni nalozi za hapsenje bivseg predsednika »Republike Srpske Krajine« (RSK) Milana Martica, politickog vodju bosanskih Srba i bivseg predsednika Republike Srpske, Radovana Karadzica, i nekadasnjeg komandanta vojske Republike Srpske, generala Ratka Mladica.
Medjunarodne snage u BiH, SFOR, privele su do 8. decembra 1998. godine 11 optuzenih. Prilikom hapsenja dolazilo je do incidenata. U jednom od njih je ubijen i Simo Drljaca, Srbin iz Prijedora.
Najveca prepreka za ostvarivanje zadataka Tribunala je slaba saradnja drzava nastalih na teritoriji bivse SFRJ. SRJ odbija da ispunjava sve obaveze prema Tribunalu, utvrdjene rezolucijama Saveta bezbednosti i potvrdjene Dejtonsko-pariskim mirovnim sporazumom za Bosnu, koji su potpisali tadasnji predsednik Republike Srbije, Slobodan Milosevic, predsednik Hrvatske, Franjo Tudjman, i predsednik Predsednistva BiH, Alija Izetbegovic.
Predsednici Tribunala su najmanje cetiri puta obavestavali Savet bezbednosti UN o tome da vlasti SRJ odbijaju da predaju optuzene koji se nalaze na teritoriji SRJ. Posto su jugoslovenske vlasti odbile nadleznost Tribunala za eventualne zlocine na Kosovu i nisu dozvolile glavnoj tuziteljki i njenom istraznom timu da na Kosovu i Metohiji sprovedu istragu, predsednica Gabrijela Kirk Mekdonald (Gabrielle Kirk McDonald) je 6. novembra 1998. godine zatrazila od Saveta bezbednosti da efikasnim merama privoli SRJ da postuje medjunarodno pravo i svoje medjunarodne obaveze.

Reakcije u SR Jugoslaviji

Savezni organi i vlasti u Republici Srbiji izrazito su nenaklonjeni Tribunalu, od samog njegovog osnivanja. Drzavni zvanicnici i oficijelni pravnici tvrde da je Tribunal stvoren protivno medjunarodnom pravu (jer ga je osnovao Savet bezbednosti), pa je zato nelegalan i nelegitiman politicki instrument pritiska na Srbe, s ciljem da se samo oni proglase odgovornima za zlocine u sukobima na tlu bivse Jugoslavije.1
Zvanican stav Beograda je da Statut Tribunala ne moze imati primat nad domacim pravom, a neizvrsavanje naloga za hapsenje Mileta Mrksica, Veselina Sljivancanina i Miroslava Radica i predaju trojice oficira bivse JNA, optuzenih za likvidaciju najmanje 200 ljudi nesrpske nacionalnosti u Vukovaru 1991. godine, pravda se ustavnom zabranom ekstradicije. Povremeno, vlasti ponavljaju da ce ratnim zlocincima suditi domaci sudovi, ali je do sada zapoceto samo jedno sudjenje, koje je prekinuto.
Predsednik Vrhovnog vojnog suda, major Milos Gojovic, izjavio je 9. decembra 1998. da je vojni tuzilac razmatrao optuznicu Haskog tribunala protiv pomenuta tri oficira, da je »utvrdio da je ona neosnovana, odbacio je i nalozio vojnom sudu u Beogradu da preduzme istrazne radnje protiv NN pocinilaca krivicnih dela u Vukovaru« (Politika, 10. decembar, str. 24). Ovaj proces, na koji su kao svedoci pozvani Mrksic, Sljivancanin i Radic, odrzan je 17. decembra. U zvanicnom saopstenju iz Vrhovnog vojnog suda kaze se da su se oni izjasnili »o svim okolnostima dogadjaja i odgovorili na postavljena pitanja« (Dnevni telegraf, 18. decembar, str. 5). Tuziteljka Tribunala je ocenila da postupak pred vojnim sudom »zapravo ima za cilj da ih zastiti od medjunarodne krivicne odgovornosti« i zatrazila od jugoslovenskih vlasti da prepuste slucaj Tribunalu (Blic, 8. decembar, str. 7).

Fond za humanitarno pravo, koji se najvise bavio najtezim povredama ljudskih prava u ratovima vodjenim od 1991. do 1995. godine, zakljucio je da jugoslovenske vlasti ne pokazuju ozbiljnu nameru da kazne ili omoguce kaznjavanje okrivljenih za najteze zlocine izvrsene u oruzanim sukobima na podrucju bivse Jugoslavije (FHP-8).
Vlasti u Crnoj Gori, ciji se nijedan gradjanin ne nalazi na objavljenoj listi optuzenih, imaju drugaciji stav prema Tribunalu. »Crna Gora smatra da Haski tribunal ima legalitet i legitimitet i... drzavni organi su spremni da daju svoj doprinos u rasvetljavanju svakog slucaja koji u sebi sadrzi elemente krivicnog dela protiv covecnosti i medjunarodnog prava, kaze drzavni tuzilac Bozidar Vukcevic« (Pobjeda, 28. april, str. 3).
O Tribunalu se u jugoslovenskoj javnosti malo zna. Prosecan gradjanin ne zna gotovo nista o razlozima za njegovo osnivanje, o njegovom ustrojstvu i pravilima po kojima postupa. Preovladjujuce misljenje se svodi na to da je Tribunal politicko a ne sudsko telo, stvoreno s ciljem da satanizuje Srbe. Ovaj stav je utisnut u svest prosecnog gradjanina beskrajnim ponavljanjem putem drzavnih medija.
U listovima bliskim rezimu u Srbiji nema podsecanja na to da se Jugoslavija obavezala na saradnju sa Haskim tribunalom, kao ni vesti o kritikama koje casnici Tribunala upucuju Jugoslaviji. Ovi listovi, medjutim, redovno prenose negativne izjave drzavnih funkcionera o Tribunalu. »Medjunarodni krivicni tribunal za bivsu Jugoslaviju predstavlja okvir za politicke ciljeve najmocnijih drzava, clanica Saveta bezbednosti, a njegova delatnost je nepotrebno mesanje u ratni sukob u korist nekih strana u sukobu... pokazuje se da je takav sud... namenjen pre svega da deli specijalnu pravdu parijama medjunarodne zajednice, dok stalni clanovi Saveta bezbednosti mogu da cine sta im je volja, bez obaveza«, izjavio je dr Zoran Stojanovic, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, koga Politika naziva »predsednikom Komiteta SRJ za prikupljanje podataka o zlocinima« (11. novembar, str. 2).
Kampanja protiv Haskog tribunala dobija zamah septembra 1998. godine, kada je u zatvoru u Hagu zbog nepaznje lekara umro bosanski Srbin Milan Kovacevic, optuzen za ratne zlocine u Prijedoru. Pod naslovom »Perfidna eutanazija haskih lekara« Politika prenosi misljenje neuropsihijatra Miroslava Kovacevica, medicinskog vestaka odbrane preminulog Kovacevica: »Zvanicno smo ih upozorili (zatvorske lekare) da je Kovacevicevo zdravstveno stanje takvo da mora da bude u odgovarajucoj zdravstvenoj ustanovi a ne u zatvorskoj sobi, sto lekari u Hagu nisu uvazili vec su perfidno izvrsili eutanaziju...« (10. septembar, str. 21). Cetiri dana kasnije, isti dnevnik ocenjuje da se »pocetna ideja da pred Tribunalom za zlocine odgovaraju svi koji su ih pocinili u sukobima na prostoru bivse Jugoslavije izrodila u batinu koja je uglavnom pocela da tuce po Srbima, sto potvrdjuje i podatak da je 90 odsto optuznica podignuto protiv Srba« (14. septembar, str. 16).
Nakon sudjenja trojici bosanskih Muslimana i jednom bosanskom Hrvatu zbog zlocina nad Srbima, zavrsenom u novembru, u kojem je prvooptuzeni oslobodjen, Politika donosi tekstove pod naslovima »Presude direktna uvreda za Srbe« (17. novembar, str. 19) i »Razliciti arsini haskih sudija« (18. novembar, str. 18), u kojima tvrdi da je to jos jedna potvrda da je »Tribunal sredstvo da se Srbi proglase za glavne krivce za sukobe na prostoru bivse Jugoslavije«.2
Hapsenje generala Radislava Krstica izazvalo je jaku reakciju u javnosti. Politika je nekoliko dana uzastopno posvecivala toj temi i po celu stranicu. »Planska i smisljena akcija SFOR-a«, »Haski tribunal u sluzbi politickih pritisaka na Srbiju«, »Brutalna otmica generala« (4. decembar, str. 18), »SFOR-u dozvoljena sva sredstva«, »Ponovo aktivirani tajni spiskovi«, »Ruska brigada SFOR-a nije bila obavestena o hapsenju« (5. decembar, str. 18).
Nezavisni listovi pisu o Tribunalu mirnije, pokusavajuci da objasne razloge za njegovo uspostavljanje i nacin na koji radi. Jedino se na njihovim stranicama mogu naci izjave casnika ovog suda koji objasnjavaju svoje poteze i odgovaraju na kritike. Ti listovi istovremeno upozoravaju javnost da se SRJ obavezala na saradnju sa Haskim tribunalom i isticu da je saradnja neophodna radi skidanja tereta kolektivne odgovornosti sa Srba, otvaranja mogucnosti za sudjenja za zlocine pocinjene nad Srbima i poboljsanja ugleda Srba u svetu. Nezavisna stampa podseca da su »srpska ratna pravila o medjunarodnom pravu starija od Haga« (Demokratija, 6. januar, str. 5), da je Haski tribunal jedna etapa u »veku i po odbrane od beskrupuloznosti i zlocina« i priprema za stalni medjunarodni krivicni sud (Nasa Borba, 14. septembar, str. 7), kao i da je za interese Jugoslavije »stetno odbijanje saradnje s Hagom« (Blic, 13. novembar, str. 8). Napori nezavisnih medija nemaju, medjutim, uspeha jer je vlast ogranicila njihovu vidljivost, cujnost i tiraz.
Vlada SRJ je zbog Kosova i Metohije krajem godine zaostrila ionako lose odnose sa Haskim tribunalom. Ona je tuziocu Luiz Arbur i njenim saradnicima zabranila pristup u ovu pokrajinu i sprovodjenje istrage u njoj.
Fond za humanitarno pravo organizovao je 7. i 8. novembra u Beogradu medjunarodnu konferenciju o sudjenjima za ratne zlocine, koja je okupila sedamdesetak eksperata iz vise zemalja. Predsednica Tribunala Kirk Mekdonald, tuziteljka Arbur i njen zamenik Bluit, koji su bili medju predvidjenim ucesnicima, odbili su da doputuju posto su im jugoslovenski konzularni organi izdali vize sa zabranom pristupa na Kosovo i Metohiju. Drzavna televizija Srbije (RTS) snimala je prvi dan skupa, ali je sutradan emitovala samo istupanja onih domacih ucesnika koji su tvrdili da je Tribunal nelegalan i nelegitiman i da su on i njegov tuzilac politicki motivisani i pristrasni. U svojim televizijskim i radio emisijama, RTS nije prenela nijedno izlaganje u prilog Tribunala i nije, uopste, izvestila o drugom danu skupa, o nedolasku predstavnika Tribunala i uzrocima njihovog odsustva.
S obzirom da se i u nezavisnim listovima cesto javljaju nepovoljni komentari o radu Tribunala i da oni objavljuju i misljenja onih jugoslovenskih pravnika koji smatraju da je uspostavljanje Tribunala rezolucijom Saveta bezbednosti bilo neispravno i pogresno, utisak stvoren o Tribunalu u jugoslovenskoj javnosti izrazito je los. Pitanje je da li njegovo postojanje i rad postizu osnovni cilj svakog krivicnog gonjenja: obeshrabrivanje potencijalnih izvrsilaca krivicnih dela. Ponasanje obe sukobljene strane na Kosovu to svakako ne pokazuje.

*) Iz: Ljudska prava u Jugoslaviji 1998, Beogradski centar za ljudska prava, Beograd 1999, str. 387–394.

1 Statutu se takodje zamera sto ne predvidja gonjenje za zlocine protiv mira, sto su tvorci Statuta navodno ucinili da bi zastitili funkcionere u drugim federalnim jedinicama bivse SFR Jugoslavije, krive za rat prema zvanicnoj verziji u Srbiji.
2 U Hrvatskoj izgleda da prevladava misljenje kako je rad Tribunala uperen protiv Hrvata; argumenti su vrlo slicni onima u Srbiji, samo usmereni u drugom pravcu. Takav je zvanican stav. Ivic Pasalic, potpredsednik Hrvatske demokratske zajednice (HDZ), stranke hrvatskog predsednika Tudjmana i njegov savetnik, ponovio je na samom kraju 1998. godine hrvatsko razocarenje u Tribunal. Prema izvestaju agencije HINA, »Pasalic je istaknuo: ‘Nismo mogli ni zamisliti da se nece kaznjavati zlocinci koji su vodili agresiju i pocinili zlocine nad Hrvatima u Hrvatskoj i BiH te da nema zelje da se sankcioniraju krivci za rat... Do sada je optuzeno 13 Hrvata, pa se postavlja pitanje sudi li im se u skladu s medjunarodnim konvencijama ili po politickim kriterijima’«. Prema istom izvoru, »Hrvatski helsinski odbor (HHO) izrazio je zabrinutost zbog sve jacih i zescih napada hrvatskih vlasti na Haaski sud... Odbor istice da su se glavni tajnik HDZ-a Drago Krpina i Predsjednikov savjetnik Ivic Pasalic, izrazavajuci zelje predsjednika svoje stranke, u svojim javnim izlaganjima natjecali u pobijanju Haaskog suda«. Hina, bilteni 3031 i 3044 od 30. decembra 1998.
 


© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar