"Republika"

	Broj 218-219

*Prevod* Francuska i rat na Kosovu* Kada je 24. marta NATO zapoceo prve udare protiv Srbije, to je bilo iznenadjenje za Francuze koji su pridavali mali znacaj pregovorima u Rambujeu i koji vecinom nisu ni znali da na Balkanu postoji pokrajina koja se zove Kosovo. Samo jedan mali deo njih, koji je vec bio angazovan u prethodnim etapama rata u bivsoj Jugoslaviji, shvatao je da se tu sada ne radi ni o cemu drugom vec o jednoj novoj etapi u konfliktu koji nije zapoceo 1999. vec 1991. godine. Ipak je bila u pitanju odlucujuca etapa jer je prvi put doslo do prekida u onim nastojanjima koja su isla za tim da se jos priceka ili da se pokaze jos razumevanja u odnosu prema Milosevicu, ali je sada podvucena cvrstina u stavu SAD i njihovih evropskih saveznika. Rascep koji je delio intelektualce i politicare Francuske bio je nastavak onog rascepa, svojim vecim delom, koji se vec bio manifestovao u prethodnim fazama rata u bivsoj Jugoslaviji. No, te su podele sada bile naglasenije angazovanjem NATO-a i vodecom ulogom koju su prihvatile SAD u vodjenju ratnih operacija. Jedna geopolitika nasledjena iz XIX veka Na jednom polu vidimo pristalice tradicionalnog francusko-srpskog prijateljstva, koji su bili veoma uticajni na Ke d’Orseju i u okolini predsednika Fransoa Miterana, u pocetku konflikta i tokom rata u Bosni. Prema njihovom misljenju, sustinski razlog nevolja bivse Jugoslavije proistice iz razuzdanosti nacionalizama, koja je usledila nakon pada Berlinskog zida i kraja komunizma. Nemacka je bila, gledano tako, zemlja najodgovornija za ubrzani tok dogadjaja, svojim prevremenim priznanjem nezavisnosti Hrvatske i Slovenije, sto je oznacilo i pocetak krize. Ovakva se analiza temelji na trima principima – u duhu geopolitike koja je nasledjena iz XIX veka – Nemacka bi bila vekovni neprijatelj Francuske, pa se shodno tome zagovara savez u suprotnom smislu – sa Srbijom i Rusijom posebno. Izgleda da secanja na Drugi svetski rat pogoduju jednom takvom vidjenju stvari. Pokatkad, u govorima nekih politicara nazire se i jedna druga komponenta – ona koja Srbiju vidi kao poslednju tvrdjavu hriscanskoga Zapada u sudaru sa Turcima juce, ili sa – gledano sire – muslimanskim svetom nasih dana. Prema drugom principu, zagovara se potreba jake Drzave koja bi osigurala regionalnu stabilnost – na Balkanu i drugde, na primer na Bliskom istoku. Dakle, najsnaznija drzava, a istovremeno i najmanje demokratska, u principu treba da uziva podrsku Francuske. Prema trecem principu, etnicki nacionalizmi su istovremeno nesto dostojno prezrenja, i svi su isti, ali bi nacija–drzava bila okvir i to privilegovani okvir za stvaranje politicko-teritorijalnog jedinstva. Pribegavanje etnickom ciscenju u cilju stvaranja homogenih nacija biva na neki nacin blisko sa drugim pomeranjem stanovnistva koje istorija poznaje, pa se prema tome ono moze razumeti, iako bi, medjutim, moralo biti osudjeno s tacke gledista ljudskih prava. Nakon 24. marta jedno veoma duboko antiamericko raspolozenje svrstava pristalice ovog stava medju najvatrenije protivnike akcije NATO i predstavlja cement koji vezuje za prvu grupu druge elemente koji vecinom dolaze iz leve internacionalisticke i pacifisticke tradicije. Tome treba dodati pokatkad kod nekih prisutan nostalgican ton u odnosu na komunizam, u njegovom »samoupravnom« jugoslovenskom obliku. Pristalice–sledbenici ovakve pozicije pokrivaju dosta sirok spektar, od ekstremne desnice koja se sasvim lepo poznaje u autoritarnom i ekskluzivnom Milosevicevom nacionalizmu, do krugova bliskih MDC Jean-Pierre Chevénemanta, uzimajuci tu i pokret Charlesa Pasqua i Marie-France Garaud, te jos i licnosti medju kakve spada Jean-Francois Kahn. Njihov se stav koleba izmedju jedne vise ili manje otvorene podrske Milosevicevoj Srbiji i podjednake udaljenosti izmedju agresora i zrtava. Jedna druga vrsta osecanja stvari, drugacije od prethodnog, dosla je do izrazaja sa zapocinjanjem udara – ono je u biti pacifisticko, ono izaziva buru u brojnim katolickim krugovima, ali i u levicarskim te desnicarskim sredinama. Ono stavlja u prvi plan stav da bi udari mogli da dovedu do etnickog ciscenja Kosovara ili da bi barem mogli da ih ubrzaju. Ono zdruzuje, dakle, ljudske emocije pred sudbinom koja je zadesila Kosovare i odbacivanje, i to energicno, Milosevicevog rezima sa jednim lajtmotivom – jedino resenje je prestanak bombardovanja i pristupanje pregovorima bez prethodnih uslova. Ovakav stav polazi od toga da se mogu pomiriti moralne prednosti saosecanja sa zrtvama i prednosti kakve donosi neintervencija. Jedan skromniji stav demokratija bi po tom stavu oslabio Milosevica i omeksao njegovo kameno srce. Ocevidno je da ovakav stav ne moze ni za trenutak da izdrzi jednu cak i povrsnu analizu zapocinjanja konflikta, strategije njegovih aktera, na prvom mestu Srba koji su neprekidno jasno i glasno ponavljali svoje odbijanje i odbacivanje pregovora i isticali svoje stvarne ratne ciljeve – istrebljenje Albanaca sa Kosova, a Srbi su izmedju ostalog imali vremena, tokom deset prethodnih godina, da ponude primer koji bi posvedocio da oni vode racuna o strpljenju u pregovorima zapadnih sila. U stvari, jednostavno se zaboravlja da su pregovori u Rambujeu bili potrajali preko granice razumnog i da su zapravo omogucili Srbima da sakupe potrebne snage radi pripremanja ofanzive koju su i zapoceli 24. marta. Savez protiv totalitarne vlasti Treca je pozicija onih koji su nakon pocetka za neke, nakon rata u Bosni za druge, podvlacili znacaj za Evropu i za vrednosti koja ona kaze da brani, tih dogadjaja u bivsoj Jugoslaviji. Oni nisu samo utvrdili da je Milosevicev rezim jedna neototalitarna vlast, cija se opasnost moze porediti sa opasnoscu dvaju totalitarizama koji su okrvavili ovaj vek, nacizma i staljinizma, vec su dokazali da izmedju tog totalitarizma i dvaju prethodnih postoji manje-vise jasna srodnost sa njima – Drzava guta drustvo i rasizam koji se manje-vise otvoreno istice. Oni su otvoreno priznali da je Miloseviceva vlast od pocetka bila odgovorna za zapocinjanje konflikta, za razaranje jugoslovenske federacije i to najpre na Kosovu, te potom svojim odbijanjem da Hrvatskoj prizna pravo na predsednika predsednistva, koje je bilo njeno pravo po redu. I oni su – pristalice te pozicije – obelodanili genocidni karakter »etnickog ciscenja« kakvo su praktikovale srpske milicije i srpske oruzane snage u Hrvatskoj, u Bosni i sada na Kosovu. Oni su najzad snazno udarali tokom tih godina na politiku iscekivanja evropskih zemalja, kao i SAD, kojima, medjutim, dugujemo Dejtonske sporazume ma koliko oni bili nezadovoljavajuci. Oni su, dakle, nuzno morali da podrze princip intervencije, iako su mnogi medju njima izrazavali rezerve u pogledu njenog vida, posebno u vezi sa odsustvom intervencije na kopnu koja je jedino mogla da stvarno zastiti civilno stanovnistvo na Kosovu. Na toj se poziciji nalaze ubedjeni internacionalisti koji nastoje da ucine kraj jednoj vlasti koja svoj nacionalizam hoce da nametne oruzanom silom, kao i oni koji, nasuprot tome, misle da je pravo na naciju–drzavu, pravo koje usvajaju svi narodi, pod uslovom da manjine takodje imaju svoja prava i da to vazi posebno za »male nacije«. Neki misle da Evropa, cak i u jednom savezu gde je njena vojna tezina slaba, ima tezinu jedne realne politicke snage u koaliciji i da ova intervencija moze biti katalizator u nastanku evropske odbrane, dok drugi, koji su vecma pesimisti, strahuju da je pozivanje NATO-a priznanje evropske nemoci. Ali, bez obzira na te razlike, oni prihvataju u sustini isto glediste – svest o zlocinima proslosti, posebno o genocidu protiv Jevreja, koji je pocinio nacizam, ne oslobadja nas prava da zauzimamo stav prema savremenim zlocinima vec naprotiv – ta nam svest namece jednu uzvisenu obavezu. Tu prepoznajemo pristalice – kojih uvek ima – onih koji su odnedavno ubedjeni u potrebu borbe protiv totalitarizma, koji smatraju da suceljenje izmedju totalitarizma i demokratije nije nestalo s padom Berlinskog zida, koji vide da se glavna borba sastoji u tome. Na kraju XX veka oni smatraju da »mi ne mozemo reci da nismo znali«. Iako im vecina u krugu francuskog javnog mnenja izgleda daje za pravo, uzdrzanost jednog dobrog broja politicara i intelektualaca, odnosno neprijateljski stav u odnosu na takvo glediste, pokazuju da mehanizmi zaslepljivanja i nepriznavanja cinjenica imaju pred sobom jos mnogo lepih dana. *Joël Roman* Direktor casopisa Esprit *) Iz: Les idées en mouvement, Pariz, jun 1999, preveo sa francuskog M. Dj.

Posaljite nam vas komentar