Ovaj rad zeli otkriti korjene politickog 
poretka u Srbiji i razloge zbog kojih je
ovaj poredak u poslednjoj deceniji ovoga veka 
mogao da razvije svoj destruktivni demagoski ucinak

Milan Podunavac

Iskustvo istorije i teorije

U vreme kada francuski narod s odusevljenjem podrzava uspon Napoleona na vladarski tron, engleski konzervativni pisac Edmund Berk (Burke) kratko porucuje: »Ne znaju Francuzi kakvim su se sedlom osedlali«. Jedan drugi konzervativac i liberal, ali sada francuski, Taljeran (Tallerand), svakako jedan od najsnaznijih protivnika Napoleona i jedna od najistaknutijih figura svoga vremena, priseca se u Memoarima (1891) ovih prorockih reci, tragajuci za principima pomocu kojih bi ponovo valjalo urediti politicki prostor Evrope i »sprati ljagu sa Francuske«. To sto je nametnuto Francuskoj, pa i samom Napoleonu, nema gotovo nikakve veze sa onim postignucima ratova 18. veka koji vec poznaju sistem sklapanja ugovora uz ignorisanje prisile, a narocito bez plahovitih i pregrejanih emocija. Mada je mirovni ugovor po pravilu jedna vrsta prinude pobedjene strane, tajna je mirovnih ugovora u tome sto u jednom po prirodi prinudnom aktu ostavljaju dovoljno slobode, a za zahtevane zrtve dovoljno prednosti, kako bi ugovorne strane obaveze mogle tako prihvatiti, da i pobedjenoj strani bude u interesu da ih prihvati. Francuska je pobedjena, ponizena, nametnut joj je nepravedan mir. Sve je to tegobno i sve ce to za neko vreme potisnuti na unutrasnjopolitickom planu poverenje u dominirajuce vrednosti evropske politicke kulture i republikanske ustanove. No, Taljeranova pouka je sledeca: bez »pomoci« spolja i poraza Napoleona, francusko drustvo, razoreno i kolonizirano politickim tehnikama »nove despotije«, nije imalo ni snage ni moci da se oslobodi politickih tvorevina koje je porodilo. Legitimnim evropskim monarhijama trebalo je citavih dvadeset godina da okoncaju haos i pustosenje sto je nastalo kao rezultat agresivnog, hazarderskog i rusilackog ratovanja; previse se negativnih emocija i previse srdzbe nakupilo u odnosu na »pobedjenog monstruma« a da bi se odolelo iskusenju da se racuni svih posve razumljivih ogorcenosti ne naplate od pobedjene nacije. Taljeran je pri tom prognozirao da ce se na ovoj »negativnoj tradiciji« radjati »najmracniji imperijalisticki planovi, narocito u krugovima drugorazrednih i trecerazrednih sila«. Taljeranova prognoza visestruko se potvrdila u novijoj evropskoj historiji. Politicke legure fasizma, nacizma, staljinizma, imperijalne ambicije »malih diktatora« i »malih tirana« snazno su se opirale sistemu evropskih politickih vrednosti. Politicka legura koja se u poslednjoj deceniji ovoga veka porodila u Srbiji pripada ovom politickom rodu. Narod se u Srbiji »osedlao« jednom opasnom i represivnom legurom prihvatajuci jednu vrstu stanja u kojem je »sloboda dobrovoljno kapitulirala« (»dobrovoljno ropstvo«); deset godina ova politicka legura stvara stanje haosa i neporetka; politicko i gradjansko drustvo u Srbiji, kolonizovano i »potisnuto«, pokazalo se i slabo i nemocno da se otarasi ovoga »politickog cudovista«. Ovaj rad zeli otkriti korjene politickog poretka u Srbiji i razloge zbog kojih je ovaj poredak u poslednjoj deceniji ovoga veka mogao da razvije svoj destruktivni demagoski ucinak. Sta je to sto je od Srbije u poslednjih deset godina stvorilo zemlju dobrovoljnog ropstva, dubokih i ekstremnih raskola, zaustavljenog politickog razvoja, najmutnijih mitologema, nasilno raskinutih veza sa tradicijama demokratije i prosvetiteljstva, raspaljenih nacionalnih resantimana koji plahovito i opasno pritiscu drustvo i drzavu. Ukratko, sto je to sto je Srbiju ucinilo sredistem otpora i skepse prema vrednosnom sistemu evropskog politickog humanizma.
Tek ce »prinudni mir« koji narod u Srbiji dozivljava sa mesavinom ponizenja, nepravde, plahovitih resantimana, mrznje, pa i samomrznje, a osobito izopcenje »personalne maske« ovoga poretka iz »evropske zajednice vladara«, oznaciti politicki kraj ove legure. I kao sto su legitimne evropske monarhije na Beckom kongresu tragale za principima pomocu kojih bi se iz stanja haosa i neporetka vratile u stanje poretka, ali tako da ono bude od svih prihvaceno, tako i danas legitimne ustavne demokratije u biti redefinisu »zateceno stanje« neporetka u ovome prostoru pozivom na principe legitimiteta. Ovoga puta to je formula demokratske legitimnosti u cijem je sredistu vilsonovski razumevana formula o pravu naroda na samoopredeljenje. Tek je nametnuti mir pokazao Srbiji protiv kakvog je protivnika ustala.
Srbija »nametnuti mir« docekuje u jadnom stanju. To je po mnogim svojim obiljezjima stanje beznadja i bezizlaza. Srbija deluje kao okovana zemlja. Posluzicemo se jednom istorijskom analogijom iz Tacitovih Anala, koji analizira jedan period rimskog principata i utvrdjuje kako nista nije ostalo od finog starog (republikanskog) rimskog karaktera; iza impresivnosti republikanske fasade krije se ropska drzava; nema coveka, nema prava, nema morala; u zemlji vlada korupcija, mizerija, prostota, infantilnost, degradacija; nema postovanja zakona, nema vojne discipline vec »svake vrste najnize brutalnosti«. Komentarisuci ovaj Tacitov tekst, Monteskje je kratko zapisao: u despotiji cela zemlja postaje pustinja. Ovo je Srbija danas; zemlja razorenih ustanova i paralizovanog drustva. Mada su, kako se dâ zapaziti, jos uvjek svi politicki akteri na politickoj sceni, pred nasim ocima odvija se proces razaranja poretka. Suspendovani zakoni, derogirano pravo, ustanove bez vlasti i autoriteta, vojska bez apanaze; policija bez ugleda; trezori i blagajne bez novaca; vladar koga ne prima nijedan evropski dvor. Nemoc vladara prati i nemoc konkurirajucih elita. Legitimnost nedostaje i jednima i drugima. Uzajamno nepoverenje i odsustvo bilo kakvih snaznijih institucija posredovanja praceno je uzajamnim strahovima. Razoreni legalitet i razoreni poredak daju svoje najrdjavije rezultate. Zakon i poredak i moraju egzistirati da bi dali relativno jasne orijentire ponasanju aktera, funkcionisanju ustanove i da bi uoblicili i »disciplinovali« metode politicke borbe i utakmice. Bez legitimnog poretka, akteri, i individualni i kolektivni, skloni su da lako pribegnu nasilju kao formi i metodu razresavanja sukoba, a ova metoda vec je u polju 

Poredak ili neporedak

Tomasu Hobsu, zasigurno jednom od najvecih politickih pisaca, pripada zasluga sto snaznije od drugih naznacava i analizira odnos izmedju stanja poretka i neporetka. Za oznaku ova dva stanja odabrao je »sliku« dva biblijska cudovista: Behemota i Levijatana. Mada oba »cudovista haosa«, prvo je oznaka neporetka, drugo oznaka poretka. U Napomenama o Behemotu analizira se stanje engleskog gradjanskog rata i definise u pojmovima haosa, neporetka, neprava i anarhije. To je stanje u kojem je zagubljena i ljudska sloboda i sigurnost za zivot i imovinu ljudi. Rat je negradjansko stanje i u njemu ne vladaju gradjanski (politicki) zakoni. Nasuprot stanju neporetka, poredak (drzava) uspostavlja se u interakciji moci, pokoravanja i zakona. Drzavni organi ili funkcionisu ili ne. U prvom slucaju drzava garantuje drzavljanima bezbednost fizickog postojanja i ona za ovo trazi pokoravanje zakonima njezinog funkcioniranja. Sva druga razmatranja vode u nedrzavno stanje nesigurnosti (neporetka) u kojem nije siguran ni fizicki zivot. Na pretpostavkama ovakve teorijske arhitekture Hobs ljudima salje sledecu poruku u predgovoru svoga rada O gradjaninu: nadam se da cete u postojecim stanjima u drzavi, cak i ako nije najbolja, pretpostaviti da uzivate svoj zivot umesto da zapocnete rat da bi, posto biste i sami bili ubijeni, neko drugi kasnije imao bolje uredjenje. Sila je glavni proizvodjac neporetka, ona je drugo ime za neporedak. Ovo je svakako jedna od najizostrenijih ideja o odnosu sile i poretka.
Liberalni konzervativci, poput Konstana i Tokvila, sazeto opominju da rat proizvodi neslobodu i tiraniju i da je u prirodi ovih poredaka dodatno proizvodjenje i perpetuiranje rata. Srbiju valja uzeti kao dobar primer koji potvrdjuje ove navode.
Tokvil, koji zna kako se rastace i delegitimizira »stari rezim«, upozorava da svi oni koji teze da uniste slobodu u novoj naciji znaju da je rat najsigurnije sredstvo da u tome uspiju. Rat razara formativne principe poretka i slobode – pluralizam, razlicitost, individualnost – »u ratu svi oblace iste uniforme«. Iste uniforme (monisticki patriotizam) zaloga su unutrasnje i vanjske tiranije. I istorijski i strukturno militarno stanje suprotnost je gradjanskom stanju i gradjanskom duhu. »Moderne nacije dovoljno su civilizovane da rat smatraju teretom. Jedinstvena tendencija modernih nacija je tendencija ka miru. Nekorisni rat najveca je posast koja moze snaci neku vladavinu. Rat razara svaku socijalnu garantiju, rat ugrozava svaku formu slobode, on nagriza svaki interes. Rat pospesuje i legitimizira svaku formu unutrasnje i vanjske tiranije« (B. Konstan).
U najbolje strane vladavine Nume Pompiliusa Plutarh je smatrao cinjenicu da su mu vrata mira za njegove vladavine bila otvorena cetrdeset tri godine. Za to vreme oblikovao je gotovo sve vaznije republikanske ustanove Rima. Sluzeci se, dakle, ovom velikom antinomijom kojoj smo dali i ponesto teorijskog i istorijskog materijala, da bi je ucinili prisutnijom u javnoj sferi i javnom diskursu, zakljucujemo da je politicka formacija u Srbiji oblikovana u sistemskom kontekstu rata i da joj ova kljucna determinanta stalno daje obiljezja neporetka; ili, da budemo jos precizniji, Srbija u poslednjih deset godina jeste jedno stanje neporetka koje stalno pokusava da se »predstavi« (legitimira) kao stanje poretka. To je jedna od »tajni« ovoga stanja, ali i poteskoca da se ono analizira u kategorijama racionalne politicke teorije.
Da bismo opste navode razlozili, bilo bi dobro da Hobsovu »veliku antinomiju« o odnosu poretka i neporetka, prevedemo na nivo »teorije srednjeg obima«. Ucinicemo to na nacin na koji F. Nojman, sledeci Hobsove motive, analizira strukturu i praksu nacizma. U zakljucnom delu svoje knjige Behemoth Nojman postavlja pitanje: da li je Nemacka drzava (politicki poredak). U ovoj studiji mi postavljamo istu vrstu pitanja: da li je danasnja Srbija drzava (poredak) ili stanje nedrzave (neporetka), haosa, neprava i anarhije, koja je »zadavila« prava i dignitet ljudi. Posluzicemo se Nojmanovim metodickim uputstvom. Hobsovi motivi koje smo razmotrili ovde se slede ali im se 

Paul Berthon, La Viole de gambe, 1899.

daje jos snaznija liberalna intonacija. Sta je dakle drzava (poredak): to je politicki sistem moci u kojem su principi vladavine prava i individualna prava ljudi sacuvana. Moc je kljucna, ali ne i dovoljna. Svaki politicki poredak karakterise se i sopstvenom politickom teorijom (politickom formulom legitimiziranja) koja uvazava njegovu unutrasnju strukturu i njegove ciljeve. To, dakle, znaci da su moguci »sistemi moci« koji nisu praceni bilo kakvom racionalnom teorijom (formulom legitimiziranja) drzave. Da dovedemo analizu do kraja: ako se odredjen sistem moci (drzava) karakterise »vladavinom prava« (stroziji kriterij) onda se Srbija ne bi mogla oznaciti drzavom. Drzava u kojoj se vlada arbitrarno je despotija, a despotija se ne opravdava i ne strukturira »politickim principima«; ona, naprotiv, pociva na razaranju takvih principa. To je razlog zbog kojeg Monteskje despotiji ne priznaje ni status drzave, a pogotovo ne legitimne drzave. Drugi je kriterij »meksi«: svaki monopol moci koji je povezan sistematskom i racionalnom formulom (civilnom teologijom) je drzava. Srbija ne udovoljava ni ovome kriteriju. Otuda, kvalitet njezinog stanja odgovara Hobsovom Behemotu a ne Levijatanu. Levijatan je, ma kako i sam »cudoviste haosa«, stanje poretka i drzave.
Da vidimo kako izgleda ova »minimalna drzava« i zasto Srbija ne udovoljava njezinim standardima. Mada, kako pokazuje Hobsova analiza Levijatana, ovaj »davi« drustvo, on to ne cini sasvim i na potpuni nacin. Suverena moc drzave (Levijatana) utemeljena je na pristanku ljudi i jos uvjek je racionalna. To ima jednu vrlo vaznu posledicu: ovakav tip politickog sistema inkompatibilan je sa politickim sistemom koji potpuno zrtvuje individuu i njezine slobode. Levijatan pored toga zadrzava i sastojke vladavine prava. Zakon je za Hobsa uvjek opsti i nije retroaktivan. S druge strane, i moc suverena utemeljena je ugovorom o pokoravanju u okviru kojeg suveren ima obavezu da ispunjava svoje obligacije, a to znaci da na prvom mestu osigurava sigurnost i poredak, na nacin, kako navodi Hobs, da ljudima omoguci »slobodu da kupuju i prodaju, da ustanovljavaju ugovore sa drugim ljudima, da prave sopstveni sabor, da urede sopstveni nacin zivota, koji ukljucuje podizanje i odgajanje djece«. Ona garantuje jednu relativno autonomnu sferu civilnog drustva i zasticenih sloboda. Bez toga nema konstitucionalizacije poretka i politicko drustvo u Srbiji daleko je od ovoga modela.
Arbitrarna drzava (despotija) uvjek je i rdjavija i opasnija od autoritarne drzave. Srbija je danas upravo takvo stanje arbitrarnosti. 
Vratimo se »meksem« kriteriju politicke teorije. U citavom ovom periodu rezim u Srbiji nije uspeo da »proizvede« jednu sistematsku, racionalnu i celovitu politicku teoriju kojom bi opravdavao sopstvenu politicku vlast. To, dakako, ne znaci da u ovom periodu nije bilo pokusaja da se vrlo raznorodnim »doktrinama« opravda vladarski titulus. U ovoj strategiji (legitimiziranja) daju se otkriti vrlo raznorodni elementi (vitalizam, pragmatizam, organicizam itd.), no ono sto karakterise (kvazi)poredak, i njemu pripodobljenu formulu kvazilegitimiteta, jeste da svi ovi elementi nisu medjusobno integrisani. Tek integrisani u jedinstvenu formulu legitimiteta ovi elementi daju smisao individualnim i kolektivnim akcijama ljudi i cine jedinstveni i zajednicki temelj delovanja nosilaca moci. U procesu legitimiziranja vlasti glavnu ulogu imao je nacionalizam. Mada se nacionalizam i po formi i metodu delovanja priblizava ideologiji, bitno je njegovo svojstvo da je potpuno lisen vizionarske komponente; nacionalizam u sebi ne sadrzi ni ideju pravde, ni istine, ni blagostanja itd. On je ukratko »ideologija bez ideja« i to je razlog sto on na duzi rok ne moze biti osnova individualnog identiteta ljudi. Politicki prazan, on je bio vrlo pogodan okvir koji se dao puniti vrlo raznorodnim »doktrinama«, koje su uglavnom nosile svojstva antiliberalizma, antidemokratizma i antiracionalizma. Za ovo stalno upraznjeno mesto ideoloske racionalizacije poretka zbog ovih strukturnih ogranicenosti nacionalizma mnogo bolji kandidat bio je patriotizam. Ono svojstvo koje je nacionalizmu stalno nedostajalo, svojstvo individualnog poistovecenja, patriotizam ima kao svoju osnovnu konstantu. Za razliku od nacionalizma koji uvjek funkcionira na kolektivnom nivou i kao kolektivna emocija, patriotizam je uvjek individualan i privatan stav, u njemu je sadrzan osecaj zasebitog identiteta ljudi, pripadnosti, samorazumevanja konteksta u kojem se covek oblikuje. Otuda patriotizam uvjek pretpostavlja stanoviste pojedinca prema jednom prostoru, kulturi, jeziku, sopstvenom mestu u zajednici. On je uvjek natopljen nasim racionalnim i iracionalnim identifikacijama i zato je uvjek jedinstven, neponovljiv i specifican. Upravo ovo kljucno svojstvo je tezio da ponisti rezim u Srbiji nastojeci da oblikuje jednu leguru patriotskog monizma. Rezim ovo cini na nacin da patriotizam proizvodi u kolektivnu emociju i za sebe prigrabi ulogu arbitra koji utvrdjuje ko je patriota, a ko nije. Ovo se uvjek pokazuje kao vrlo represivna forma ideoloske kontrole drustva i naroda. Srbija je upravo to prosla i u tom ambijentu jos uvjek zivi. Tako se pokazuje da sistem koji ne poseduje celovitu i opstu teoriju drzave mora zakonito da se oslanja na najrazlicitije iracionalne koncepte (narod, zajednica, poreklo, mit o utemeljenju itd.) koji u krajnjoj liniji uvjek sluze za prikrivanje stvarne konstelacije moci i za manipulaciju masama. Srbija pripada onoj vrsti negativnih rezima u kojima se »teorija drzave« svodi na prosti arcanum dominationis, prostu politicku tehniku oslobodjenu bilo kakvog normativnog stanovista o »dobrom« i »rdjavom«.

Anatomija i formativni principi (ne)poretka

Uzurpacija     Rezim u Srbiji oznacavamo kao formu uzurpacije, kao poredak moci koji se u citavoj svojoj »istoriji« trudi da jednom nevaljanom titulusu pribavi opravdanje. To je tegoban i neresiv posao. Uzurpacija nije titulus i vladar koji na ovaj nacin prigrablja vlast u ogromnim je poteskocama. Uzurpatoru je »kuca na pesku«, poducavao je B. Konstan. Oznaciti nekoga da mu je vladavina nelegitimna (uzurpacija) ne znaci samo reci da mu ide lose, vec i da mu je vladavina rdjava i moralno upitna. No, da damo sazeto odredjenje pojmova »legitimnosti« i »uzurpacije«. Upotrebicemo jedno umereno znacenje. Dakle, vladavina je legitimna kada je valjano utemeljena i kada se obavlja u skladu sa principima legitimiteta koji su prihvaceni od strane onih koji se pokoravaju i kada se postuje od strane onih koji upravljaju. Nasuprot stanju legitimnosti, stanje uzurpacije je stanje kada se moc (vlast) opravdava principima legitimiteta koji nisu prihvaceni od onih koji se pokoravaju ili se pak ne postuju od strane onih koji upravljaju drzavom. Sazeto, dakle, uzurpacija nastaje u stanjima kada je vladaru rdjav titulus (»vozi kola na tri tocka«, kako kaze nemacka formula) ili kada ga upravljac rdjavim stanjem takvim cini. Principi legitimnosti imaju za vladavinu veliku moc. Oni olaksavaju i pacifikuju uzajamni odnos upravljaca i podanika, lisavajuci i jedne i druge strahova koje odnosi sile i dominacije zakonito proizvode. Legitimnost je cuvar nacije i ona je zbog toga »sveta«, upozoravao je svojevremeno Taljeran. Moc nije titulus, to je istina koju znaju svi vlastodrsci, i zato je zakonita teznja svih, pa kada im je vladavina i rdjava, da joj prigrabe zajednicki legitimacijski titulus.
Uzurpacija, medjutim, kako smo to naznacili, stvara ogromne probleme za uzurpatora (nelegitimnog vlastodrsca). Uzurpacija ima neresivih poteskoca da nelegitimnoj vladavini pribavi validan legitimacijski titulus. Istorija vladavine u Srbiji je upravo takvo jedno stanje. Kao sto se jednoj tvorevini koja se stalno urusava u stanje neporetka pokusava pribaviti atribut poretka, tako se i jednom stanju uzurpacije nastoji pribaviti atribut legitimnosti. Kvazilegitimna vladavina je, i poredak u Srbiji to potvrdjuje, ona vrsta vladavine, koja principe sile, straha, nesigurnosti ljudi i nestabilnosti ustanova, prikriva prividom slobode, prividom ustanova i prividom legitimnosti. I mi bismo mogli poput Kvintilijana da porucimo: nema republike, nema senata, nema digniteta ni u kome od nas. Politicke prilike u Srbiji otkrivaju ovakvo stanje. Ustanove bez ugleda i autoriteta, neugledni pojedinci, stalna deinstitucionalizacija poretka prava i politike, bitna su obiljezja ovoga stanja. Uzurpacija, kako pokazuje i vladavina srpskog vladara, uvjek je stopljena sa individuom uzurpatora. Uzurpacija se moze uspostaviti samo kroz individualnu supremaciju uzurpatora. Nesiguran u svoju vladavinu, uzurpator je uvjek u stanju odbrane i neprijateljstva. »Uzurpacija zgrabi uzurpatora kao duh; on nikad nije siguran u kucu koja je sagradjena na pesku« (B. Konstan).

Korupcija     Korupcija, a ne strah, tajna je despotije, zapisao je Aleksis Tokvil, polemisuci sa Monteskjeom. Nije Tokvil negirao Monteskjeove navode o strahu kao »formativnom principu« despotije; samo je upozoravao da je u »novoj despotiji« veci uticaj korupcije. Naime, ako uzurpacija zakonito rusi sve politicke vrednosti i vrline (mnenje, znanje, cast, mudrost, dostojanstvo), ona stabilitet vladavine i moci oslanja na novac i korupciju. »Novac zauzima mesto mnenja i casti« (Konstan). Korumpiranje aktivnih i borbenih sledbenika rezima kombinovano je sa drzanjem u stanju potpune poslusnosti ostalog dela populacije. Borbeni sledbenici rezima korumpiraju se da bi se zadobila njihova lojalnost i da bi se upotrebili da obave poverene poslove uzurpatora. Milosevic je visestruko koristio ovu tehniku i njegov odnos prema borbenim sledbenicima (»harizmatska zajednica«) zasluzuje posebnu paznju, tim vise sto su neki teoreticari (Linz, Stepan, Keane) skloni da u ovom tipu odnosa vide kljucno obiljezje ovoga tipa poretka. On se cesto oznacava kao sultanizam (u nas ga uvodi O. Pribicevic), koji po svojoj prirodi oznacava jednu varijantu »patrimonijalne diktature«.
Ova matrica je i dobra i vazna, ali drzimo ne i dovoljna. Mi je prosirujemo i upotpunjujemo zapazanjima Monteskjea iz Persijskih pisama. No, da se vratimo politickom pojmu sultanizma. Sultanizam je sazeto ekstremni oblik patrimonijalizma u kojem je javno i privatno stopljeno; snazna je tendencija familijariziranja i dinastickog nasledjivanja; nema razlike izmedju karijere u drzavnoj sluzbi i licne sluzbe vladaru; nema racionalizovane i od licnosti odvojene ideologije; vladar deluje po svojoj i nicim kontrolisanoj volji; nema vladavine prava; nema prostora za umerenu opoziciju ili za umerenjake unutar bloka moci itd. No, ono sto se nama cini kljucnim, i sto je stalni pratilac vladavine srpskoga »sultana«, odnosi se na ulogu borbenih sledbenika vladara-uzurpatora: sledbenici svoju poziciju i promociju grade na ulozi sluge. Pasivno pokoravanje i slepa poslusnost u temelju su ovog poretka. »Dragi Boze«, pise jedan evnuh drugome, »sta je sve potrebno uciniti da bi jedan covek bio sretan«; »jedan covek« je »despot«, »evnuh« je »bezimeni, sterilni i ustrojeni« poverenik despota u haremu (drzavi). Sve ovo prati proces razaranja i obezlicavanja ustanova, osobito onih koje predstavljaju narod.
U prirodi je uzurpatorske vladavine da se istovremeno plasi naroda, da ga mrzi i da narusava njegovo dostojanstvo. Tiranin se ne raduje sreci naroda, uci nas Konstan u svome Hijerontu. B. Konstan je ovu ideju produbio analizom »nove despotije«: pod uzurpatorom, drzi Konstan, predstavnici naroda moraju biti robovi, inace vladar ne moze biti njihov gazda.
U ovakvom stanju u najtegobnijem i najvise ponizavajucem polozaju je skupstina (parlament), koja nije nista do »instrument jednog coveka«. U ovome tipu vladavine narod ne moze raspravljati slobodno sto je dobro, sto je pravo, a sto je rdjavo. Iza impresivnih ustanova krije se »drzava robova«, kako je svojevremeno pisao Tacit, navodeci da »mada je senat raspravljao, sudovi funkcionisali, a magistrati izdavali dekrete, bila je to iluzija narodne vladavine«.

Cezarizam     Uzurpacija se uvjek uspostavlja kroz individualnu supremaciju uzurpatora. Otuda, kako je pisao Trajcke (dajuci ovom stanju ime cezarizam), »samo ime vladara njegov je legitimacijski titulus«; »to je rezim koji se poznaje po imenu vladara«. Rezim u Srbiji pripada ovom rodu. Kljucno svojstvo ovoga rezima jeste forma personalizovane vlasti. Ovaj tip vlasti, koji se uvjek oslanja na mobilizaciju plebiscitarne podrske naroda, oznacava se i drugim imenima (demagoska diktatura, demokratska despotija, demokratska diktatura itd.). Mi dajemo prednost pojmu cezarizma da bi snaznije naglasili uticaj rata na prirodu poretka. Cezarizam se uvjek pojavljuje kao surogat demokratije i nastoji da se predstavi u formi demokratske legitimnosti. Bitno je svojstvo cezarizma da je snaznije od drugih tipova diktature povezan sa karakterom i kvalitetom drustva u kojem se oblikuje. Cezarizam se, kako je pisao Erik Voegelin, ne moze odvojiti od »drustva koje zasluzuje cezarizam«. Ovaj tip poretka se radja u onim stanjima kada se osobite forme demokratske mobilizacije masa, a takav je bio slucaj i u Srbiji, odvajaju od neophodnih liberalnih podgrada. Bez »liberalnih ustanova« svako drustvo je uvjek u opasnosti da mu se »pokrade sloboda« (Moska). 
Rudimentarna mobilizacija masa uvjek je potencijalno nedemokratska, pogotovo kada joj se na celo stave mali tirani i demagozi, zedni vlasti, a sa manjkom savesti, kako je dobro upozoravao Vudro Vilson u cuvenom predavanju u Kanzasu 1911. godine. »Covek na vlasti, ali bez ikakve savesti, moze elokventnim nastupima, pogotovo ako ne vodi racuna ni o cemu osim o svojoj moci, da gurne citavu zemlju u plamen, posto citava zemlja veruje da je nesto pogresno i lakse joj je da sledi one koji je ubedjuju da su sposobni da je izvedu iz takvih teskoca.«
Cezaristicka identifikacija najrdjaviji je tip identifikacije ljudi; ovaj tip identifikacije pociva na potpunom ponistavanju individualnih sloboda i autonomija ljudi. Cezarizam je uvjek povezan sa razaranjem konstitucionalnih poredaka, te je po prirodi »nekonstitucionalan« i otuda se moze definisati kao posebna vrsta tiranije (Voegelin) ili diktature (Nojman). Cezarizam je, kako je sjajno pisao u mozda najboljim studijama ove vrste E. Voegelin, »zla kob slabog drustva i korumpiranog naroda«; cezarizam se ne moze odvojiti od drustva u kojem nastaje i razvija se. Cezar je »zasluzena kazna degradiranog i korumpiranog naroda«. Cezarizam pretpostavlja razaranje, ako ne i ponistavanje gradjanskih vrlina i javnog duha; on ne samo da pretpostavlja potisnutu i koloniziranu javnu sferu i javni zivot, cezarizam stalno proizvodi i perpetuira ovo stanje. Cezarizam pociva na degradiranom drustvu i opstaje na njegovoj degradaciji. Otuda nizak nivo cezarizma ne moze biti odvojen od niskog nivoa drustva i javne sfere. Bitna je oznaka cezarizma da sa naglasenom represijom razara javno polje i sferu politicke javnosti, bez koje covek naprosto ne moze realizovati svoj politicki identitet. Cezarizam je antipod gradjanstvu.
U despotiji, zapaza Tokvil, despot hoce da bude jedini gospodar javnog zivota. U Putovanjima po Americi, Tokvil zapaza: republika je svuda, podjednako na ulici i u Kongresu; nema nista sto ogranicava javno delovanje. Javno polje protkano participacijom gradjana i gradjanskih asocijacija (civilno drustvo) najbolji je cuvar covekovih sloboda, javnog duha i slobodnih ustanova. No, poruka je Tokvila: vrednost javnog polja ne poznaje samo klasa gradjana, vec podjednako i pritajeni tirani koji bi da je satru. Pri tom, kako je pisao Nojman, »cak i najgori diktatori do nekog nivoa igraju demokratsku igru« i »praktikuju ritual demokratije«.
U politickom ambijentu savremenog drustva u kojem je demokratija dominirajuca legitimacijska formula ovo je naprosto nuzno. Ova se politicka istina malo ili nikako ne razumije u politickom polju Srbije. Otuda, sasma je izvesno: ko danas u Srbiji ne razumije smisao filozofije gradjanstva svesno ili nesvesno saveznik je diktature. Dakako, postavlja se i pitanje kako se moze objasniti tako velika i dugotrajna podrska naroda ovome tipu poretka. Dosadasnjim nalazima dodali bismo jos jedan: ovi tipovi poredaka uvjek pocivaju na drustvu atomiziranih, izoliranih i osamljenih individua. Ovakav tip drustva se lako kontrolise i lako mobilizira.
Negativni rezimi, upucuje Hana Arendt, uvjek pocivaju na »radikalnoj izolaciji« i »iskljucivanju gradjana iz javnog polja«. Totalitarni poreci uvjek upucuju gradjane da »brinu samo o svojim privatnim interesima«. Takav jedan totalitarni koncept depolitizacije izdasno je rabljen kao krunski argument opravdavanju Zakona o univerzitetu. Ove njegove implikacije ostale su nezapazene cak i kod proliberalne univerzitetske javnosti. U biti je ovakvih poredaka da sferu privatnog ostavljaju uglavnom netaknutu, dok se sfera javnog drzi pod represivnom kontrolom. Kaznjavanje medija, 

Propaganda i teror     Rdjavi vladari, pisao je Tacit, uvjek koriste »javni govor« koji nema nikakve veze sa realnoscu. Javni govor despotskih upravljaca Tacit naziva korumpirani jezik i pojasnjava sta to znaci: »Za pljacku, kasapljenje i nasilne podele, oni koriste lazljivo ime ‘vladavina’ (...) Zloupotrebom jezika oni okrutnost opisuju kao opravdanu kaznu; pljacku kao ekonomiju; egzekuciju kao poducavanje disciplini«. Ono sto Tacit naziva »korumpirani jezik« u modernim drustvima oznacava se pojmom »propaganda«. Propaganda u savremenom drustvu nije nista drugo do nasilje koje je usmereno protiv duha naroda.
Propaganda, dakako, nije zamena za nasilje, ali ona je uvjek njegov vazan segment. Ono sto ih povezuje jeste u biti identican cilj: to je uspostavljanje jedne heteronomne kontrole nad narodom. Otuda propaganda i teror idu uvjek ruku pod ruku. Propaganda, naravno, ne moze menjati socijalne i politicke odnose. Mehanizmi propagande uvjek idu sa mnogo robusnijim sredstvima. Propaganda je »opsta metoda« svih politickih poredaka, podjednako demokratskih i antidemokratskih. No, dvije stvari zasluzuju posebnu pozornost: sta je to sto karakterise 

                 
                                                         Alphonse Mucha, 
                             L'Estampe moderne: Salomé, 1897.

propagandu negativnih rezima; i sta je to sto propagandu negativnih rezima cini superiornijom od propagande demokratskih rezima. Pokazuje se da propaganda negativnih rezima, a Srbija pripada ovoj vrsti poredaka, uvjek pociva na rastakanju »mekih« tacaka socijalnog i politickog tkiva. Takvih primera je mnogo u praksi rezima u poslednjih deset godina: manjina i vecina; Srbi i nesrbi; gradjani i patrioti itd. Takva slaba mesta moguce je identifikovati u svakom drustvu; njih je najlakse aktivirati u formi sukoba. U politickom rezimu Srbije ova slaba mesta su bila glavno propagandno gorivo i faktor homogenizacije politicke publike. Superiornost, pak, nedemokratske propagande u odnosu na demokratsku, lezi u tri moguca razjasnjenja: jedno je u potpunom pretvaranju kulture u propagandu; drugo je u odsustvu bilo kakve potrebe da se propagandni ciljevi verifikuju u stvarnosti i, trece, u dominaciji jednog potpunog vrednosnog normativnog relativizma. To su obiljezja koja demokratska propaganda nema.
Demokratija ne moze nikada da razdvoji propagandu od istine. Poput »moci«, u demokratiji je prazno i mesto »istine« (Lefort). Po svojoj konstituciji, koja je uvjek pluralisticka, demokratija neguje konkurirajuce propagande koje moraju da pokazu korespondenciju sopstvenih vrednosti u odnosu na stvarnost socijalnog zivota. Ona istovremeno, za razliku od drugih antidemokratskih ideologija (na primer nacionalizma), uvjek nosi inherentna destabilizirajuca svojstva. No, kvazilegitimni rezimi, kakvim se oznacava rezim u Srbiji, ne poseduju nikakvu sistematicnu socijalnu i politicku teoriju. Ovaj tip poretka uvjek insistira na aktivizmu, a ne na refleksiji. Razlog je sledeci: svaku akciju koju ne prati refleksija relativno je lako kontrolisati. U datim prilikama kvazilegitimni poredak prihvata svaku teoriju koja se pokazuje kao uspesna. Isto tako, oni ce odbaciti svaku 

Strah     Kada Tokvil utvrdjuje da je »korupcija, a ne strah, temelj despotije«, on polemise sa Monteskjeom koji strah oznacava kao osnovni formativni princip despotije. Temelj despotije su sila i strah; njen cilj je mir, ali to je ona vrsta mira (mûka) koji lici na »sliku« scucurenih gradova pred neprijateljsku invaziju. Politicki rezim u Srbiji pociva na osobitom tipu »kulture straha«.
Strah se proizvodi i siri u socijalnom tkivu drustva na direktan i indirektan nacin, kombinacijom efekata represivne politike, odsustva institucionalne zastite od kojih je najvaznije rastakanje legaliteta, kao i formom impostacije socijalne i politicke transformacije drustva. Sve ove forme demonstrirane su u Srbiji dodirujuci se sa metodama selektivnog drzavnog terora.
Funkcija je selektivnog terora da institucionalizira strah kao polugu reprodukcije moci. Kao i sve diktature, i srpska je kombinovala »strah od onoga sto je poznato« sa »strahom od onoga sto je nepoznato«. Strah od onoga sto je poznato instalira se uglavnom kroz fizicku represiju, kinjenje ljudi, kontrolu drustva, enormno prisustvo moci. Druga, pak, vrsta straha prepoznaje se u necinjenju, odsustvu jasnih pravila ponasanja, razaranju polja medjusobne komunikacije ljudi itd. Iracionalnost, arbitrarnost i autoritarni stil idu uvjek uz sisteme zasnovane na strahu. 
Poseban znacaj u Srbiji, za procese proizvodnje i institucionalizacije straha, ima razaranje legaliteta. Narod se uvjek vise boji arbitrarne nego autokratske vlasti, poducava Tokvil. Razaranje legaliteta uvjek je praceno »velikom panikom« i to se vec dâ razaznati u politickom drustvu Srbije. I najgori legalitet bolji je od arbitrarne vlasti, upozoravao je Radbruh. S druge strane, vazan faktor brane od straha su i stabilne politicke ustanove.
Stabilne i legitimne ustanove ublazuju i pacifikuju zakonite napetosti i strahove koji prate odnos upravljaca i podanika. Rezimi zasnovani na stalnoj deinstitucionalizaciji poretka prava i politike liseni su ovog blagorodnog svojstva ustanova. Strah podanika zakonito proizvodi strah diktatora, a privatizacija javne sfere lisava politicke aktere one sfere koja bi mogla biti sfera zastite od straha. Ova stanja su i opasna i nepovoljna. Srbija upravo »zivi« jedno takvo stanje. Ono u velikoj meri determinise i mogucu soluciju koju proizvodi stanje neporetka u Srbiji.