Politicka scena u Srbiji kao da se preko noci pretumbala – od one mlake patriotske lojalnosti prema rezimu za vreme 77-dnevnog rata, opozicija se, cim su prestali sukobi na Kosovu, prometnula u pravi tajfun koji okuplja narod za smenjivanje vlasti. Protestni zborovi su vec odrzani u petnaestak vecih gradova Srbije. Beograd je ostavljen za kraj avgusta, valjda, kao tacka na i. Po brojnosti ucesnika ovo narodno zborovanje jos nije dostiglo gradjanski pokret iz 96/97, ali je na najboljem putu da uskoro i to postane.
Najnoviji zamah politickih dogadjanja, bez obzira sto budi realne nade za promene, istovremeno otkriva i mnoge fatalne pukotine u redovima opozicije. Doduse i ranijih godina opozicija nije bila bez svojih neizbeznih slabosti, sto ju je sprecavalo da se u odlucujucim trenucima pokaze u punom sjaju. Godine 96/97. ogroman gradjanski potencijal potkopan je i rasejan neobuzdanom zeljom za liderstvom; ovoga puta glavni nesporazumi pletu se oko pitanja kojim redom, odnosno redosledom poteza uci u promene da bi one zaista bile prekretnicke.

Taktika za promene

Opozicione stranke sada vole da kazu kako je ovo pocetak kraja Slobodana Milosevica, ali same jos nisu u stanju da se sloze oko jedne zajednicke platforme, sto bi predstavljalo neki njen nov i uverljiv pocetak. Istina, Savez za promene vec je pod svojim okriljem okupio tridesetak stranaka i organizacija, sto je, svakako, respektabilan broj. Sem toga, sporazumeo se o zajednickom delovanju sa Savezom demokratskih partija, drugim znacajnim opozicionim blokom u Srbiji. Zajednicki su vec prikupili i oko 400 000 potpisa gradjana za smenjivanje Slobodana Milosevica. Vise od deset gradskih i opstinskih skupstina u Srbiji vec su donele slicne deklaracije kojima sefu drzave uskracuju poverenje.
Konfuzija oko taktika za promene narocito se povecala otkako se u opozicionu kampanju umesao SPO. Njegov lider Vuk Draskovic se, istina verbalno, pridruzio opstim zahtevima za smenu Milosevica, ali je pri tom imao niz jasnih rezervi iz kojih se vidi da je jos daleko od toga da presece pupcanu vrpcu sa rezimom. Trazio je da se prestane sa prikupljanjem potpisa, plasio narod gradjanskim ratom, jednom reci ceo ovaj protestni pokret u Srbiji hteo je da svede samo na bezubo nagvazdanje. Ali, nije problem samo u njegovom defetizmu, nego i u bajatim idejama. Sada Draskovic lansira okupljanje oko »programa svenarodnog i drzavnog spasa« sto kao jaje jajetu lici na one ranije ideje o vladama »narodnog jedinstva« koje su sve odreda dozivele brodolom.
Najtacnije bi bilo reci da je Vuk Draskovic jos u jednom ambivalentnom stanju kada procenjuje gde bi mu bilo probitacnije – da li sa vlastima ili sa opozicijom. Otuda i stalna dvosmislenost u njegovim izjavama. Jedini koji je u opozicionom sazvezdju slican Draskovicu jeste Kostunica sa svojom nedavnom izjavom da »promene moraju biti zasnovane na konsenzusu vlasti i opozicije«.

Minimalci i maksimalci

Dogadjaji u Srbiji krenuli su takvom brzinom da ono sto je takoreci do juce izgledalo radikalno, danas je gotovo prevazidjeno. Recimo, kada se posle izlaska iz depresivnog ratnog stanja opozicija oglasila zahtevom za smenu Milosevica, to je delovalo veoma smelo. Sada, samo ove verbalne deklaracije nisu dovoljne i u prvi plan izbija pitanje kojim redosledom uci u promene. Draskovic insistira na prelaznoj vladi gde bi se opozicija i vlast zajednicki dogovarale o promenama i izborima – opozicija kao nezaobilazan uslov za izbore istura zahtev da najpre i Milosevic i obe vlade podnesu ostavke, pa tek onda izbori. Tako smo u sirokom frontu za promene dobili minimalce i maksimalce. Maksimalisticki raspolozen deo opozicije narocito je osokoljen cinjenicom sto na tom svom kursu uziva i podrsku medjunarodne zajednice. U tom svetlu i pitanje dalje taktike postavlja se na nov nacin – nije rec o tome da li postici konsenzus s rezimom, nego kako doci do konsenzusa svih alternativnih snaga.
Znacaj upravo ovih pitanja jos jednom je podvucen ovih dana kada su, na zahtev crnogorske vlade, otvoreni razgovori o redefinisanju odnosa u federaciji. Mada na mogucnu ustavnu reformu jos treba sacekati, za sada se odredjenije govori samo o tome sta Crna Gora treba da dobije po postojecem Ustavu, a u ovom trenutku joj je uskraceno. Draskovic, odjednom, velikodusno podrzava ideju da predsednika Savezne vlade ponudi vladajuca stranka Crne Gore. Vukova sirokogrudost je, medjutim, opet ispala deplasirana. Ako je takoreci do juce Milo Djukanovic upravo i sam to trazio, pitanje je da li bi se danas zadovoljio samo time. Jer, dok god je Milosevic, na osnovu optuznice Haskog tribunala za ratne zlocine, covek bez drzavnicke legitimacije, medjunarodna zajednica nema razloga da saradjuje ni sa buducom saveznom vladom. Opet, dakle, sve izlazi na isto – praviti kompromis s Milosevicem ili promene uslovljavati njegovim povlacenjem.
Opozicija je, ocigledno, zagrizla veliki zalogaj i sada se ne zna da li ce moci tako lako da ga svari. Cak i pod hipotetickom pretpostavkom da Milosevic sutra ode, nije sigurno da ce veci deo opozicije uspesno da izadje na kraj sa negativnim nasledjem koje rezim ostavlja za sobom. Zapravo, tek tada pocinju prava iskusenja, ne samo sposobnosti da se radi po evropskim standardima u politickoj i ekonomskoj sferi, vec i spremnosti da se prihvati svoj deo odgovornosti za protekle ratove. U tom smislu dobro je odjeknula izjava Dusana Mihajlovica, predsednika ND, da »moramo imati i hrabrosti da se suocimo sa istinom o zbivanjima na Kosmetu i sposobnost da krivce i zlocince privedemo pravdi«. Cak su i Djindjic u ime Saveza za promene i kosovski nacionalno-politicki savet (Trajkovic i vladika Artemije) u zajednickoj izjavi osudili »sve odgovorne za zlocine nad nevinim civilima«. Izrazili su i spremnost da saradjuju sa svim »demokratskim snagama dobre volje medju kosovskim Albancima« na povratku mira i demokratskih promena.
Problem je, medjutim u tome dokle su opozicioni koalicioni celnici spremni da idu u rasciscavanju Augijeve stale. Hoce li Haskom tribunalu izruciti Milosevica i ostale optuzene za ratne zlocine? Draskovic odbija takvu mogucnost i to je ovih dana javno rekao; Djindjic pristaje, ali samo sto je prozborio vec je naisao i na drugacije glasove u sopstvenoj stranci. A to je tek jedan od ispita kojem ce biti podvrgnuta opozicija zeljna da sto pre preuzme vlast.

