Na velikom zboru u Uzicu, jednom od onih koji su jos jednom zatalasali umornu i ojadjenu Srbiju, g. Z. Djindjic – govor donosi Blic od 8. jula –kazao je da je »turska vlast za Srbe bila bolja od vlasti S. Milosevica«. Kako smo i gde smo, nakon jos jedne »pobede« kojom smo obelezili poslednju sumornu deceniju u zivotu zemlje, skoro da ne bismo imali mnogo da zamerimo lideru DS i njegovoj oceni koja je tako izrazena. Pa ipak, njegova misao koja otkriva arhetipsko trajanje glasovite sintagme pusto tursko zasluzuje kraci osvrt izvan politickog konteksta, tim pre sto vec decenijama mnogo toga nije sasvim jasno upravo u vezi sa pomenutim izrazom.
Sintagma postoji u nasem jeziku i u kolokvijalnom govoru sve do danas, ali istrazivaci nisu nacisto u pogledu njenog pravog i punog znacenja. Kako se narod uspesno prilagodjavao okupatoru i tlacitelju, kako je vremenom uistinu poceo da zali za vremenima turskog ropstva, o tome su misljenja podeljena i jedni u tome vide neke crte »ropskog mentaliteta« ili »rajetinskog kompleksa« – sto je odbaceno kao pogresno – a drugi pak sposobnost prilagodjavanja koja bi bila jedna nasa vrlina, o cemu su opet misljenja podeljena sve do danas. Istoricari imaju prilicno racionalno i prosto objasnjenje i isticu kako je turska drzavna administracija bila jednostavna, porezi nisu bili veliki i narod se relativno lako – lakse nego u modernoj skupoj drzavi – snalazio.
Smisao sintagme, medjutim, nije ipak sasvim jasan iako se knjizevno-istorijski ona lako moze situirati.