Fudbal i vlast

Iako smo vec dugo pretrpani raznim skandalima, fudbalske afere i dalje podizu emocije. Tako je bilo i oko tuce u Cacku, 31. jula, na prvoligaskoj utakmici izmedju domaceg Borca i Crvene Zvezde. Utakmica je dva puta prekidana, zbog tuce domacih i gostujucih navijaca, tako da je umesto 90 trajala 170 minuta. Ipak se zavrsila.
O ovom dogadjaju su se oglasili bezmalo svi mediji. Ima i zloslutnih prognoza, u stilu »ovde je najgore pocinjalo na stadionima i u sportskim halama« (NIN, 5. avgust). Podsecaju na famoznu utakmicu u Zagrebu, maja 1991, kada su »sukobi navijaca prethodili ratovima nacija« (NIN, 5. avgust). Ponegde se tezi dubljoj analizi, pa se konstatuje da vise nema autoriteta medju »delijama«, kao u vreme dok im je vodja bio Zeljko Raznatovic Arkan »koji je efikasnim ‘iz raja izaslim metodama’ uspevao da eliminise antirezimske parole na tribinama« (Vreme, 7. avgust).
Dabome, tuce na stadionima nisu ovdasnji izum. Ima toga i u velikom svetu. Bilo je i mrtvih, recimo u Briselu (na utakmici izmedju Juventusa i Liverpula).
Svojevremeno, 1969. godine, izbio je, nakon zestokih tuca na stadionima, pravi fudbalski rat izmedju Salvadora i Hondurasa, o kojem je Kapuscinjski ostavio impresivno svedocanstvo, knjigu Fudbalski rat. U Latinskoj Americi, pise Kapuscinjski, gde je »neverovatno tanka granica izmedju politike i fudbala, mnoge su vlade padale a diktature produzavale vek u zavisnosti od rezultata fudbalskih utakmica«.
Nasi sociolozi sporta su jos pre ovdasnjih ratova upozoravali na porast nasilja na sportskim stadionima. A etnolog Ivan Colovic smatra da se desava prava »huliganska revolucija«, na i oko sportskih stadiona. U svetu inace postoji ogromna literatura o ovoj temi.
Jos pre skoro 30 godina, poznati psiholog (i savetnik prve »zlatne generacije jugoslovenskih kosarkasa«) i sociolog sporta, Kreso Petrovic, ustanovio je visok stepen konfliktnosti »u prostoru masovnog sporta« koji je dobijao sve veci znacaj u tadasnjoj politici drzave. Prema Petrovicu, generatori konfliktnosti su dva mehanizma, »bekstvo od odgovornosti«, mehanizam koji primenjuju igraci odricanjem od vlastite odgovornosti i predavanjem svoje sudbine u ruke funkcionera kluba, i »bekstvo zbog odgovornosti«, mehanizam primetan kod funkcionera kluba, inace pripadnika nomenklature, kojima smeta i ono malo kontrole koja postoji na redovnom poslu pa u klubu nalaze polje za ostvarenje neogranicene »volje za moc«. »Mehanizmi«, izgleda, prezivljavaju likove, i medju sportistima i medju funkcionerima; potonjima je sve teze i imena zapamtiti.
Iz straha da su izgubili svaku kontrolu nad ovim »sektorom«, vlastodrsci pribegavaju neobicnim poduhvatima. Ako vec ne mogu da zamene narod, zamenjuju publiku na stadionima. Tako su, recimo, karte za utakmicu Jugoslavija–Hrvatska, 18. avgusta, zaobisle uobicajeno trziste i distribuirane po sistemu trebovanja. Bilo je i preventivnog hapsenja »delija« (Glas javnosti, 18. avgust) koje se nekada praktikovalo uoci posete stranih drzavnika. Neobicno je, takodje, da pre utakmice licno premijer (Mirko Marjanovic, inace veteran medju fudbalskim funkcionerima) obidje igrace, da ih bodri.
Uprkos svim merama rezima, na stadionu se naslo oko 50 000 »lojalnih« gledalaca koji su skandirali »Slobo, odlazi« i dok je bilo svetla, a kada je nestala struja, skandiranje je bilo sve glasnije.
Fudbalski megdan Jugoslavija–Hrvatska zavrsen je nereseno, bez golova, ali i bez vecih incidenata. Mozda je, uprkos svemu, ova utakmica znak mira a ne rata.