Broj 220 

Dogadjanja

Simulacija ili stvarne promene

Miting u Beogradu (19. avgust) nije, svakako, najveci skup srpske opozicije do sada, ali je, sasvim sigurno, najosobeniji prema nekim kontroverzama koje su izbile na njemu. Ovoga puta, pored snaznog napada na vlast, nastalo je jasno razlikovanje i izmedju samih opozicionih stranaka. SPO je izvizdan, a sam Vuk Draskovic dobio je politicki udarac koji ce ozbiljno naceti njegov dugo negovan prestiz »najvaznijeg opozicionara u zemlji«.
Za one, medjutim, koji su pazljivije pratili dogadjaje, ovakav obrt na samom mitingu i nije neko iznenadjenje, kada se znaju sve okolnosti koje su pratile sazivanje i pripremanje ovog skupa. Neke su stranke i organizacije odmah i lojalno pristupile dogovoru o zajednickom nastupanju, druge su to ucinile sa ustezanjem i rezervom.
Uprkos tome sto je odrzan pod senkom stranackih razmirica, miting je od pocetka zracio optimizmom i energijom da su promene u zemlji neodlozne. Dva slogana bila su najizrazitije obelezje ovog okupljanja opozicije prvi je »za ostavku« i drugi »za promene«. Ko je pratio izlive raspolozenja u masi od preko sto hiljada ljudi pred Saveznom skupstinom mogao je da uoci da su na najburnije odobravanje i aplauze nailazili oni delovi izlaganja govornika koji su jasno insistirali bas na ovakvim opredeljenjima.
Utisak o novoj i obnovljenoj gradjanskoj snazi narocito se pojacao kada je Vuk Draskovic pokusao da teatralno stupi na scenu. Izvizdan je i ispracen sa bine zaglusujucom bukom nezadovoljstva. Ljudi koji su ovde dosli sa ozbiljnim politickim namerama doziveli su Vukov nastup kao uvredu i pokusaj da ih neko pretvori u lakovernu gomilu, koju ce po potrebi da zavodi i vuce za nos.
Na zboru su mnogo bolje prosli oni govornici koji su, adekvatnije razumevajuci zelju okupljenih, trazili brzu smenu Slobodana Milosevica i postojecih vlada, kao uslova za pocetak dalekoseznijih promena. U tom smislu je nagovesteno da ce ovi protesti u Beogradu i sirom Srbije da potraju sve dok se promene ne iznude.
Predstoji ozbiljno medjusobno razjasnjavanje u opoziciji. Stranke kakve su danas u opoziciji mozda mnogima ne valjaju, ali se bez njih ne mogu dobiti izbori. One se mogu popravljati, ali se ne mogu vecito voditi za ruku. A kod nekih nasih takozvanih vanstranackih intelektualaca, to se lepo videlo i ovoga puta, postoji upravo ta sklonost da se naturaju strankama kao predvodnicka, besprizivna i konacna pamet i da oni odredjuju sta ce se i kako raditi. Tako je bilo i sa Deposom 1992. pa nije uspelo.

Dragos Ivanovic 
  

© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar