Broj 220 

Svakidasnjica

O pomracenju, o svetlosti, o preobrazenju

Mi smo nesumnjivo zemlja u kojoj se kao retko gde u Evropi svakodnevni zivot preplice sa politikom, njenim epskim mitologemama i romanticno-mitoloskim predstavama o prirodi i svetu, kao i sa masovnom fascinacijom ostacima paganskih verovanja u magijske moci demona i bozanstava. Stoga nije nimalo cudno za dobre poznavaoce danasnje psihologije obicnog srpskog coveka, utemeljene na teskom bremenu istorijskog populistickog nasledja i ekonomskog kolektivizma, sto je sreda 11. avgust, dan pomracenja Sunca, jedne posve prirodne astronomske pojave, kod nas proglasen za dan »D«. Milenaristicke i mesijanske teorije o smaku sveta ili o definitivnom unistenju neprijateljskih drzava i gradova nikada vise nego uoci tog dana nisu bile izrazenije i vidljivije.



Citat
 
Jezik i rezim

                                                      Teofil Pancic, Vreme, 7.08.1999.


To nije bila ideologija spektakla, tako bliska i draga zabava prosecnog coveka na Zapadu, vec je to bio, od strane politickog vrha, medijski svesno podstican, spektakl ideologije, dakako one rezimske, vladajuce. Naravno da je istinskim intelektualcima i dobrim znalcima populizma kao izvora totalitarnih oblika misljenja ova igra rezima bila prepoznatljiva s obzirom da njene sustinske forme, osim u nekim manje znacajnim segmentima, nimalo ne zaostaju za onima iz doba Musolinija, Hitlera, Franka ili Staljina: odbacivanje modernizma ma kako ono bilo zamaskirano, teznja ka politickoj i narodnoj unisonosti i hermetickoj zatvorenosti u odnosu na spoljni svet, potenciranje kod naroda konstantnog straha od drugacijeg u odnosu na postojece, kao toboznje opasnosti od »kvarenja nacionalnih vrednosti«, mrznja prema racionalnom i prosvetiteljskom, prema kulturi ciji se obrasci nece svoditi na puku funkciju homogenizacije jednog etnosa i antagonizacije sa drugima, sve su to elementi koji pokazuju zelju rezima da monolitan entitet iskazuje zajednicku, odnosno kako nasi politicari vole da kazu, »jedinstvenu volju naroda«.
Invalidi

ili
Nece to narod pozlatiti

Zavod »Vrmac« nalazi se u Bokokotorskom zalivu i pripada Zavodu za rehabilitaciju iz Beograda. I ovog leta, pored pacijenata, deo lecilista iznajmljivan je turistima, uglavnom preko beogradskih i novosadskih turistickih agencija. Najveci broj pacijenata sacinjavali su invalidi poslednjih ratova na tlu bivse Jugoslavije i pripadnici MUP-a Srbije ranjeni na Kosovu.
Iako je rec o laksim invalidima, susret sa njima bio je poprilicno mucan. Pored redovnih terapija koje su imali, svakodnevno su dolazili na plazu da se suncaju i kupaju. Prvog dana boravka na moru ugledala sam, na jednom delu plaze, grupu ljudi koji su od ostalih kupaca bili odvojeni praznim prostorom. Da je rec o invalidima zakljucila sam po stakama i razlicitim pomagalima koja su se nalazila pored njih. Bilo je cudno sto su se odvojili od ostalih kupaca, pa sam to protumacila njihovom zeljom da budu manje izlozeni radoznalim pogledima »normalnog« sveta. Ta slika odvojenosti invalida i kupaca ponavljala se svakog dana, sto je ukazivalo na njihovu svojevrsnu segregaciju.

Vera Vujosevic 


Primitivizam ispoljen kod dobrog dela stanovnistva tokom pomracenja Sunca nije nista drugo do puki i ogoljeni oblik primitivizma totalitarnog oblika vladavine. Osim vec poslovicne svetske zavere, domacih neprijatelja i izdajnika, odnosno »unutrasnjih NATO-terorista« (ima li kraja neukusnoj imaginativnosti vladajuceg agitpropa?) opsednutost se u Srbiji vec dugo izaziva i stalnim nagomilavanjem najelementarnijih problema opasnih po zivotnu egzistenciju sto izaziva covekovu prirodnu brigu za buducnost i tera ga na dopunski rad cime se prakticno redukuje vreme za bilo kakvu individualnu aktivnost i kriticko razmisljanje koje bi eventualno posluzilo kao racionalna osnova buducih promena koje vlast, razumljivo, zeli da izbegne.
Fenomen »opsadnog stanja« napravljen je, naravno, i tih dana uoci »smaka sveta« pa smo, kao retko kad, bili svedoci poraznog, masovnog poricanja svega racionalnog i modernistickog. Premda su italijanski fasizam, nemacki nacizam i sovjetski komunizam bili filozofski vrlo labavi, oni su, barem sa emotivno-psiholoske tacke, bili »ukalupljeni« u neke relativno socijalno prihvatljive arhetipe. Za srpski oblik totalitarizma, koji ima puki privid demokraticnosti (toboznji visepartijski sistem i izbori, redovni i vanredni), to se ne bi moglo reci, jer se njegove socijalno-politicke manifestacije nikako ne daju sistematizovati, makar u nekakav arhetip »uredjene anarhije« ili »uredjene diktature«. Sve je, naime, u tom sistemu izobliceno, razliveno i nekoherentno, do te mere da je psiholoska raspolucenost ljudi, njihova dezorijentacija u prostoru i vremenu logican produkt preovladjujuceg totalitarnog i, samim tim, nekritickog oblika misljenja.
I kada na javnim tribinama ili u tekstovima otvoreno kazem da u Srbiji nema kritickog javnog mnenja (niti ga je ikad u njenoj istoriji bilo period 19031914. koji je toliko hvaljen zbog svoje »demokraticnosti« zapravo je period vojne diktature apisovskih cizmasa sve do 1908. i najvece omrazenosti Srbije u Evropi zbog krvavog Petrovog prestola) trpim kritike cak i gradjanskih analiticara, samo zato sto to kazem, a ne zato sto to nije istina; mnogi od njih bi iskreno voleli da veruju da nisam u pravu, iako znaju da jesam. Sa svoje strane, rado bih im se pridruzio u takvom verovanju, samo kad ne bih znao da ono sobom nosi jedan nekriticki sud o sopstvenom narodu (verovatno kao posledica iskljucivog opstenja sa uskim krugom istomisljenika) i vid opasne fatalisticke samoobmane.
Sta je sve to, dakle, ako ne medijska eksploatacija jednog naopakog nacina misljenja i podsticanje najnizih ljudskih nagona iz tame praistorije duse?
Zlatoje Martinov 

© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar