Broj 218-219 

Dijalog

O diktatorima, tiranima i jos kojecemu 

Iako se, po Milosevica, negativan ton teksta Milutina Mitrovica pod naslovom »On nije diktator« (Republika, br. 216–217, 1–31. 07. 1999, str. 9), ne moze osporiti, moram da priznam da mi intencija autora clanka nije najjasnija. On se, naime, zestoko opire svrstavanju Milosevica u diktatore, tirane, despote, jos manje u komuniste ili nacionaliste, navodeci semanticke razloge koji to onemogucuju. Tako, recimo, rec diktator oznacava onog koga je narod starog Rima izabrao da sest meseci vodi drzavu i za to vreme ima neogranicenu vlast koju odmah nakon isteka mandata mora da ustupi senatu koji bira novog diktatora. Tirani, kaze Mitrovic, dolaze na vlast pucem, a Milosevic i jeste i nije na vlast dosao pucem. Jeste, jer je bio komunisticki aparatcik koji je uz pomoc svojih pristalica svrgnuo sa vlasti svoga prijatelja Ivana Stambolica, a nije, jer je vise puta od strane naroda izabran na visepartijskim izborima. Nije ni despot, kaze Mitrovic, jer je despot »neograniceni gospodar robova i slugu«.
Autor se, medjutim, najduze zadrzava na pojmu »diktator«, nabrajajuci »sustinske« osobine diktatora kao na primer da ovi vole »operetski milje«, tj. »nakindjurene uniforme« i navodi nemoguce i medjusobno tesko spojive primere Tita, Hitlera, Tudjmana i Pinocea.
»Diktatori«, kaze on dalje, »vole da paradiraju sopstvenim avionima, ergelama automobila i jahtama«, dok Milosevic to ne cini. Naposletku, kao »krunski« dokaz svojim tvrdnjama da Milosevicu nikako ne moze pristajati epitet »diktator«, Mitrovic navodi da se od diktatora »Milosevic bitno razlikuje po tome sto u zemlji kojom vlada nema politickih zatvorenika ili bar ne u znatnijem broju«. Ali podjimo redom.
Prvo, pozabavimo se kljucnim razlogom zbog kojeg Milosevic »nije diktator«, a on je, prema autoru clanka, semanticke prirode.

