U Kikindi je 4. jula pocelo prikupljanje potpisa gradjana za ostavku Slobodana Milosevica. Akcija je organizovana od strane Lige socijaldemokrata Vojvodine, Reformskog demokratskog saveza Vojvodine i Gradjanskog saveza Srbije. Bio je to neobican prizor: ljudi su setali Trgom srpskih dobrovoljaca, mnogi sa decom, dosli, potpisali, otisli na sladoled, pa nastavili setnju, uz zvuke sa najnovije kasete Djordja Balasevica. Samo te prve veceri prikupljeno je oko 2000 potpisa. Od tada, akcija se nastavlja, svake veceri, na Trgu. Cudan prizor u gradu koji je godinama izgledao kao da socijalisti nikada nece i nikako ne mogu otici s vlasti.
Jos cudniji prizor odvija se u parku u centru Banatskog Velikog Sela, jednog od devet u opstini Kikinda. Tamo je na jednom drvetu pricvrscena ikona Bogorodice. Mladi i stari se okupljaju paleci svece i donoseci darove. Selo odnedavno, prema pricama navodnih ocevidaca, posecuje Majka Bozja. Po prvi put se ukazala pred kraj rata, a od tada, posto se prica brzo siri, selo se pretvara u svojevrstan banatski Lurd: nevoljnici dolaze da na mestu ukazanja nadju sebi leka, pa cak i da dodju do zeljenog poroda, posto su se klasicni medicinski metodi lecenja pokazali kao neefikasni.
Da li se na ovo treba smejati ili plakati? Smehu, reklo bi se, nema mesta, zato sto su u pitanju verska osecanja, a religija je tema koja kod nas i najmirnijeg coveka izvodi iz takta. Moglo bi da se otplace, sto zbog svih nevolja koje su nas zadesile, sto zbog pokusaja da se one zabasure na odavno poznat nacin.
O citavom slucaju opsirno su pisale ovdasnje novine, Kikindske novosti i Komuna. Svestenstvo je uzdrzano u izjavama, a lokalna legenda je u medjuvremenu prerasla opstinske okvire, uz obilje razlicitih tumacenja. Nekoliko zanimljivosti narocito pada u oci. Prvo: kako to da se Mati Bozja pojavljuje upravo u trenutku kad socijalisti gube bitku na svim pozicijama i to upravo u mestu koje je od nastanka socijalisticke partije spadalo u njena najjaca uporista u severnom Banatu? Otkud to da stanovnistvo, koje godinama nije znalo gde im stanuje svestenik (u Ruskom Selu, pet, sest kilometara udaljenom od B. V. Sela), niti izvrsavalo obaveze koje vera nalaze, odjednom trazi gradnju crkve u selu i to upravo sada kad se Pravoslavna crkva ogradila od centralne drzavne vlasti i zatrazila ostavke najodgovornijih? Zar se na tako providan nacin skrece paznja stanovnistva sa mnogih pitanja bez odgovora: Zasto je zemlja razrusena? Koliko je zapravo bilo mrtvih i ranjenih u poslednjem ratu? Gde su mostovi? Gde su penzije i decji dodaci? A struja? Treba li, mozda, neko da podnese ostavku zbog svega sto nas je snaslo? Umesto da razmisljaju o svemu ovome, mnogi naveliko raspravljaju na teme: Da li je Bogorodica pokazala ocevicima hram koji treba da sagrade ili nije? Da li je imala crveni ili plavi plast, da li joj se videla kosa? Da li se smesila i blagosiljala ili nije? Da li se zaista ukazala?
»Kako da ne! Mnogi nasi pacijenti redovno vidjaju Hrista, Bogorodicu i ostale bestelesne sile!«, kaze Djordje Popovic, specijalista klinicke psihologije na psihijatriji bolnice u Kikindi. »Osobito su takvi susreti cesti tokom jula. U svemu tome vidim pritisak kojem su ljudi izlozeni, strah, narocito strah od promena, i fino, ali stalno, oboljevanje ljudskog duha, sto se narocito pojacava nailaskom burnijih drustvenih kriza, a to je kod nas postalo specijalitet. Bezanje od pravih problema i njihovog resavanja ima mnogo oblika, premda bi se moglo ocekivati da slucajevi verskog fanatizma pripadaju davno proslim vremenima. Ali, srednji vek je, ocigledno, i dalje medju nama ili, sto je jos gore, u nama.«
Uzgred, upravo iz Banatskog Velikog Sela potice, svojevremeno, najmocniji covek u opstini, koji je istovremeno bio na polozaju: predsednika opstine, predsednika SPS, direktora radija, direktora (tada jedinih) novina, glavnog i odgovornog urednika tog istog radija, glavnog i odgovornog urednika tih istih novina i jos na jedno petnaest, sesnaest funkcija i funkcijica. Isti ovaj drug je jednom prilikom obecao svojim mestanima gradnju crkve u selu, posto Banatsko Veliko Selo nema hram. Srusen je (dignut u vazduh) nedugo posle kolonizacije 1947. godine. U pitanju je bila, inace, treca po velicini katolicka bogomolja u ovim krajevima. Tada se ovo selo sastojalo iz tri mesta: Svetog Huberta, Sarlevila i Soltura, nastanjenih nemackim zivljem. I, da ironija bude veca, Bogorodica se pojavljuje (ako se pojavljuje) u parku zasadjenom na mestu nekadasnjeg katolickog groblja, koje je posle rata najpre sistematski pljackano, skupoceni crni i beli mermer prodavan, a nakit sa mrtvih tela prisvajan, da bi na kraju groblje bilo minirano i drvece posadjeno, kako bi se zatro svaki trag ranijim stanovnicima sela. Ovaj podatak daje osobitu morbidnost citavoj prici.
Ako od istorije nesto naucimo, umesto da stalno ponavljamo iste greske, bice to cudo nevidjeno kojem nece biti ravna ni u bajci.