Nestrpljivi i odmereni

Ovih se dana pokazalo da postoje i mnogi drugi problemi taktike u onom najsirem sklopu koji se naziva opozicijom, ako se pod tim ne razumeju samo stranke, nego i mnogobrojne druge organizacije. Nedavno je u Valjevu jedan spontani gradjanski protest, van stranaka ili drugih udruzenja, sa masovnog mitinga krenuo u osvajanje opstinske vlasti i nasilno prodro u zgradu opstinske skupstine.
Sklonost ka radikalizmu zapaza se i u iskusnim i dobro strukturisanim organizacijama. Vojvodjanski pokret trazio je pokretanje krivicne odgovornosti pred nasim sudovima »za veleizdaju i zlocin protiv naroda svih onih koji su podrzavali i javno podsticali drzavnu politiku Slobodana Milosevica, a posebno clanove vlade tzv. Narodnog jedinstva«. Zatim traze »politicki moratorijum od 10 godina zabrane kandidovanja na svim buducim izborima i vrsenje javnih funkcija onima koji su bili na rukovodecim mestima u opstinskim, pokrajinskoj, republickoj i saveznoj vladi, kao i u javnim i drustvenim preduzecima, bez obzira na politicku pripadnost, od 1988. odnosno od dolaska S. Milosevica na vlast do danas«. Moze se samo zamisliti koliko bi u ovoj vrsti zagrizljive odmazde bilo uhapsenih, koliko proglaseno »nepodobnim«, a tek koliko neduznih neopravdano pogodjenih!
Prirodno je da u borbi za osvajanje vlasti ima i nestrpljivih takmicara. To, naravno, ne znaci da su predrasude rezervisane samo za marginalne organizacije, a da je u glavnoj opozicionoj matici, u koalicijama, sve u redu. Upravo ovih dana culi smo misljenje nekih uglednih politickih licnosti koje »nisu za izbore«, nego za »pucisticke metode«. Nasuprot tome ima i vrlo odmerenih samoniklih gradjanskih protesta. U Leskovcu je, na primer, gradjanski pokret za odbranu uhapsenog TV montazera Ivana Novkovica postigao u svakodnevnom okupljanju mnogo vise nego sve stranke u tom gradu zajedno.
Ovakvi podaci samo pokazuju koliko je nasa politicka scena labilna i podlozna neuroticnim obrtima. Ekonomisti su ovih dana objavili podatak da je plata prosle godine iznosila 140 maraka, a u maju ove godine je pala na 90; ocekuje se da krajem godine bude samo 60 maraka. Sta li na nasoj politickoj sceni moze da se dogodi kada uskoro masovno progovore prazni stomaci?

Vlast je mracna zagonetka

Nema zagonetki samo u opoziciji, nego i na strani vlasti. Ona jeste obuzeta zebnjom za svoj opstanak, oseca da je na klimavim nogama, ali, suocena sa sirokim masovnim gnevom, i sama je prinudjena da taktizira da nekim nesmotrenim potezom ne doda jos jednu zisku u bure baruta. Otuda i njeno dvostruko ponasanje: na jednom mestu s celavim momcima u koznim jaknama batinaski rasteruje sakupljace potpisa, na drugom ih samo uljudno zamoli da se sklone.
Znakovi nesigurnosti rezima osecaju se i na drugi nacin. Nedavno je u javnost izasla vest da se Zoran Lilic i general Momcilo Perisic spremaju da naprave novu partiju. Lilic je informaciju demantovao, ali iza svega je ostao opor ukus da se i u redovima SPS javlja vrenje koje nece moci dugo da se skriva. Postoje i nagovestaji da rezim vec kalkulise s kadrovskim promenama u vrhu drzave. Od Seselja je potekla vest da se vec vode razgovori o rekonstrukciji Savezne vlade. Seselj, koji je, inace, i sam ucesnik u ovim razgovorima, ne iskljucuje ni mogucnost da Momir Bulatovic bude zrtvovan, a da za predsednika izvrsne vlasti dodje neki strucnjak.
Ovakve kozmeticke promene nikoga ne bi trebalo da zavaraju da je vlast voljna i na neka radikalnija popustanja. Uloga vojske (o policiji da ne govorimo) u politickom zivotu sve vise raste. Nacelnik Generalstaba general Ojdanic za samo nekoliko dana dva puta je napao opoziciju kao izdajnicku i odlucno rekao da ce vojska braniti drzavu i poredak. Naravno, treba mu verovati, jer ovaj rezim ima vec poduze iskustvo u oslanjanju na vojnu silu protiv svih pokusaja promene. Godine 1990. uoci prvih visestranackih izbora, tadasnji nacelnik Generalstaba general Kadijevic direktno je podrzao vlast i pripretio opoziciji. Godine 1991. prilikom sirokih gradjanskih protesta vlast je izvela tenkove na ulice. Godinu dana kasnije, izmedju dva kandidata za predsednika Srbije, Generalstab se opredelio za Milosevica, a protiv Panica. Igra zavodjenja i medjusobnog sarmiranja nastavlja se i ovoga puta. Predsednik SRJ Milosevic je 23. jula posetio Generalstab i izjavio da »cvrsto jedinstvo naroda i vojske garantuje stabilnost zemlje«.
Rezim, mozda, gubi samopouzdanje, ali ne i resenost da za sve nas ostane i dalje zagonetka sta je sve u stanju da pocini kad nastupi odlucujuci trenutak.