Probudite se, kao i uvek do sada, u zemlji Srbiji, po navici ukljucite radio, na kojem vam voditelj nepatvorenim jezikom izdeklamuje sto je otac nacije djelao otkad ste ga sinoc, po ko zna koji put, ostavili na odru. Onda, zavijete nesto hercegovackog duvana i pristavite kahvu, ubacite koji komadic uglja »Romanea« u kamin, pa potrazite ostatke tavce na gravce koje ste jeli za veceru. Voda vec vri (ah toa elektrance vo Kozloduj!), a i »Koha« je na pragu. Taman izvucete iz novcanika jedan konvertibilni dinar, sa Milovim likom, da castite raznosaca, kad zvoni telefon. Neko sa snaznim elinskim akcentom obavestava vas da deca samo sto se nisu vratila sa zimovanja v Slovenia. Definitivno ste se razbudili i polazite na ulicu, ali u haustoru vas presrecu tri sumnjiva tipa iz Evropske unije. Upravo su orobili svoje poreske obveznike i guraju vam novac u dzep da osnujete firmu: »Buducnost je u sitnom preduzetnistvu«. Dozivate policiju i vojsku, nigde nikoga. Branite se da ste posten covek, a oni vam ispunjavaju nekakvu prijavu za izbore na Prevlaci. Kao, bicete vlast za tri meseca... Prava nocna mora za svakog dobronamernog lokal-patriotu ili mozda tipican prizor posle 30. jula 1999. godine, kada u Sarajevu pocinje konferencija Pakta stabilnosti za Jugoistocnu Evropu (Stabilpakt, u daljem tekstu).

Postavka

Pomenutog datuma Rumunija, Bugarska, Makedonija, Albanija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, te Slovenija i Grcka kao pridruzeni clanovi i, konacno, Jugoslavija morace da zaborave na medjusobne sporove i zapocnu pregovore o demokratizaciji, izgradnji gradjanskog drustva, ekonomskoj obnovi i razvoju i formiranju zajednickih bezbednosnih struktura. Morace, jer su Evropska unija (glavni pokrovitelj skupa), SAD, Rusija, G8, OEBS, Savet Evrope, NATO i UN odlucili da im je dosta nestabilnosti na Balkanu, da je doslo vreme za pocetak stvarne regionalne saradnje, pa makar morali svakog ponaosob, od gotovo 70 miliona stanovnika, da (na)uce pameti. Sarajevo ce poslednjih dana jula s tim ciljem posetiti americki predsednik Bil Klinton, njegov ruski kolega Boris Jeljcin i jos tridesetak sefova vlada, drzava i znacajnih medjunarodnih organizacija. Jedino Slobodan Milosevic nije pozvan na samit (zato sto je prethodno pozvan u Hag, pa ne moze biti na oba mesta), cime je SRJ jedina clanica Stabilpakta koja nece biti reprezentovana, a na spisku ucesnika nalazi se i visoka delegacija Crne Gore, u svojstvu specijalnog posmatraca.
Na stolu je cetrdesetak stranica o profilu regionalne integracije, usvojenih na sastanku ministara inostranih poslova EU, 10. juna u Kelnu. Unija se posluzila sponzorskim modusom: onaj ko daje novac (organizuje konferenciju) odredjuje pravila. No, za utehu clanicama Stabilpakta, samo je jedna stranica teksta obavezujuca i sadrzi opste principe o demokratizaciji, izgradnji gradjanskog drustva, ekonomskoj obnovi, te stvaranju bezbednosnih struktura, dok je ostatak savetodavan – uglavnom okviri saradnje – i o njemu se moze pregovarati. Skeptici bi primetili da je svet ponovo naivan i da »pusta balkanske divljake da doveka razglabaju o necemu sto im ne ide u korist«. Medjutim, plan EU i SAD je da koliko je moguce insistiraju na dogovorima, stimulisu one koji prave kompromise, prete »neposlusnima«, ali da ne preteruju. Ergo, Stabilpakt ce predstavljati sredinu izmedju euro-atlantskih teznji i volje regionalnih aktera da im se povinuju. Rusi? Pa, oni su tu da izigravaju veliku silu, grcevito brane svoje interese, da bi potom popustili, objavili pobedu mirnodopske politike Kremlja i prebrojali novac.

Interesi

U interese clanica Stabilpakta ne treba sumnjati: ideja regionalne integracije postoji odavno, kod svih. Malo je nejasno, doduse, kako ce sefovi drzava i vlada, koje nisu redom pravne i demokratske, prihvatiti novonastalu situaciju, posto su ocekivanja da ce njihove pozicije biti uzdrmane. Ipak, najvecu javnu nepoznanicu – a od nepoznatog uvek strepimo – predstavlja interes zapadnih demokratija. Kakvu nam to (mracnu) igru spremaju Amerikanci i Evropljani? Verovatno, u vreme nastajanja ovog teksta, po parkovima i mesnim zajednicama kolaju zaverenicke price tipa sram-ih-bilo-dosli-nama-da-nametnu-Novi-svetski-poredak-al’-branicemo-se-do-poslednjeg-bona-za-brasno, no za one koji se pri pokusaju ceskanja po glavi ne suocavaju sa zvukom udara u prazno bure sve bi moralo biti kristalno jasno: svaki rat kosta mnogo vise od svakog mira, svakom se moraju osigurati osnovna ljudska prava i, konacno, svaki covek (u clanicama Stabilpakta ih je circa 70 miliona) je potrosac. Tri postulata naterali su najpre Amerikance, a potom Francuze i Nemce, koji su bili dovoljno uporni da ubede sve svoje saveznike u opravdanost organizovanja konferencije, da naprave racunicu i uvide da je 30 do 100 milijardi dolara, koliko se obecava regionu, nista prema bilionima profita u narednim decenijama. Dakako, ni geostrateski interesi nisu zaobidjeni: bezbednosne strukture na ovaj ili onaj nacin podredjene su NATO-u.
Posto se (najzad) iskristalisalo zasto je drzavama potreban Stabilpakt, posvetimo se malo obicnim ljudima. Najpre, regionalna integracija Jugoistocne Evrope podrazumeva postovanje osnovnih ljudskih prava svih njenih stanovnika. Ukida se, dakle, sloboda diskriminacije pojedinca po bilo kojem osnovu, sto je za prostore na kojima prodavac semenki mora imati »ispravnu« etnicku pripadnost, slozicete se, velika stvar. I kad niceg drugog ne bi bilo, a ovo se postovalo bez izuzetaka, Stabilpakt bi imao raison d’être. Medjutim, to je tek preduslov integracije. Clanice ce morati da usvoje demokratske zakone, jednake za sve, i da ih postuju. Za uzvrat, dobijace novac kojim ce svoje nacionalne ekonomije postaviti na zdrave noge, poboljsati funkcionisanje javnih sluzbi i vratiti dugove, medjunarodne i unutrasnje. Planira se (osetno) povecanje zivotnog standarda, stvaranje carinske unije, prostora slobodnog kretanja stanovnistva. Vojska i policija bice svedene na minimum (neke evropske zemlje su predlagale totalnu demilitarizaciju regiona, ali su SAD to odbile, pravdajuci se da NATO nema dovoljno snaga da brani ceo Balkan), moderno opremljene, profesionalne i depolitizovane, sa osnovnim zadatkom zastite ljudskih prava i gradjanskog drustva.

Realizacija

Realizacija projekta Stabilpakt trebalo bi da otpocne tokom same konferencije u Sarajevu. Zvanicni deo trajace dva dana, 30. i 31. jula, a zatim ce razlicite ekspertske grupe nastaviti s radom. Kada zavrse, recimo sredinom avgusta, startovace prvi medjukonferencijski period u kojem ce clanice morati da ratifikuju zakljucke, te implementiraju osnove. Sve bi trebalo da se odvija na bi-, odnosno multilateralnom nivou. Kako se trenutni demokratski i ekonomski status, na primer Slovenije, razlikuje od drugih, npr. Albanije, svaka drzava sacinice svoj spisak prioriteta, u konsultacijama sa sponzorima. Demokratizaciju i izgradnju gradjanskog drustva podrzavace OEBS i Savet Evrope, ekonomsku obnovu i razvoj EU, formiranje bezbednosnih struktura NATO. U tu svrhu, organizacije–sponzori su vec stvorili specijalne programe. Tako Severnoatlantska alijansa ima SECI, EU Agenciju za razvoj Jugoistocne Evrope, OEBS Komisiju za pomoc Stabilpaktu.
Do druge konferencije clanice bi morale da izvrse svoje pocetne zadatke. Realne su pretpostavke da bi tada mogla startovati prava integracija, najpre kroz sporazume o izbegavanju dvostrukog oporezivanja, potom o ukidanju viza. U ovom stepenu sve clanice bi morale imati demokratske vlade i zakone na zapadnoevropskom nivou. Treca konferencija uvela bi carinsku uniju i minimalizaciju oruzanih snaga, cime bi se javila opsta potreba za regionalnim bezbednosnim strukturama. Na cetvrtoj konferenciji omogucilo bi se slobodno kretanje stanovnistva, bez pasosa. Najdalje do 2010. godine predvidja se puna integracija regiona u EU, mada bi pojedine drzave vec 1. januara 2000. mogle postati (pridruzeni) clanovi Unije. Da sve bude jos stimulativnije za kandidate, prijem u clanstvo je individualan, cime se izbegava regionalno kocenje, i zavisi iskljucivo od stepena demokratizacije, a ne kao do sada od ekonomskog razvoja. Punopravno clanstvo u NATO-u stvar je izbora svake zemlje. Grcka je vec clan EU i NATO-a, te se pretpostavlja da ce njena uloga biti pre svega mentorska.

Mesto za Jugoslaviju

Ima li za Jugoslaviju mesta u Stabilpaktu? Dakako da ima. Pojedini analiticari cak tvrde da se Stabilpakt pravi zbog Jugoslavije. No, uslovljeno je da Beograd najpre mora pokazati evidentne signale spremnosti za demokratizaciju (tj. uklanjanje Slobodana Milosevica sa vlasti, tvrde zapadni zvanicnici). SRJ je vec nacelno clan Stabilpakta, samo treba da zauzme svoju stolicu za Regionalnim stolom, centralnim koordinacionim telom. A, dok ne pokaze signale, situacija sa Jugoslavijom bice formalno-pravno vrlo problematicna. Crna Gora (Djukanoviceva reformska vlada) je dobila poziv: ocekuje se da ce u Sarajevu biti docekana sa pompom i drzavnim pocastima. Pretpostavke su da bi se u Podgoricu mogla sliti sredstva stranih investitora, kao potpora Djukanovicevoj vladi. Crna Gora je, uostalom, ukinula vize, promet preko granicnih prelaza sa Hrvatskom i Bosnom i Hercegovinom se odvija slobodno, uz kontrolu republicke policije, a trenutno su aktuelne price o lansiranju konvertibilne valute (da ne sirimo abrove, najavljuje se za oktobar). Najveci problem aktuelne reformske vlade, verovali ili ne, nije rezim u Beogradu. Milosevic je njihov prvi adut jer, dok je njega, Djukanovic ne mora da se bori sa stvarnim problemima, poput korupcije i nepotizma, koji se u Stabilpaktu, za razliku od Crne Gore, gde predstavljaju stvar folklora, tretiraju sa istim animozitetom kao i, recimo, etnicka ili polna diskriminacija.
Kosovo je posebna prica. Nacelno, deo Srbije i Jugoslavije, trenutno je najblize statusu medjunarodnog protektorata. Ne dogode li se u Srbiji znacajne promene u skorije vreme, nema sumnje da ce lokalno stanovnistvo naici na podrsku medjunarodne zajednice za ukljucivanje u Stabilpakt, kao poseban entitet. Cak i ako se to ne dogodi, a varijanta da Kosovo ceka Beograd je sada tako malo verovatna, nema sumnje da ce tamo teci izgradnja gradjanskog drustva i ekonomska obnova, po ugledu na susedstvo. Glavna kocnica ove teritorije je, bar privremena, nemogucnost odrzavanja slobodnih izbora.
Srbija sa Milosevicem svojevrsna je crna rupa Stabilpakta. Izvesno je da se predsedniku SRJ, niti bilo kom predstavniku njegovog rezima, nece dozvoliti ucesce, ali nije jasno da li to utice na celu zemlju. Postoje nagovestaji da bi, u takvoj situaciji, NATO vrsio vojni pritisak, OEBS i Savet Evrope bi zahtevali slobodne izbore, a EU finansijski pomagala nezavisne medije, nevladine organizacije, sindikate i lokalnu samoupravu pod vlascu opozicije. S jedne strane, to bi moglo rezultirati demokratskim promenama u Srbiji. Sa druge strane, Srbija bi izvesno vreme predstavljala drugi Irak, Severnu Koreju ili sta vec. Ipak, Stabilpakt ne bi zbog toga propao, a ni takvo stanje ne bi valjda moglo doveka trajati.