Kada bismo se i drzali iskljucivo ovog kriterija, potpuno prenebregavajuci opstepoznatu cinjenicu da se tokom vremena semanticko polje jedne lekseme cesto siri – sto autor teksta inace cini – onda u diktatore nikako ne bismo mogli ubrojati nijednog savremenog vlastodrsca, ponajmanje one koje sam Mitrovic tako nespretno navodi u korist sopstvenog tvrdjenja (Tito, Bokasa, Hitler, Pinoce, Tudjman). Jer nijedan od njih nije dobio ovlascenja naroda na sest meseci apsolutnog upravljanja zemljom, koja potom ima vratiti narodu. Mitrovic, dakle, lisen osecaja za figurativnost, postaje zarobljenik svoje »semanticke teorije«.
Drugo, nikako nije dovoljno njegovo »objasnjenje« da diktatori vole operetski milje, paradiranje uniformama i razmetanje svojim bogatstvom. To nisu osobine koje bi karakterisale diktatora, vec su to prirodne ljudske osobine, vrlo individualne i potpuno razlicite od vlastodrsca do vlastodrsca. Dva najveca svetska diktatora dvadesetog veka, Hitler i Staljin, bili su licno izuzetno skromni, nisu raspolagali licnim bogatstvom, nosili su skromne, »nenakindjurene« uniforme bez cinova i odlikovanja. Osim gvozdenog krsta kojim ga je kao kaplara, za hrabro drzanje u Prvom svetskom ratu odlikovao kajzer Viljem, Hitler nije nosio nista drugo. I jedan i drugi su ziveli povuceno, spavali na gvozdenom vojnickom krevetu, mrzeli su drogu i alkohol, Hitler je cak i pusenje smatrao velikim ljudskim porokom. Posle njihove smrti nisu pronadjeni nikakvi tajni sefovi u svetskim bankama, nisu iz drzavne kase, za licne potrebe, uzeli ni jednu jedinu marku, odnosno rublju. Ali su zato obojica imali samo jednu strast: da vladaju ljudima. Semanticko polje lekseme »diktator« prosirilo se vec tokom 19, da bi se u 20. stolecu upravo zadrzalo na sustinskoj osobini vladanja i vladaoca: vladati apsolutno, bez ikakvog ogranicenja.
Trece, »kiceraj«, kako diktaturu naziva Mitrovic, ne samo da je svojevrsna sinegdoha, odnosno pars pro toto (jer, objektivno, u diktaturi zaista mozemo pronaci elemente kica), vec je i opasna teorijska konstrukcija eufemizma za totalnu svest i tehnologiju vlasti koju sprovode diktature. To sto, prema Mitrovicu, Milosevic »bez trunke kiceraja drzi kormilo zemlje« i »sto to ceo svet zna«, ne moze biti alibi za zla koja je naneo i koja nanosi svom i drugim narodima.
Cetvrto, potpuno je neutemeljena tvrdnja Mitrovica da u Srbiji nema politickih zatvorenika, »bar ne u znatnijoj meri«. Nerazjasnjena politicka ubistva, svakodnevna hapsenja clanova demokratske opozicije u Beogradu i unutrasnjosti kazuju upravo suprotno i oznacavaju povratak revolucionarnoj partituri u najboljim jakobinskim tradicijama. Svejedno je za sta je neko optuzen: za paljevinu Rajhstaga, remecenje javnog reda i mira ili za slusanje stranih radio-stanica – vazno je da to hapsenje ima politicku pozadinu i predstavlja opasnost po apsolutnu i neogranicenu vlast jednog coveka. To sto je Milosevica na vlast dovela »revolucija olosa«, kako kaze Mitrovic, navodeci reci jednog srpskog pisca, samo obogacuje njegovu jakobinsku akcentuaciju: svako je, naime, duzan da dokaze svoju nevinost umesto da revolucija dokazuje njegovu krivicu. I kao sto je u Konventu bilo dovoljno da nekom ode glava pod giljotinu cim protiv njega zakreste spletkasice sa gornje galerije, tako i danas cim sa TV ekrana neko u nekog uperi prst, to odmah oznacava njegovu nesumnjivu krivicu i antipatriotizam, izdaju narodnih interesa. Pa valjda i to »zna ceo svet«!
I kada, posle inace prihvatljivih objasnjenja istorije Milosevicevog ustolicavanja – sto je, uostalom, postala opstepoznata cinjenica, vise puta ponavljana od strane brojnih autora – citalac ocekuje da ce autor dati svoju definiciju Miloseviceve vladavine cije ce se semanticko polje poklapati sa poljem Milosevicevih stvarnih politickih postupaka i tehnologijom njegove vlasti, autor nas obavestava da bi njemu najvise pristajala definicija: kockar. Otvaram Recnik Matice srpske i citam: kockar – onaj koji se rado kocka, koji je obuzet strascu za kockanjem, hazardni igrac.
Lucidno Mitrovicevo zapazanje, bez sumnje, ali sta cemo sa semantikom na kojoj toliko insistira, kao faktorom koji ga ogranicava da Milosevica nazove nekim od uobicajenih naziva za samodrsce (diktator, despot, tiranin, satrap i sl.)? Hazarderstvo je samo jedan segment Miloseviceve totalitaristicke politike, kao sto je, na primer, Frankov hiperkatolicki falangizam samo deo jednog totalitarnog nacina misljenja i politicke prakse, koji se naziva fasizam. Ali nazvati Franka fasistom samo zbog toga isto je tako pogresno kao izjednaciti fasizam sa nacizmom.
Upravo zato sto je nemoguce izvlaciti generalne zakljucke o svim totalitarizmima (fasizam, nacizam, komunizam i sl.) jer je svaki specifican u mnogim svojim unutrasnjim i spoljnim mehanizmima delovanja, a da bismo se uopste mogli sporazumevati na teorijskom planu, moramo iz svake analize odstraniti preosetljivost semantickog faktora, razume se tamo gde je to moguce i u meri u kojoj je to dozvoljivo i koristiti lekseme i sintagme koje su postale uobicajene u najsirim krugovima ne samo intelektualaca vec i citalaca. Stoga drzim da je termin »diktator«, iako strogo formalno uzev diskutabilan, ipak najpriblizniji onom znacenju koje je prijemcivo obicnim ljudima, dakle onima koji su u najvecoj meri osetili na sopstvenoj kozi »blagodeti« diktature, makar ona bila i neklasicna.

Zlatoje Martinov  



© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar