Ima li jos senzacija na Balkanu

Zastrasujuci prizori iz YU-ratova u minulih desetak godina navikli su gledaoce i citaoce medija da s te strane ne mogu nista drugo ocekivati do ubijanje, razaranje i zlocine. Mada o Balkanu vec dugo postoji stereotip kao o »imperiji zla«, pomenuti ratni prizori delovali su kao senzacija. Duga konzumacija senzacije, ipak, stvara izvesnu zasicenost. Tada vesti o obicnim dogadjajima izgledaju kao senzacija.
Tako nesto obicno a neobicno dogadja se upravo ovih dana. Drzave koje su ucestvovale u dugotrajnom ratnom razaranju zajednicke drzave ulaze u saradnju sa svetom u pripremanju Pakta stabilnosti za jugoistocnu Evropu. Nacrt tog dokumenta usvojen je 27. maja u Petersburgu, a ocekuje se da ce krajem jula biti usvojen u Sarajevu. Umesto sukoba, predvidja se saradnja, umesto rata i razaranja, mir i razvoj.
Ako zaokret ratobornih politickih rezima ka saradnji i miru izgleda doista senzacionalno, to ne bi trebalo da vazi za one aktere u istim zemljama koji su sve vreme bili protiv rata i razaranja. Medjutim, samo postojanje takvih aktera za mnoge je ostalo nepoznato, pa njihovo iznenadno otkrivanje takodje izgleda senzacionalno. Naime, u Tuzli su se 9–10. jula sastali, na inicijativu Foruma gradjana tog grada, predstavnici nevladinih organizacija i demokratske opozicije iz Bosne i Hercegovine, Srbije, Crne Gore, Hrvatske i Slovenije i dogovarali se o medjusobnoj saradnji, kao i o mogucoj saradnji sa buducim potpisnicima Pakta o stabilnosti za jugoistocnu Evropu.
Ucesnici sastanka u Tuzli smatraju da bi nacrt dokumenta bio bolji da su prilikom njegove pripreme konsultovani i antiratni akteri, ali se taj propust moze otkloniti ukoliko se uoci predvidjene konferencije u Sarajevu, ili na njoj samoj, cuje i njihov glas. Ako nisu imali moc da sprece ili zaustave rat, trajno suprotstavljanje ratu i razaranju daje im moralni kredit da pridonesu efikasnijem zaokretu ka miru, a iskustva koja imaju u prakticnoj zastiti ljudskih prava, pomoci izbeglicama, afirmaciji slobode medija i nevidljivom ali realnom procesu demokratskih promena preporucuju ih kao nezaobilazne saradnike u donosenju i, jos vise, u realizaciji Pakta.
Razumljivo je da su drzave koje usvajaju pomenuti pakt prvenstveno zainteresovane za bezbednost u regionu, za stvarno okoncanje ratova i uspostavljanje trajne stabilnosti. Medjutim, smatraju ucesnici sastanka u Tuzli, Pakt bi pocivao na cvrscim osnovama i imao bi vece izglede za uspeh ukoliko bi se jasnije artikulisali zajednicki interesi, kako zemalja koje su neposredno bile zahvacene ratnim plamenom i onih koje su time bile posredno ugrozene, tako i gradjana i vlasti u samim zaracenim zemljama. Naime, agresivne ideologije i militantne formacije postoje u svim zemljama, cak i najrazvijenijim sa stabilnom demokratijom, ali su tu pod kontrolom demokratskog poretka, dok su u zemljama u kojima se vode ratovi te ideologije i formacije dominirajuce i opiru se kontroli, cak i od strane ubedljivo nadmocnih sila, poput NATO-a. Zajednicki interes je, dakle, u uspostavljanju kontrole nad razornim ideologijama i militantnim formacijama. Time bi bili okoncani ratovi i razaranja i zapocelo bi stvarno uspostavljanje mira i razvoja, kroz horizontalne i vertikalne komunikacije.
Dakako, zelja za mirom i razvojem ne treba da skriva neugasla zarista dosadasnjih ratova, kao ni opasnosti od novih zarista koja bi prenela rat sa podrucja bivse Jugoslavije na citav Balkan, i prema jugu, prema Makedoniji, i prema severu, ka Madjarskoj i Rumuniji, u kojoj se nalazi najbrojnija nacionalna manjina u Evropi. I sami politicki rezimi nastali u ratu i ogrezli u njegovim surovostima mogu biti pokretaci novih sukoba. Zbog svega toga raste znacaj procesa demokratskih promena u samim zemljama koje su bile zahvacene ratovima. Podrska tim procesima stvara realne mogucnosti ne samo za promenu nacionalnih vodja i ratovodja, nego i za stvaranje kulturne, privredne i socijalne infrastrukture koja ce marginalizovati agresivne ideologije i militantne formacije.
O svemu tome raspravljalo se na sastanku u Tuzli; predvidjen je nastavak razgovora i prosirenje ucesnika na njemu, kao i dogovor o zajednickoj platformi za saradnju sa drzavama potpisnicama Pakta o stabilnosti. Preovladjuje uverenje da bi od takve saradnje koristi imale pre svega zemlje neposredno ugrozene ratovima, ali i Evropa i svet, time sto bi se pozitivno iskoristilo negativno iskustvo iz dosadasnjih ratova na tlu bivse Jugoslavije i otvorile nove perspektive razvoja. Bio bi to, zar ne, senzacionalan zaokret na Balkanu, i na njegov podsticaj.
Ima u svemu ovome sto se dogodilo u Tuzli i neceg vec na prvi pogled senzacionalnog. Senzacionalno je, recimo, skracenje vremena putovanja. Dok je u jeku rata za put od Beograda do Tuzle, preko Panonije i Jadranske obale, trebalo vise od 70 casova, sada se putuje oko 7 casova. Dakle, putuje se deset puta brze. Inace, i sama zelja da se putuje i saradjuje, narocito usred rata, pa i danas, nije bas nesto sasvim obicno. Pominjem sve ovo ponajmanje radi »raspirivanja« optimizma, mada nam je i on i te kako potreban. Doduse, nas egzistencijalne nevolje naprosto primoravaju na pozitivne promene, a njih nema bez saradnje na platformi zajednickih interesa, za sta optimizam moze biti samo dodatni podstrek.
Eto, ima na Balkanu jos uvek senzacija, i ne samo zastrasujucih.