Broj 216-217 

'umor u glavi
  
(M)oralna pobeda

»Pobedili smo!« obznanio je nas vodja i ratovodja kad su njegove trupe krenule da se vracaju iz »svete zemlje«. »Zaustavili ste NATO u pohodu na svet!« porucila je vodji jedna ushicena obozavateljka u jednom od »telegrama podrske«. A i bratska Kina se slozila: »Jugoslavija je veliki pobednik!« Jedan srpski general i pesnik pred pocetak rata je obznanio: »Prete nam najsofisticiranijom ratnom tehnikom«. Poslednja rec takve tehnike bice »u pomoc!«
»Srbija je nadrealisticka zemlja, u njoj se najcrnji poraz pretvara u pobedu«, culo se iz Crne Gore. Drugi su podsetili da je i Sadam (onaj originalni), posle Zalivskog rata, proglasio svoju pobedu nad NATO-om. Ali, dedinjska porazo-pobeda ima svoje osobene nijanse i svoju dugu predistoriju.
Srpske inverzije deo su opste drustvene perverzije. Koja je malo komplikovanija nego u Sadamovom slucaju. Ovde je i laz malo sofisticiranija. »Nasa miroljubivost pobedila je njihovu ratobornost«, objavljuje jedan vodjin doglavnik. Treba potrositi sate u mucenju sopstvenih vijuga da se rascivijaju ovakve vrste lazi. Drugi vodjin doglavnik objavljuje: »Nasa pobeda nije samo vojnicka nego i moralna«. Srbija je doista nadrealisticka zemlja. Armada koja je za sobom ostavila masovne grobnice, hiljade spaljenih i porusenih kuca i stotine hiljade deportovanih proglasava, ni vise ni manje, moralnu pobedu. Svaka dedinjska pobeda, i vojnicka i moralna, u sustini je oralna. Ko kontrolise medije moze se podiciti svakom vrstom pobede.
Popovi i guslari (koji su svojevremeno bili jedina vrsta medija u Srbiji) oglasili su pobedu »cara Laza« na Kosovu. Ali, mediji nisu cela istina srpske price. Poraziti protivnika sopstvenim porazom je srpska specijalnost, sastavni deo osobene srpske dijalektike, ishodiste osobene srpske logike. Narod koji je poverovao u popovsko-guslarsku besmislicu da je knez Lazar pobedio na Kosovu tako sto se opredelio za »carstvo nebesko« ne pripitavsi se zasto je isti knez pri tom ladno poveo u smrt hiljade onih koji su vise voleli carstvo zemaljsko poverovace i u Milosevicevu pobedu na Kosovu.
U svakom slucaju, pobeda je razglasena, vojska je proglasena za »najbolju na svetu«, ceo narod za heroja, a podeljena su unapredjenja, ordenje i medalje. Ali, ni bednijeg ratovodje ni tuznijih ratnika. Soldati iz jedne odlikovane brigade blokirali su ceo jedan grad porucujuci glavi pohoda: »mani ordenje i medalje nego daj pare!« Pet hiljadarki (dinara) tolika je zarada za ucesce u deportacijama, egzekucijama, rusenjima i paljevinama. Ali, mora se ziveti, makar i od nadnice za sramotu. To je bio pravi kraj jednog bednog rata.

Misija i demisija

Sa svih strana pljuste zahtevi za Gazdinom ostavkom. Popovi, akademici, dojucerasnji dotrpeznici. Vecina tih zahteva u osnovi ima motiv »izneverene nade« (sto nije ostvario ono sto je naumio). Bedno-dvosmisleno zvuce obrazlozenja zahteva za demisijom tipa da je »ovim ratom najvise stete Milosevic naneo srpskom narodu«. Apsurdno i uveseljavajuce zvuci dr Kostunica koji Gazdu optuzuje za »necinjenje«. (Daleko mu bila lepa kuca kud bi nas odvela jos jedna njegova doza »cinjenja«.)
Najvise smisla imaju zahtevi tipa »Ako volite svoj narod povucite se« (jer Zapad nece dati ni prebijene pare za obnovu zemlje dok je on na vlasti). Doista, svaki vladalac sa osecanjem ako ne ljubavi a ono odgovornosti prema svom narodu (i, ako ne sve to, sa smislom za lukavost) demisionirao bi. Ali, ljubav g. Milosevica prema Srbljima ispoljava se na pervertiran nacin: on smatra da zlo-cinjenje prema ne-srbima znaci dobro-cinjenje rodu svom.
Hitrina s kojom je obisao rusevine mostova i oglasio pocetak Velike Obnove ne ostavlja mesta sumnji: on nikad nece dati nikakvu ostavku. Znatizelja koju je iskazivao za gradjevinarske detalje (nedostajala je samo demonstracija rukovanja mistrijom i anglom) odslikava njegovu neugasivu veru u sopstvenu nezamenljivost. G. Milosevic jos uvek veruje u svoju Istorijsku Misiju, zato i ne pomislja na demisiju.
A i zasto bi? Slusam na radiju da je tzv. Savez za promene odlozio miting u jednom gradu jer bi »mogao da se izrodi« i jer bi »situacija mogla da eskalira«. Takva vrsta opreza mogla bi ovaj savez dovesti do toga da jednog dana ponovo postane »savez za pomene«. Umesto eufemisticke poruke Gazdi »Ako volite svoj narod povucite se!« valjalo bi da narod poruci svom vodji nesto bez pozivanja na ljubav i da upotrebi glagol s kraja pomenute poruke bez prefiksa.

Miodrag Stanisavljevic  


© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar