Broj 216-217 

Dogadjanja

Po(beda)

Vrhovni Hipnotizer je svojim somnambulnim podanicima jednostavno cestitao pobedu i proglasio ih herojima

Fotografija na naslovnoj strani dnevnog lista: ostaci nekadasnje kuce, na kojima sedi domacin. Ispraznjen pogled coveka kompletnije nosi sadrzaj nase tragicne svakodnevice od bilo koje verbalne deskripcije. U pogledu nema nejasnoca, pitanja, optuzbi i zabluda. Jasna je samo surova cinjenica da je smisao ljudskog postojanja u ovom vremenu i na ovim prostorima potpuno apstraktan.
Rekli su nam da je ovoliko i ovakvo surovo stradanje posledica nase slobodarske teznje da se ne pokorimo tiranima koji iz nekih svojih interesa zele da porobe nasu zemlju. Mi, dakle, branimo svoje pravo na zivot u slobodi.
Ljudi koji vladaju ovom drzavom, cije je ime u svetskoj zajednici postalo sinonim za anticivilizacijsko i antihumano funkcionisanje, vec deceniju vode zemlju u suprotnom smeru od onoga kojim koraca ostatak sveta. Vladavina terora i oduzimanje svih prava osim prava na strah imali su jedan cilj da drzava postane vlasnistvo vlastodrzaca koji su sebi dali sva prava i samo jednu obavezu: ocuvanje vlasti po svaku cenu.
Kada je na njihov teror, samovolju i agresiju odgovoreno zdruzenom agresijom najuticajnijih zemalja medjunarodne zajednice, tirani su zavapili nad nepravdom. Svojim izmucenim, lazima otrovanim i ponizenjem udavljenim podanicima ponovo su postavili zamku u koju su ovi, hipnotisani, ponovo upali.

Morbidne cinjenice postale su surova java, kada su nasi tamnicari, koji u ovoj surovoj predstavi glume legitimnu vlast, prihvatili sve sto se od njih zahtevalo pre no sto su nas uvukli u ovako tragicnu avanturu. Pritisnuti silom, posto samo zakon sile razumeju, kao i vise puta do sada, poraz svoje agresivne i anticivilizacijske politike pokusavaju da pretvore u pobedu.
Formula te poznate, vec isprobane manipulacije je groteskno jednostavna. Potrebno je samo izgovoriti prave reci, ne baveci se njihovim smislom. Vrhovni Hipnotizer je svojim somnambulnim podanicima jednostavno cestitao pobedu i proglasio ih herojima. Citav narod je heroj uzviknuo je on slavodobitno, pa kao da recituje odu, nastavio je ispraznim retorickim floskulama da se divi braniocima, dostojanstvenom narodu koji zna da je sloboda najsvetija vrednost, dostojanstvenim bebama koje su svoje kolevke pretvorile u odbrambene sanceve, uzvisenim razgolicenim braniteljicama trgova koje su neprijatelju pokazale sve svoje telesne i mentalne vrline dok su se erotizovano uspijale i uzgred pevale.
Bez trunke srama i zazora rekao je da je nasa velicanstvena pobeda izvojevana sa minimalnim zrtvama i izgovorio brojke mrtvih vojnika i policajaca. Jednostavno je izgovorio brojke iza kojih su nekada bili zivoti, nade, ljubavi, planovi, prijateljstva i zelje mladica koje su poslali u besmislenu avanturu ciji je cilj da onaj koji i danas u svoje sumanute igre ulaze nase zivote i dalje to moze nesmetano da cini.
Iz njihovih grobova, koji su izrasli kao ruzne kraste na zemlji, nece biti nikakvih pitanja o smislu njihova stradanja. Njihove unesrecene porodice za koje ce buduci zivot biti samo bolesna tuga, nemaju snage ni volje da se bilo sta zapitaju.
A mi ostali? Jesmo li u svom sebicnom zadovoljstvu sto smo privremeno zivi spremni da otcutimo pitanje: zasto su ginuli vojnici, policajci, putnici, prolaznici, radnici i zasto domacin sa fotografije u dnevnim novinama i mnogi drugi domacini sede na zgaristima svojih domova?
Bojim se da cemo otcutati, kao i mnoge dosadasnje pobede Vrhovnog, zbog kojih smo porazeni, zgazeni, ponizeni i raspameceni. I on zna da cemo otcutati pa zato slavodobitno peva odu pobedi. On je pobedio, sacuvao je vlast i pravo da ga niko nista ne pita.
Dok pobednici napustaju a pobedjeni osvajaju teritoriju, Vrhovni je sa svitom krenuo u novu unesreciteljsku misiju. Posto je definitivno sredio stanje u juznoj pokrajini, presao je na severnu. Tamo ce graditi mostove koji treba da ga spoje sa narodom. Izabrani pokrajinski narod klicao je od odusevljenja. Oni drugi su pretrnuli od straha svesni da svi oni kojima je do sada pomagao nikada od te pomoci nece moci da se oporave.

Dragica Stanojlovic  



© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar