Broj 220 

Dogadjanja

Strah od promena

Odavno je nasa Crkva na politickoj sceni, ali kako se priblizavao miting zakazan na Preobrazenje, njena je uloga bivala jos prisutnija. Patrijarsija je postala sabirni centar jedne energije koja se prepoznaje po zahtevu za promenama. Crkva se na mitingu, ipak, prvi put pojavila zvanicno pa nije ni cudno sto su mnogi u njoj videli zamenu i za parlament i za sve ono sto bi drugi politicki subjekti trebalo da predstavljaju. Ima u tome mnogo znanog, ali ima uistinu i novih momenata koji se na kraju ne bas politicki vruceg leta za sada, reklo bi se, ne opazaju. U sadasnjem ostrom sukobu izmedju Crkve i rezima ima prisutnog resantimana, ali se o tome manje govori. Deo episkopata tokom minule decenije nije krio ono sto od rezima ocekuje, pa cak ni svoje »ratne ciljeve«, sto se uostalom vidi i po drzanju nekih episkopa koji nisu odusevljeni patrijarhovim odlucnim stavom.
Poslednjih meseci Crkva je nacinila znacajan korak nade i hrabrosti i mnogi znaci govore da se ona polako oslobadja iz »vavilonskog ropstva« pod Milosevicevim rezimom i da je svesna ne samo nuznosti promena, vec i da zna za razliku od mnogih stranackih prvaka kako bi i cime promene trebalo da zapocnu. Oni, pak, stranacki lideri, i dalje u crkvi vide ono sto ona nije, ono sto ona i nece da bude jer ne bi bilo dobro ni za nju ni za drustvo da tako bude.
Nacinjen je, naime, veliki zaokret i to u dobrom pravcu ali i to je tema o kojoj se sada ne govori nije jasno da li u Crkvi sada i ovde ima dovoljno moderne politicke svesti koja bi joj omogucila da bude jedina politicka snaga koja bi imala glavnu rec u savremenom drustvu. Toga u njoj nema toga je i Crkva svesna ali joj pominjanu ulogu pripisuju iz drugih razloga. Najvazniji je svakako onaj koji se nazire iz cinjenice postojanja jedne razjedinjene opozicije koja punih deset godina nije uspela da artikulise jasniji politicki program tu se ona, opozicija, i sada nalazi.
Trenutak je zanimljiv i uistinu pun izazova i za Crkvu i za opoziciju.
U drustvu je duboko ukorenjen strah od promena, mnogo dublje nego sto se misli, a u Crkvi je dominantna patriotska retorika zacinjena povremeno monarhistickom nostalgijom. Promene koje su nuzne i nasusne, o kojima stari patrijarh Pavle zaista mudro govori, podrazumevaju jednu modernu politicku svest kod svih cinilaca, hrabro suocavanje sa novonastalim stanjem i, sto je jos vaznije, saglasje svih politickih cinilaca koji bi se jednom morali osloboditi iluzije da mogu biti jedini i nezamenljivi. Smena rezima i uklanjanje njegove nomenklature podrazumeva i taj drugi i jos smeliji cin hrabrosti. Naivno je misliti da bi Crkva ili neka druga partija mogla biti zamena za zdrave institucije kojih u nasem drustvu jos nema. No, barem za sada Crkva budi nade i razvejava strah od promena. I to je dosta od nje.

Mirko Djordjevic  



© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar