Cigani u vreme vladavine kneza Milosa

U citavoj oslobodjenoj Srbiji bilo je svuda sto nastanjenih sto nenastanjenih Cigana. Prvih, koji su ziveli po varosima i selima, ponajvise kao kovaci i sviraci, bilo je mnogo manje. Drugih, koji su skitali od mesta do mesta kao kovaci, koritari, sviraci, trgovci konja, torbari i kradljivci, bilo je u znatno vecem broju. Knez Milos je u vise mahova nastojao da ih nastani, ali bez veceg uspeha. U najvecem broju uspeo je da ih nastani u Pozarevcu.
Njihov tacan broj nije moguce pouzdanije utvrditi; osim sto su se skitali i tako krili od popisa i obaveza, oni su neprestano dolazili u Srbiju i odlazili iz nje. Bilo ih je vise vrsta, ali se uglavnom dele na tri glavne: na Turske, Vlaske i Nemacke Cigane.
Prvi su oni koji su, posavsi iz Indije, stigli na Balkansko poluostrvo jos pre dolaska Turaka i tu ostali. U vreme kneza Milosa vecina ih je bila nenastanjena, a nesto malo ih je zivelo po varosima. Govorili su ciganski (pored domacih jezika) i bavili se kovanjem, muzikom, pomalo trgovinom i kradjom. Medju njima posebno su se isticali Bijeli Cigani (poreklom iz Bosne). U Srbiju su se bili doselili krajem 18. veka i bavili su se sviranjem, kovanjem i trgovali stokom, dok su im zene izradjivale i prodavale platno i vezove.
Vlaski Cigani nazvani su tako jer su se doselili najvecim delom iz Rumunije, inace su bili poreklom Turski Cigani. U Srbiju su dolazili bezeci od veoma teskog polozaja koji su imali u Rumuniji. Bavili su se drvodeljstvom, kovanjem, sviranjem, trgovinom, a vodili su i mecke. Pored srpskog, govorili su i vlaski i ciganski ili samo ciganski.
Nemacki ili Banatski Cigani doseljeni su iz Austrije. Iduci sa Istoka i oni su, tokom 14. i 15. veka, presli preko srpskih zemalja, ali su se otud, s vremena na vreme, vracali u Srbiju. I oni su, pored srpskog, govorili i ciganski i bavili su se kovanjem, sviranjem i trgovali stokom.
Cigani su vrlo rano poceli da beze iz Vlaske i Moldavije, i to na sve strane. Otuda ih ima veoma mnogo i u Srbiji. Knez Milos je i sam trazio, za svoje potrebe, Cigane iz Rumunije, takve koji su »asciluku ili teranju konja vesti« ili »posluzivanju oko stola obuceni«. Trudeci se da zemlju ispuni stanovnistvom, nastojao je da i Cigane zadrzi u njoj.
Kao i u ranijem vremenu, Cigani su bili pod narocitom upravom, drukcijom no sto je bila za ostalo stanovnistvo. Prakticno, to se svodilo na to da se od njih naplacuje (h)arac i da se medju njima odrzava red. Staresina im je bio najpre ceribasa, pa ciganski knez, a docnije je zamenjen nazivom ciganski kmet. 
Placanje araca – koji je prema nekakvom starom redu pripadao niskom veziru – ostalo je i za vreme vladavine kneza Milosa. Placali su ga svi Cigani, ma koje vrste i ma kojeg zanimanja, bilo nastanjeni ili skitaci. Jedini izuzetak bili su »Cigani koji sede u gradu (beogradskom) kao nefiri (sluga, posluzitelj, lakej), te posluzuju«. Oni su imali »buruntije, da araca ne daju«.
Inace, Cigani su placali samo harac i nista vise. Takvo placanje nazivalo se »sloboda ciganska«.
Iako su placali poseban danak i imali specijalnu upravu, vrhovnu vlast nad Ciganima imao je knez Milos. Istice se da je prema njima postupao sa istom pravicnoscu kao i prema Srbima; kad je bilo razloga oslobadjao ih je haraca, stitio od nepravde, ali i kaznjavao, za pocinjene krivice, po zasluzi.
Uprkos tome, u doba kneza Milosa brojne su molbe za prelazak iz ciganskog araca (iz »slobode ciganske«) u danak koji su Srbi davali. Nastanjenim Ciganima knez Milos je uvek izlazio u susret i izjednacavao ih je sa Srbima ne samo kada je rec o placanju danka nego ih je cak proglasavao za Srbe.
Ima primera da su srpske vlasti izlazile u susret Ciganima i stitile ih od nepravdi koje bi im nanosili Srbi.