Mnogima nikako ne valja i kada je nesto sasvim jasno i po obicaju upravo tada pocinje ono najcudnije. Jasno je bilo saopstenje sv. Sinoda od 15. juna o. g. u kojem se trazi ostavka g. Milosevica – jasnije nije moglo biti – pa ipak, krenulo se u stvaranje zabuna i brzo se u tome daleko i odmaklo. Sam je patrijarh Pavle 11. jula u uglednom nemackom listu Welt am Sontag – a delove su preneli i beogradski listovi – ponovo jasno naglasio svoju osudu »varvarskih masakra« na Kosovu, istakavsi da g. Milosevic »gazi hriscanske vrednosti« pa bi za svoje postupke »trebalo da bude u punoj meri pozvan na odgovornost«, ali ni to nije pomoglo niti je omelo domace sejace magle. U uvodniku Pravoslavlja od 15. jula takodje jasno stoji »da nece Crkva odredjivati ko ce u ovoj zemlji vladati, ali ce podrzati one nove ljude koji shvataju trenutak«, no ni to nije omelo sejace magle u njihovom poslu. Rezimskoj se propagandi i ne treba cuditi – ona je zapocela hajku na Crkvu i na patrijarha licno, koji je nazvan »izdajnikom« sto se nije dogadjalo cak ni daleke 1946. odmah iza rata.
Nevolje sa saopstenjem sv. Sinoda i svim potonjim saopstenjima ne prestaju i tu su proizvodjaci magle doziveli svoj zvezdani trenutak.
Zbunjeni lider SPO g. Draskovic je na velikom zboru u Kragujevcu ni manje ni vise optuzio Crkvu da hoce od ove zemlje da stvori »pravoslavni Iran«. Naravno, niko ne moze da zabrani g. Draskovicu da se svrstava uz rezim i njegovu propagandu, ali nedostaju bilo kakvi dokazi za tako tesku optuzbu. Tu su priskocili u pomoc pominjani sejaci magle koju pakuju u omotace sumnjivog politickog tetrapaka. »U periodu od godinu dana« – tako su nesto smislili – »Milosevicev rezim se povlaci, a lideri opozicionih stranaka odricu se aspiracija na preuzimanje vlasti u zemlji«. Dirljivo! Tako su oni razumeli ideju sadrzanu u saopstenju sv. Sinoda. Vazno je, izgleda, da nista ne bude jasno, cak ni onda kada je sasvim jasno. Lepa metafora pokojnog Lj. Jocica o »mesecini u tetrapaku« ima svoj dublji smisao, ali ovima koji pakuju magle nije ni do smisla ni do metafora. Njima je do vlasti i to ove vlasti koja slavi jednu svoju »pobedu« upravo u ovim krvavim balkanskim maglama.