Broj 218-219 

'umor u glavi
 

Zlocin i kako ga steci

Ono sto su Milosevic i Seselj pokusali da obave na Kosovu (pod dimnom zavesom »odbrane otadzbine« i uz lako kupljenu podrsku tzv. javnih licnosti) ostace zadugo srpski kosmar i sramota. 
Njihov pokusaj morao je biti osujecen. Mozda su postojali drugi nacini i sredstva za to i mozda se mogla platiti manja cena. Ali, valja reci, samo bezuslovno osujecenje tog pokusaja moglo je dovesti do uvida u svu morbidnost i cudovisnost ovdasnjeg rezima. Pomisao na moguci uspeh Milosevic-Seseljeve »Operacije Potkovica« izaziva istorijsku jezu. Srbi sad znaju (trebalo bi da znaju) s kim imaju posla sa serijskim ubicom i njegovim pomocnicima. To se u filmovima ovog pod-zanra ne dogadja da serijski ubica bude zaustavljen u svojim naumima i ukocen u svojim porivima i da prezivi celu pricu. Takve price bile bi mucenje za gledaoce. U Srbiji je, medjutim, moguc i nenormalan rasplet. Osujecenje Milosevica i Seselja u ostvarenju njihovog odvratnog plana ne moze se, kao sto se cesto radi, zvati »srpskim porazom« jer ni eventualni uspeh tog plana ne bi bio srpska pobeda. 
Poraz i pobeda vezani su za pojam casti. Ovo sto se dogadjalo ima veze samo sa sramotom i odvratnoscu. 
Svakog dana od rasporedjivanja KFOR-a na Kosovu biva otkrivena neka masovna raka koju su za sobom ostavljali dedinjski terminatori. Beogradske novine (i one koje se zovu nezavisnima) o tome ne objavljuju gotovo nista, ali su slozni u cinicnoj pogrdi na racun stranih novinara-amanpurcica koji se utrkuju ko ce pre pronaci i uslikati neku takvu lokaciju. Novinarska, ponekad maroderska, radoznalost nije bas neka dicna osobina, ali eufemizacija onog sto su pocinile gazdine delije naprosto je ogavna. Jedan ugledni beogradski nedeljnik objavljuje smrdljiv tekst s naslovom »Zadah grobnica« uveravajuci nas da tu nesto vonja i bazdi, da su brojke preterane, da je sve »naknadno pravdanje bombardovanja«. Stvari se, medjutim, mogu obrnuti ne pravda li taj list svoje ranije ucesce u dedinjskoj propagandi teze o uzaludnosti i besmislenosti NATO-kampanje. Kao kljucni argument teze o preuvelicavanju price o grobnicama masovnih egzekucija list se poziva na logiciranje Milosevicevog brata koji odbija i pomisao o zlocinima srpske policije jer bi to ona »mnogo profesionalnije prikrila«. Na ovu logiku se moze odgovoriti kontrapitanjem kolike li su razmere zlocina ako su ogromne i pored vestine unistavanja tragova? 
Osujecenje Milosevic-Seseljevog plana o »konacnom resenju juznog pitanja« ima, pored brojnih drugih, za posledicu konfuziju medju nezavisnim novinarima koji su tom planu, iz straha, patriotije ili idiotije, dva-tri meseca sluzili. Situacija je kao u baladi o Banovic Strahinji i njegovoj »ljubi« stari Jug Bogdan objasnjava svom zetu da je njegova namera da vrati svoju zenu besmislena, jer ako je ona jednu noc provela u cadoru novog ljubavnika Vlah Alije njegova vise nikad »biti nece«. S novinarima koji su dva-tri meseca proveli u ratnim Milosevicevim cadorima ista je prica. I zato ce nastojati da zlocine gazdine druzine predstave kao deo privlacne srpske zestokosti, maltene kao deo osobenog srpskog sarma.

*

Vuk Draskovic, sastavljac »najboljih programa za izlaz iz krize«, autor cuvene izjave o »potrebi procesljavanja Kosova od zbuna do zbuna« (koje li krasne inspiracije za etnicke cistace!), vatreni objasnilac egzodusa kosovskih Albanaca »strahom od NATO-bombi«, ukratko saucesnik Milosevica i Seselja u »Operaciji Potkovica«, prikljucio se zahtevima za ostavkom g. Milosevica.
G. Draskovic kao da je zaboravio s kim je i u kakvoj je ogavnoj raboti ucestvovao. On misli da ga iskupljuje to sto je dve-tri nedelje pre Milosevica video bezizglednost te rabote. U osnovi nema razlike izmedju njega i Seselja koji bi istu stvar zamjetio nekoliko nedelja posle Milosevica.
G. Draskovic ipak pokusava da se opravda pred onima koji znaju ono sto se on pretvara da ne zna. On veli, u intervjuu za Vreme da je »sreca udesila« njegov ulazak u Saveznu vladu da bi sprecio uvodjenje prekih sudova i likvidaciju mnogih »intelektualaca, novinara i drugih« u vreme kad je »u Beogradu vladala grobna tisina, uzasan strah od kojeg se ledila krv u zilama u momentu kada je ubijen Slavko Curuvija...«
Posle ovoga trebalo bi da uskliknemo sa ljubavlju spasitelju Vuku. U Srbiji je izgleda obicaj da se svaki politicki kurvarluk pravda visim razlozima a svako prozirno koristoljublje altruizmom. G. Draskovic naprosto obmanjuje. Sto se tice »grobne tisine« on jeste bio njen deo i to ne samo u znacenju »grobna tisina« nego jos vise u znacenju »tisina puna grobova i masovnih grobnica«. Poravnanje onih koji su govorili i onih koji su cutali ili govorili opste lazi jednako je poravnanju groba u koji bi g. Draskovic i njemu slicni hteli da pretvore celu ovu zemlju.

Miodrag Stanisavljevic  


© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar