Napad na univerzitet je moralno, 
intelektualno i ekonomsko rastrojstvo drustva

Zarko Spasic

U svakom drustvu, pa i ovom autoritarnom i pod ideoloskim omotacem,¹ univerzitet je odgovoran za obrazovanje, nauku, kulturu i tehnoloski razvoj privrede. Osnovno, srednje i visoko obrazovanje, kao i programe nauke i tehnoloskog razvoja u Srbiji modelira upravo univerzitet kroz nastavno-istrazivacke aktivnosti koje koordiniraju dva republicka ministarstva. Kroz svoje »finalne proizvode« koje isporucuje drustvu (eksperti raznih profila) i projekte osnovnih, razvojnih i primenjenih istrazivanja, univerzitet je u direktnoj korelaciji i sa drugim ministarskim resorima. Zato je napad na univerzitet nametnutim Zakonom o univerzitetu (1998) vladajucih partija (imena autora Zakona se jos uvek drze u tajnosti) u isto vreme i moralno i ekonomsko rastrojstvo drustva. Iako je ovo rastrojstvo danas potpuno i ocigledno, pa ne treba ni da se dokazuje, problem je kako u medijskoj blokadi objasniti cinjenice da bi se krenulo u demokratsku, moralnu i svaku drugu izgradnju i preporod drustva.
Obrazovanje i tehnoloski razvoj privrede su u samom fokusu razvoja i prosperiteta svakog drustva koje zbog toga mora da bude otvoreno prema svetu. Univerzitet, koji je za taj razvoj i prosperitet po svojoj definiciji odgovoran, ne moze u ovom trenutku da izvrsava svoju znacajnu misiju jer se nalazi u dubokoj krizi (ekonomskoj, socijalnoj, ideoloskoj, moralnoj i svakoj drugoj). Zato je potrebno da se, kroz istoriju razvoja univerziteta i industrije, sagledaju uzroci krize kako bi se pronasla spasonosna resenja. Ovaj problem su u socioloskom, filozofskom, ekonomskom i pravnom kontekstu istorijskih zbivanja na univerzitetu rasvetlili analiticari ovih dogadjanja.² Ovaj tekst je pokusaj da se problem komplementarno sagleda kroz ulogu univerziteta u obrazovanju i tehnoloskom razvoju privrede iz ugla posmatranja masinskog inzenjera i profesora.

Univerzitet–industrija

Na izvanredan drustveni znacaj visedimenzione korelacije univerzitet–industrija ukazivao je profesor V. Solaja³ celim svojim stvaralackim i organizatorskim opusom na Katedri za proizvodno masinstvo Masinskog fakulteta. Podacima iz proslosti je ukazivao na cinjenicu da su »obrazovani narodi obracali najbrizljiviju paznju unapredjenju i nezi naucne i primenjene tehnike«⁴ i da svi, koji prema svom znanju i svojoj spremi to mogu, treba da rade na struci, saopstavajuci strucne poruke kroz radove. U svojoj viziji masinstva u neposrednoj buducnosti, profesor Solaja je posao od iznosa za uvoz naucno-zasnovanih usluga i resenja i izdvajanja u sopstveni naucnoistrazivacki rad, uporedjujuci sve to sa razvijenim svetom i ukazujuci na nasa i njihova ogranicenja. I univerzitet i industrija moraju da obezbede najsire otvaranje prema svetu (prema programima, tehnologijama i kapitalu, kao i prema inovacijama u poslovanju i upravljanju).
Industrija treba da bude neposredno zainteresovana za istrazivanja koja se izvode na univerzitetu. Ovo se narocito odnosi na razvojna i primenjena istrazivanja kod kojih je put do novog proizvoda, tehnologije ili metode kraci nego kod fundamentalnih istrazivanja. Pored toga, u formiranju istrazivacko-razvojnih jedinica (instituta) vodecih industrija, pomoc univerziteta je neophodna i ogleda se kroz zajednicko definisanje razvoja i obrazovanje kadrova. Razvoj istrazivackog potencijala industrije skoro da i ne postoji, a istrazivacko-razvojne jedinice su cesto formalne i sa svakodnevnim proizvodno-poslovnim zadacima. U industriji ne postoji organizovan pristup u ucescu strucnjaka na naucno-strucnim skupovima. Strucnjaci iz industrije nisu motivisani (misli se pre svega na strucnu motivisanost) da ucestvuju svojim radovima i saopstenjima na naucno-strucnim skupovima. Radovi najcesce ne ukazuju na nove pravce i ne nose nove ideje, a zakljucci ne animiraju diskusiju i razmenu ideja i uspesnih resenja.
U posmatranoj korelaciji Ministarstvo za nauku i tehnologiju ima ulogu koordinatora kroz Program nauke i Program tehnoloskog razvoja. Ova dva programa su vremenski fazno pomerena, sto doprinosi nepotrebnim ogranicenjima u ucescu profesora na jednom od njih. Sredstva koja se izdvajaju ne odgovaraju stvarnim potrebama industrije, pa time ni efekti istrazivanja nisu prema ocekivanju industrije i univerziteta, uprkos ponekad ideoloskom pravdanju ulozenih sredstava i prikazivanju uspeha. Valorizacija resenja kroz vreme nije resena sledljivoscu strateskih, razvojnih i inovacionih programa i projekata. Ne vidi se uloga univerziteta u ucescu na medjunarodnim skupovima i, narocito, istrazivackim programima (TEMPUS, ESPRIT i drugi) koji treba da otvore vrata domacoj industriji, njenim razvojnim jedinicama i ekspertima.

Razvoj inzenjerstva i industrije u Srbiji

Seriju Putevima inzenjerstva u Srbiji i u Srba cine radovi, prilozi i monografska dela iz istorije inzenjerstva, koji obuhvataju puteve kroz vreme (od nemanjicke drzave do danasnjih dana) i prostor (etnicka povezanost Srba) kako bi se pokazalo kakva je Srbija bila i kakva treba da bude, uprkos zaboravima ili nasoj sklonosti da se secamo delimicno i selektivno. Ta vremena su bila razvojna, pod ropstvom, ratna, poratna, idealizovana, stvaralacka, sankcionisana, smutna, pa opet ratna, poratna i neka drugacija. Ta nekadasnja Srbija je pristupila Metarskoj konvenciji 1879. godine kao sedmi potpisnik po redu, a 1889. godine Srbija je od Konvencije preuzela svoje prve primarne etalone – etalon metar (kopija 30) i etalon kilogram (kopija 11) cime se aktivno ukljucila u medjunarodnu metrolosku delatnost i preuzela obavezu da sprovodi odluke i propise.⁵ Srbija je pristupila i Latinskoj uniji za zastitu industrijske svojine uz izjednacavanje vrednosti dinara sa francuskim frankom, a 1884. godine je pravno regulisana zastita industrijskih zigova, oznaka i modela.
Tragajuci za istorijskim nasledjem u tehnici i inzenjerstvu i dajuci presek delovanja Odeljenja gradjevina u Srbiji u XIX veku, profesor V. Solaja ukazuje⁶ da je ono bilo rasadnik inzenjera u Knjazestvu/Kraljevini Srbiji u XIX veku, tvrdeci da je postupno oslobadjano tadasnje srpsko drustvo tezilo ukljucivanju u tadasnje evropske tokove. Kasnije su formirani inzenjerski timovi po okruzima. Delovanje, kao drzavni sluzbenici, zapocinju 1834. Franc Janke i Franc Kordona kao prvi inzenjeri–stranci (pravitelstveni indziniri), a kao prvi inzenjer–Srbin »iz preka« Atanasije Nikolic, a zatim i Nikola Pasic, Ljubomir Kleric, Pera Velimirovic i Milutin Milankovic, zasluzni za te pocetke inzenjerstva, sto je trebalo da dovede Srbiju u red naprednih zemalja toga doba. Kasnije, 1865. godine, uvedena su dva stepena zvanja: inzenjeri (6 klasa) i podinzenjeri (2 klase).
Oblasti pocetka delovanja inzenjera Srbije bile su vojna proizvodnja kao prva savremena industrija u Srbiji, prva topolivnica u Beogradu i topolivnica u Kragujevcu, regulisanje vodotokova, koriscenje rudnog bogatstva, gradnja prve srpske zeleznice Beograd-Nis, ostvarenja u geodeziji i kartografiji, izrada tekstila, fabrika vagona i gvozdenih konstrukcija, formiranje akcionarskog rudarsko-topionicarskog drustva 1913. i drugo. Kasnije se razvijaju radionice, fabrike i industrije kao radionice peraceg i mirisnog sapuna, cementare, nekoliko pivara, fabrika metalne robe, fabrika plehanog namestaja, fabrika koze, fabrika obuce, fabrika masina i gvozdenih konstrukcija, prehrambena industrija i druge.
Pojedini regioni Srbije bili su poznati u svetu po nekim razvijenim industrijama. Tako se, na primer, na pocetku tekstilne ere Leskovca, zvanog »srpski Mancester«, spominju gajtanara K. Ilica iz Vlasotinaca na Kozarackoj reci iz perioda 1890. godine, kao i Prvo leskovacko akcionarsko drustvo za preradu kudelje i lana (1901) i fabrike tkanina G. Petrovica i kompanije iz Leskovca (1906). Medjutim, stanje leskovacke industrije neposredno posle Prvog svetskog rata bilo je katastrofalno. Inzenjer V. Popovic, inace delegat Industrijskog udruzenja za Okrug 1922. godine, zvanicno je procenjivao⁷ da je do Prvog svetskog rata »Leskovac bio u Kraljevini Srbiji najvece i najvaznije industrijsko mesto, ali da on to sada vise nije; on sada predstavlja najvise industrijsko groblje... Leskovac je kao industrijski centar toliko i tako sistematski porusen da se jos za dugi niz godina ne moze oporaviti i dostici predratno stanje... Germano-Bugari su vecinu fabrika demontirali, masine odneli u Bugarsku i Nemacku, a ono sto nisu mogli odneti, varvarski su porusili«. Tekstilna industrija je funkcionisala i u periodu posle Drugog svetskog rata, ali je ubrzo dosla u krizu zbog neblagovremenog prilagodjavanja vestackim materijalima, poznatom srpskom prepustanju finalizacije proizvoda drugim fabrikama i republikama bivse Jugoslavije, ali i losem odnosu posleratnih politicara prema tzv. izbornoj bazi. Danas je leskovacka privreda u stagnaciji i dubokoj krizi kao i citav taj region.

Razvoj univerziteta

Malo je literarnih podataka i naucnih skupova o istoriji Univerziteta u Beogradu. O prvim oblicima nastave i visokog obrazovanja kao zacecima univerzitetske tradicije u Srbiji moze da se govori od vremena formiranja Velike skole (1808) i Liceja (1813) u doba nerazvijene privrede, odsustva urbane tradicije i skolovanja na strani (Bec, Pesta, Pariz, Berlin, Harkov). Kada je 1905. obnovljena Velika skola prerasla u Univerzitet, Kraljevina Srbija je donela prvi zakon o univerzitetu definisavsi tim tekstom i znacaj autonomije univerziteta. U imovinskom pogledu Univerzitet je bio »samostalno pravno lice koje se izdrzava o drzavnom trosku prema budzetu, a uz to jos i dohocima od zavestanja i poklona«. Tadasnji univerzitetski savet cinili su rektor i svi redovni profesori, dakle nije imao spoljne clanove kojima bi tadasnja vlada kontrolisala univerzitet. »Univerzitetska nastava je slobodna. Nastavnici su slobodni u izlaganju svoje nauke. Slusaoci biraju predavanja koja ce slusati... Ni u kom slucaju redovan ili vanredan profesor ne moze biti premesten u drugu sluzbu ili postavljen na drugi polozaj bez svoga pristanka.«
Univerzitet se do Drugog svetskog rata razvijao u uslovima razvoja privrede, politickog pluralizma i otvorenosti prema svetu bez vecih ideoloskih uticaja, a sa zadovoljavajucom slobodom izrazavanja i javnog nastupa profesora i studenata. Posle Drugog svetskog rata, paralelno sa razvojem industrije, razvija se i mreza visokoskolskog obrazovanja. U toj »eksploziji« fakulteta, Univerzitet u Beogradu je pomagao otvaranje novih univerziteta u Novom Sadu, Nisu, Pristini i Kragujevcu,⁸ a otvaraju se i odeljenja pojedinih fakulteta. Broj fakulteta na Univerzitetu u Beogradu se stalno povecavao (1945. bilo je 8 fakulteta, 1988. godine 24 i 1999. 30 fakulteta). Broj studenata se proporcionalno povecavao (od 11 430 studenata 1945. pa do, danasnjih, preko 65 000 studenata Univerziteta u Beogradu). U poslednje vreme cesto je najavljivana racionalizacija skupe mreze visokog skolstva, ali se od toga odustalo i usled smanjenih potreba privrede i nedopustivog materijalnog polozaja Univerziteta. U upisu brucosa za skolsku 1999/2000. godinu trenutno vlada haos zbog 

Tradicija akademskog otpora

Studenti su tokom istorije univerziteta uvek bili aktivni u borbama za njegovu autonomiju. Prvi oblici te borbe javljaju se jos 1894. kada se pored protesta zbog gusenja autonomije protestovalo i zbog ukidanja Ustava i protiv autokratske vlasti Aleksandra Obrenovica. Novija istorija univerziteta belezi snazne i autenticne studentske proteste 1968, 1991, 1992. i 1996/97. godine mada se oni spominju i 1954. godine (u Beogradu) i 1959. godine (u Zagrebu) kao i 1989. i 1990. godine kada su studenti i profesori sa tadasnjim rektorom ucestvovali u jednodnevnim populistickim okupljanjima ispred Skupstine SFRJ povodom reagovanja na dogadjanja na Kosovu i podrske Slovenije tim dogadjanjima u Cankarjevom domu u Ljubljani.
Studentske demonstracije ’68. izbile su tucom u studentskom gradu na priredbi »Karavan prijateljstva« i sa kasnijim nejasnim zahtevima studenata koji u svom proglasu traze da se smanje velike socijalne razlike u drustvu, da se hitno resavaju problemi nezaposlenosti kako bi se prekinulo iseljavanje, da se obezbedi stvarna demokratija u svim oblastima drustvenog zivota i omoguci brze i temeljnije uspostavljanje samoupravnih odnosa. U to vreme studenti su protestovali sirom sveta (Egipat, Italija, Poljska, SR Nemacka, Francuska, Spanija, Belgija, Japan, Meksiko). Studenti Sarajevskog, Ljubljanskog, Zagrebackog i drugih univerziteta solidarisali su se sa studentima Univerziteta u Beogradu. U Zagrebu se klicalo »Beograd-Zagreb«. Poznate parole ovih demonstracija bile su: »Crvena burzoazijo!«, »Veljko, seti se Spanije!«, »Polozimo i ovaj ispit!«, »Posao svima, vise skola – manje kola!«, »Sloboda, istina, pravda!«, »Necemo lazna obecanja!«, »Hocemo slobodu demonstracija!«. Mnoge fabrike su pruzile podrsku, ali su neke organizovale tzv. radnicke straze. Policija je delovala brutalno kod podvoznjaka na Novom Beogradu upotrebivsi silu i oruzje. Neiskrenim govorom Tito je »dao za pravo« studentima, ali se kasnije rezim obracunao sa »krivcima«. Oni koji su bili indoktrinirani, i studenti i profesori, zavrsili su neuspesne demonstracije »kozarackim kolom«.
Studentski protest ’91. odvijao se u burnoj godini pocetka raspada Jugoslavije. Neuspesna i nesnalazljiva spoljna politika uticala je na pad ugleda Srbije i Srba u svetu, a losa unutrasnja politika na pad standarda. Mediji su doprinosili konfuziji i zabludi naroda, a studenti su reagovali protestom. Posle demonstracija gradjana od 9. marta 1991. godine stotinak studenata je docekalo zoru na Terazijama, da bi im se sutradan pridruzilo oko 30 000 studenata definisuci zahteve posle cijeg ispunjenja bi se razisli. Zahtevano je da se ukinu mere represije i protivustavno zavedeno vanredno stanje, da se puste na slobodu uhapseni demonstranti, da se utvrdi krivicna odgovornost vinovnika krvoprolica i mera represije, da se smene sestorica urednika TV Beograd, da se omoguci nesmetan rad NTV Studija B i Omladinskog radija B92, da ministar policije podnese ostavku i da se hitno sazove vanredno zasedanje Narodne skupstine Srbije. Savez studenata i njegov tadasnji predsednik Aleksandar Nikacevic organizovali su mirne demonstracije u Studentskom gradu. Stanovnici ostalih studentskih domova su bili na Terazijama sa demonstrantima. Na kontramitingu na Uscu okupili su se pripadnici i simpatizeri vladajuce partije cime su suprotstavljeni takozvani roditelji punoletnoj »deci« – studentima. Nastavno-naucno vece Univerziteta u Beogradu je na vanrednoj sednici podrzalo revolt i zahteve studenata, zalazuci se za obezbedjenje uslova za miran zivot gradjana i slobodan protok informacija sa ukidanjem monopola nad sredstvima informisanja. Vece je smatralo da je pravo svakog studenta da svoje nezadovoljstvo izrazava i bojkotom nastave dok se njihovi problemi ne razmotre. Devetnaestog marta 1991. godine Univerzitet u Beogradu je posetio Slobodan Milosevic. Student Rudarsko-geoloskog fakulteta Nebojsa Milikic je tada rekao: »Desava se isto kao i 1968. Dali ste obecanje a nastavljate po starom. Izvinite se srpskom narodu, uradicete veliku stvar za srpsku istoriju« (Borba, 20. 04. 1991).
Autenticnost Studentskog protesta ’92. sastojala se je u inicijativi Nastavno-naucnog veca Univerziteta u Beogradu, koje je tekstom svoje Deklaracije od 08. 06. 1992. reagovalo na istorijski promasaj aktuelnog rezima i do tada nezabelezeni beznadezni medjunarodni polozaj Srbije i Jugoslavije usled uvodjenja sankcija Ujedinjenih nacija. Deklaraciju su sledili Proglas studenata i Proglas Udruzenja asistenata, a zatim i prekid junskog ispitnog roka usled protesta. U nameri da se iz protesta i trenutne krize izadje na akademski nacin koji bi odgovarao svim suprotstavljenim stranama, a globalno posmatrano i Srbiji i Jugoslaviji, Nastavno-naucno vece Univerziteta u Beogradu je odredilo delegaciju koja je trebalo da razresenje problema potrazi u razgovoru sa tadasnjim predsednikom republike. Razgovor je imao karakter monologa sa odsustvom neophodne akademske komunikacije. Zato je odgovor bio karakteristican i sa dalekoseznim posledicama po univerzitet i drustvo:
»... Nikoga ne napadamo, ni sa kim rat ne vodimo – ne mozemo biti predmet nicije agresije i prica o nekakvom bombardovanju... Narod je izasao na izbore, prema tome, cija se tu moze volja i vlast da postavlja – jedino vlast naroda... Prema tome, vi kao profesori univerziteta za mene ste potpuno jednaki u politickoj volji kao i svaki seljak sirom Srbije ili kao i svaki radnik sirom Srbije... Ti studenti sa kojima sam ja razgovarao bili su sa novosadskog, sa niskog i iz drugih sredina ovde iz Beograda – na primer, govore sasvim drugacije od ovoga sto ja ovde cujem. Ko tu treba da bude arbitar do narod. Da li mozemo da kazemo da je Univerzitet taj koji treba da razmatra na 

Masinci u uslovima izolacije

U sankcionisanoj Srbiji svaka saradnja i komunikacija sa industrijama i univerzitetima je otezana i prakticno svedena na individualnu referentnost i reputaciju pojedinaca. Ogranicenja su postavljana i kod nas i to od strane onih koji bi da Srbiju izoluju od Evrope i sveta, kojima se zabranjuje izlaz iz zemlje i koji nisu putovali dalje od Vrsca i Mladenovca. Ipak, neki rezultati saradnje sa Evropskom unijom i drugim medjunarodnim institucijama obrazovanja postoje. To su:
1. TEMPUS-projekti Evropske unije u okviru Phare programa,
2. YUMUG asocijacija za primenu visokih informaciono-komunikacionih tehnologija,
3. CIM OSA Interesna grupa istoimenog projekta Evropske unije,
4. Evropska konferencija ESPRIT programa istrazivanja Evropske unije i
5. Svetska ICDE konferencija »Open Learning and Distance Education«.

TEMPUS-projekti Evropske unije

Evropska unija je, u okviru Phare programa, definisala 1990. godine TEMPUS-projekte kako bi univerzitete Srednje i Istocne Evrope priblizila standardima u univerzitetskoj nastavi i oslobodila ih uticaja autoritarnih rezima i politike. Osnovu za ovakvu saradnju univerziteta koja je brisala postojece granice Evrope dala je najznacajnija Deklaracija univerziteta Evrope (Magna Carta) koja je doneta 1988. godine u Bolonji, a koju je tadasnji rektor potpisao u ime Univerziteta u Beogradu. To je bio jedan od strozijih uslova koje je trebalo da ispune zemlje u procesu integracije u Evropsku uniju. Za nas je to bio novi istrazivacki izazov u razvoju nastave i novi pedagoski eksperiment¹⁰ u kojem su ucestvovali nasi studenti i profesori. Jedanaest studenata i sest profesora boravilo je 6–10 meseci na univerzitetima u Glazgovu, Lisabonu i Palermu u prvoj godini istrazivanja, 1991/92. skolske godine. Studenti su slusali predavanja, radili seminarske radove, koristili laboratorije, obavljali strucne posete industrijama i polagali ispite, a postdiplomci u Palermu su cak i drzali vezbe studentima. Tada je bio problem kako da, pored drugih efekata, nasi studenti poloze (ili da im se prizna) i neki ispit na maticnom fakultetu, kada su citavih 10 meseci bili van zemlje. Bilo je neophodno da se istrazivanjem utvrdi edukacioni koeficijent ekvivalencije u nastavi izmedju pojedinih predmeta ili grupa predmeta na srodnim katedrama naseg i evropskih univerziteta.¹¹ Profesori su modifikovali postojece i postavljali nove predmete sa novim disciplinama, koristili laboratorije, kontaktirali sa industrijama i drugim fakultetima u tim zemljama i drzali predavanja studentima kao gostujuci profesori. Te skolske godine bili smo gradjani sveta na univerzitetima Evropske unije koristeci date mogucnosti za mobilnost studenata i profesora po univerzitetskom univerzumu lisenog bilo kakvih granica (nacionalnih, verskih, po boji koze i drugih). Rukovodioci projekata su napisali godisnje izvestaje za oba istrazivacka projekta koji su usvojeni od strane odgovarajuce komisije Evropske unije u Briselu. U drugoj i trecoj godini istrazivanja bilo je predvidjeno da se na Katedri za proizvodno masinstvo i Katedri za industrijsko inzenjerstvo Masinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu oforme odgovarajuce laboratorije sa kompjuterskom opremom i pratece biblioteke TEMPUS-programa. Medjutim, nastupile su sankcije protiv Srbije, a mi smo obavesteni da se nasi projekti zamrzavaju (ne suspenduju se) i da ce se nastaviti ako se sankcije u dogledno vreme ukinu. Zamrzavanje je trajalo toliko dugo da smo izgubili svu planiranu opremu i biblioteke. Ipak, najvise sto smo izgubili je mogucnost ucestvovanja u tom, za Srbiju vaznom, programu prilagodjavanja nasih univerziteta evropskim. Iz Palerma i Lisabona smo kupili nove avionske karte jer JAT niko vise nije priznavao, a iz Glazgova smo se vratili autobusom! Ostala nam je referentnost u Evropskoj uniji na bazi prve godine istrazivanja koja ce se verovatno uzimati u obzir pri buducim projektima Univerziteta u Beogradu.

Visoke tehnologije pod embargom

Mogucnost transfera visokih tehnologija bila je komparativna prednost nase zemlje sve do rusenja Berlinskog zida i raspada Varsavskog pakta. Pre tog vremena, visoke informaciono-komunikacione tehnologije (na primer, komunikacioni protokoli za kompjuterizaciju industrije sa kompatibilnom opremom) bile su pod embargom za istocne zemlje. Po ugledu i u saradnji sa tadasnjom EMUG-asocijacijom (European Map Users Group) i njenu saradnju sa istim asocijacijama na drugim kontinentima, formirali smo 1990. godine YUMUG-asocijaciju (Yugoslav MAP/TOP Users Group)¹² sa namerom da tadasnje vodece industrije bivse Jugoslavije (LOLA-korporacija, »Rade Koncar«, Iskra, Energoinvest, Prvomajska, »14. oktobar«, Utva, MZT i dr.) u koordinaciji sa JUPITER-asocijacijom¹³ budu pionirske i prototipske industrije za primenu visokih tehnologija koje bi se kasnije primenile i u dugim industrijama. To bi za industriju znacilo da u projektantskim biroima i proizvodnim pogonima primenjuju kompjutersku i proizvodnu opremu sa ugradjenim standardima za medjusobno komuniciranje, cime se postize veca produktivnost u ukupnom poslovanju i smanjenje rizika investiranja u novu opremu. Za industrije koje proizvode elemente za kompjutersku integraciju (masine alatke, roboti, upravljacke jedinice, kompjuteri, programabilni automati, transportni uredjaji i drugo) ovo je bila prilika da standardizacijom proizvoda ucestvuju u medjunarodnoj podeli rada i kooperativnoj razmeni proizvoda. Raspadom Jugoslavije svako je krenuo svojim putevima razvoja, osim srpske industrije kojoj, pokazalo se to, nije bilo spasa u izolovanoj Srbiji.

Kompjuterski integrisane tehnologije u Evropskoj uniji

U trenutno aktuelnoj kompjuterskoj integraciji proizvodnih, informacionih i komunikacionih tehnologija (CIM – Computer Integrated Manufacturing) u Evropskoj uniji su, u okviru programa istrazivanja u oblasti informacionih tehnologija ESPRIT (European Strategic Programme of Research and Development in Information Technology) uspostavljeni projekti relevantni za razvoj nase industrije i univerzitetskog obrazovanja. To su projekat 688 »Open System Architecture for CIM« i projekat 21 859 »Enterprise Engineering and Integration – Building International Consensus« u cijim istrazivanjima ucestvuju vodece industrije i akademske institucije zemalja Evropske unije. U okviru mogucnosti da se rezultati istrazivanja plasiraju i u zemljama van Evropske unije, kao i u skladu sa interesima domace industrije, Katedra za proizvodno masinstvo Masinskog fakulteta i LOLA-institut su 1991. godine postali clanovi tzv. interesne grupe za prvi projekat (CIMOSA Interest Group). To su bile indirektne mogucnosti za ukljucenje eksperata domace industrije u istrazivanja Evropske unije, uz koordinirano rukovodjenje profesora univerziteta relevantnih oblasti istrazivanja. Ovo je i bila prioritetna oblast istrazivanja za prethodna dva trogodisnja programa Ministarstva za nauku i tehnologiju Republike Srbije. Politizacija industrije, istrazivanja i univerziteta u sankcionisanoj Srbiji ponistila je i ove mogucnosti razvoja industrije i univerziteta.

ESPRIT program Evropske unije

Evropska konferencija pod nazivom »Integration in Manufacturing – IiM ’98« odrzana je u Geteborgu (Svedska), oktobra 1998. godine. To je bila redovna konferencija u okviru pomenutog istrazivackog programa ESPRIT Evropske unije na kojoj su prikazani rezultati istrazivanja na projektima ovog programa iz oblasti integrisanih informacionih tehnologija. Rad proslogodisnje Konferencije imao je poseban znacaj zbog zavrsetka cetvrtog i pocetka narednog, petog ciklusa istrazivanja kada se definisu prioriteti istrazivanja kao opsti interesi ujedinjene Evrope bez granica. Dokument o sadrzaju petog trogodisnjeg programa usvojen je na javno odrzanoj video-konferenciji, a na osnovu dokumenta koji je predstavljao preliminarni konsenzus Saveta istrazivackog programa, postignut na osnovu predloga Komisije Evropske unije od 13. maja 1998. godine. Definitivne ciljeve i prioritete istrazivanja usvojio je Savet ministara Evropske unije uzimajuci u obzir misljenje Evropskog parlamenta.
Ukazujuci na ulogu integrisanih tehnologija za naredni vek, Konferencija je imala radni naslov »Changing the Ways We Work – Shaping the ICT-solutions for the Next Century«. Iz naslova se vidi da i razvijene zemlje Evrope i sveta menjaju nacin rada, poslovanja i zivota. Jedino se kod nas o promenama samo obecavajuce prica jezikom partijskog marketinga, ali se svaki takav pokusaj zatim partijski ogranicava i sprecava. Nase ucesce je tim znacajnije jer se odrzava kontinuitet sa TEMPUS-projektima Evropske unije, »zaledjenim« jos daleke 1992. godine. Na Konferenciji je prezentiran¹⁴ rad koji se odnosio na referentni JUPITER model za totalnu informacionu integraciju CIM-preduzeca. Integrisane proizvodne, informacione i komunikacione tehnologije su osnova ovog modela koji podrazumeva STEP/EXPRESS neutralni opis proizvoda i Internet/Intranet, Firewall i Client/Server tehnologije. Integracija prikazanih CIM-podsistema daje nove ideje za informacionu integraciju kao kriterijuma za buducu razmenu proizvoda i usluga u digitalnom obliku. Na osnovu analogija proizvodno-poslovnih parametara moguc je transfer modela iz oblasti industrije prerade metala u druge grane industrije. Kada bi se otklonila postojeca ogranicenja, a na osnovu prezentiranog rada, spremno bismo docekali mogucnost da se prikljucimo ovom i drugim programima koje bi finansirala Evropska unija. Nasa industrija bi takodje mogla da se prikljuci ovim programima predvodjena univerzitetima i principima Deklaracije evropskih univerziteta na osnovu koje se definisu programi kao sto je TEMPUS, ESPRIT i drugi. Na konferenciji je registrovano 238 ucesnika iz 32 zemlje. To su uglavnom zemlje Evrope, ali i druge zainteresovane zemlje za programe razvoja Evrope. I najzad, navodi se broj usesnika iz zemalja koje nisu clanice Evropske unije: Poljska (6), Rumunija (3), Jugoslavija (2), Litvanija (2), Madjarska (1), Ceska (1), Rusija (1), Slovenija (1), Belorusija (1), Estonija (1).

ICDE i otvoreni univerzitet

XIX svetska konferencija pod nazivom »Open Learning and Distance Education« odrzana je juna 1999. godine u Becu pod pokroviteljstvom ICDE (International Council for Open and Distance Education). Konferencija je sumirala i oblikovala rezultate istrazivanja i prakticnu primenu u oblasti otvorenog, fleksibilnog i virtualnog univerzitetskog obrazovanja na daljinu kroz preko 850 radova, prezentacija, panel-diskusija, okruglih stolova i eksperimenata. Interesantno je da se navede ucesce eksperata iz zemalja koje ocekuju clanstvo u Evropskoj uniji. Uz napomenu da je ucestvovalo 1357 eksperata iz 79 zemalja svih kontinenata, evo tih podataka: Ceska (1), Estonija (6), Hrvatska (1), Jugoslavija (2), Letonija (3), Litvanija (3), Madjarska (15), Poljska (8), Rumunija (12), Rusija (49), Slovacka (5), Slovenija (4), Turska (2), Ukrajina (3).
Univerzitet i industrija kao vazni faktori u tehnoloskom razvoju drustva imaju u obrazovanju zajednicki interes, pa treba da se nalaze u aktivnoj interakciji. Univerzitet ima potrebu da realnim podacima iz industrije testira postavljene teorijske modele. Ekspertima industrije potrebna je edukacija u novim disciplinama i radnim sadrzajima u kompjuterski integrisanim tehnologijama. Te prosirene granice edukacije predstavili smo¹⁵ na pomenutoj konferenciji modelom preduzeca za trening u otvorenom i permanentnom univerzitetskom obrazovanju na daljinu. Model integrise univerzitetski svet i poslovni svet posredstvom medjuprostora koji se sastoji od fundamentalnih, razvojnih i primenjenih istrazivanja koja se odnose na industriju i na univerzitetsku nastavu. Realizacija modela predvidjena je kao prototipsko resenje za sve druge domace industrije i univerzitete.
Ovde se ponovo postavlja isto aktuelno pitanje: Gde je u tim novim tehnologijama obrazovanja u komunikacijama povezanom svetu mesto nasim univerzitetima i domacoj industriji? Univerzitet je zbunjen i zastrasen novim Zakonom o univerzitetu i dobrovoljnim namesnicima. Industrija je ili porusena ili politizovana sa potisnutim ekonomskim i tehnoloskim kriterijumima poslovanja. Samo mali broj preduzeca i direktora trenutno zadovoljava kriterijume za kompetitivnost na strogom svetskom trzistu.

Uporedni pregled dogadjaja

Za uporedni pregled dogadjaja i aktivnosti kriznog perioda, koji se u ovom poglavlju opisuju, ali i za druge sudbonosne dogadjaje dveju zemalja izabrana je Madjarska iz vise razloga. Pre svega kao susedna zemlja slicne velicine i broja stanovnika, ali razlicitog puta razvoja i razlicitih sudbina. Da li smo mogli da bolje iskoristimo komparativne prednosti koje smo u jednom duzem periodu ocigledno imali i da li se situacija trajno preokrenula u korist susedne zemlje? Evo uporednog pregleda:
Jedino promene u nasoj zemlji i otvorenost prema svetu mogu da promene negativni trend razvoja.

Univerzitetski i vladin deo poslednjeg saziva Saveta

Sastav poslednjeg saziva Saveta Univerziteta u Beogradu definisan je Statutom Univerziteta kao daljom razradom Zakona o univerzitetu iz 1992. godine.¹⁶ Savet je imao dvostruki broj clanova (76) od broja fakulteta i instituta u sastavu Univerziteta. Polovinu clanova birali su fakulteti i instituti, a drugu polovinu je imenovala Vlada Republike Srbije. Svaki fakultet i institut birao je po jednog clana sa mandatom od dve godine. Izbor clanova na fakultetima i institutima Univerziteta obavljen je na nastavno-naucnim vecima fakulteta i naucnim vecima instituta tajnim glasanjem. Vlada Republike Srbije je imala jednostavniju proceduru prema kojoj je jednim dopisom dostavljala imena predlozenih clanova ili imena novih clanova koji su zamenili postojece clanove. Dakle, iza clanova fakulteta i instituta stajalo je poverenje ogromnog broja profesora i studenata u ocekivanju razresenja nagomilanih problema u vec politizovanom Savetu prethodnog saziva (materijalni polozaj, smena rektora Velickovica, autonomija univerziteta i drugo).
Problemi su zapoceli vec na konstitutivnoj sednici Saveta Univerziteta, odrzanoj 19. marta 1997. godine (jos uvek je trajao Studentski protest ’96/97). S obzirom da se ocekivao izbor predsednika Saveta kao osnovni deo njegovog konstituisanja, kao i smena nepozeljnog rektora, svaka pogresna odluka Verifikacione komisije mogla je da utice na rezultate predstojecih glasanja. Verifikaciona komisija je trazila naknadne odluke Gradjevinskog fakultet za istog clana Saveta i Sumarskog fakulteta za nekog drugog clana Saveta posto je dekan Sumarskog fakulteta sam imenovao predstavnika za Savet univerziteta bez sednice Nastavno-naucnog veca Sumarskog fakulteta.
Osnovni razlozi zbog kojih se Savet podelio prema nacinu razmisljanja, izjasnjavanja i delovanja na dva dela je Poslovnik o radu Saveta Univerziteta u Beogradu¹⁷ koji daje neogranicena prava predsedniku Saveta. Jos na prvoj sednici izdvojila su se dva medjusobno suprotstavljena dela – »misleci deo« sa logickim rasudjivanjem o interesima univerziteta i drustva i deo »partijskih izvrsilaca« sa diktiranim misljenjima. Poslovnikom je »uredjena organizacija« (valjda se misli na pripremu rada sednica a ne na organizacionu strukturu) »i rad Saveta« (clan 1). Poslovnik je tipican akt autoritarnog rezima koji sprecava promociju i saradnju Univerziteta u Beogradu sa drugim univerzitetima sveta i sasvim je suprotan nacelima mnogih univerzitetskih i UNESCO deklaracija o autonomiji univerziteta i akademskim slobodama. Narocito su cudna i neakademska ovlascenja predsednika Saveta. »Predsednik Saveta predstavlja Savet« i to je ceo tekst clana 3! Ne kaze se da se na sednici Saveta odlucuje gde to treba predstavljati Savet, kada, po kojim pitanjima Univerziteta i koje su odluke Saveta osnova za to predstavljanje. Bilo bi mozda i podrazumevajuce da partije na vlasti nisu marketinski zloupotrebljavale Savet. I u ovom sazivu pravljene su delegacije za posete koje nije Savet odredio, niti su te delegacije podnele izvestaj koji bi Savet mogao da usvoji. Predsednik Saveta imao je neogranicene mogucnosti u pripremi i samom radu Saveta. On je jedini koji bez ikakvog obrazlozenja sastavlja dnevni red sednice Saveta. Istina je da u clanu 23 stoji »po obavljenim konsultacijama sa rektorom...«, ali je on to retko cinio. Dnevni red je mogao da predlozi i rektor, ali uz obrazlozenje. I jedna petina clanova Saveta mogla je da predlozi sazivanje ili dnevni red sednice Saveta, ali uz podnosenje obrazlozenja i postovanje vremenskog roka. Taj rok iznosi sedam dana pre odrzavanja sednice (clan 24). Izmene dnevnog reda su administrativno komplikovane i zahtevaju potpise, obrazlaganja i odredjen vremenski rok od tri dana pre odrzavanja sednice (clan 30). Verovatno je to dovoljno za partijske konsultacije i odgovarajucu pripremu monolitne glasacke masine. Zamenik ovog saziva Saveta nikada nije vodio sednicu Saveta iako je bilo dugih pauza izmedju dve sednice. On je cak disciplinovano otcutao sve sednice Saveta na stolici pored predsedavajuceg, dokazavsi da predlog vladinog dela Saveta da on bude kandidat za zamenika predsednika nije bio slucajan.
Posebno su za akademsku sredinu cudni oni clanovi Poslovnika koji propisuju disciplinu i vaspitanje profesora univerziteta! Prosto je neverovatno da se profesorima univerziteta i clanovima Saveta, koje su delegirali fakulteti, instituti i vlada Srbije, preti disciplinskim merama tokom sednica Saveta. Ta sramota zaista ne postoji ni na jednom univerzitetu u svetu. Clanovima 39–42. pominju se »mere upozorenja«, »mere oduzimanja reci« i »mere udaljenja sa sednice«. Sve to kao na nekoj »turbo-folk« priredbi izrice predsednik Saveta a »clan Saveta prema kome je izrecena mera udaljenja sa sednice duzan je da se odmah udalji sa sednice iz prostorije u kojoj se odrzava sednica Saveta«. Inace, »predsednik Saveta ce prekinuti sednicu ako ne moze da odrzava red«!
Poslednji saziv Saveta Univerziteta u Beogradu radio je neefikasno. Pogresnim vodjenjem i partijskim diktatom nije bio u mogucnosti da resava kljucne probleme kao sto su bili materijalni polozaj Univerziteta, fakulteta i instituta, zloupotreba polozaja nekih dekana i partijski marketing clanova koji su politizovali rad Saveta i doprineli njegovoj podeli na univerzitetski i vladin deo. Dnevni red sednica je nametan prema necijem diktatu bez obaziranja na logicke primedbe na dnevni red (dopune, redukcija, blagovremeno dostavljanje materijala, uskraceni izvestaji rektora o materijalnom polozaju i slucaju Jovic-Petkovic i drugo). Nisu izabrani kvalitetniji kandidati za predsednika Saveta, rektora i jedini kandidat za prorektora-studenta. Kada je vladin deo Saveta sprovodio politicki marketing oko stambenog fonda za mlade talente i kada je univerzitetski deo trazio izvestaj o radu fonda u prethodnom periodu (kojim je rukovodila prof. Mira Markovic) doslo je do napada na clanove univerzitetskog dela Saveta koji su optuzeni za opstrukciju. Tada se univerzitetski deo Saveta obratio akademskoj javnosti svojom poznatom Deklaracijom i primerima krsenja autonomije univerziteta. Takav Savet je postao prepreka vladajucim partijama.
Poslovnik o radu Saveta Univerziteta u Beogradu otisao je u istoriju rada Saveta i univerzitetskog zivota Srbije novim skandaloznim Zakonom o univerzitetu (maj 1988). Takav zakon je ubrzo razradjen statutima, pravilnicima i poslovnicima sa kojima ce nastati progon profesora u mracnom periodu univerziteta, kao nagovestaj rata protivu sveta.

Srozavanje i moguca resenja

Pre zakljucka i predloga za resenje problema korisna je rekapitulacija korelisanih uzroka (Ui), simptoma (Si) i posledica (Pi) krize univerziteta, privrede i celog drustva. To su:
U1: Univerzitet u ideoloskom omotacu
U2: Industrija (privreda) u ideoloskom omotacu
U3: Prirodna ali poremecena korelacija izmedju univerziteta i privrede
U4: Postojeci Zakon o univerzitetu
U5: Nedemokratsko drustvo bez autonomije univerziteta

S1: Politizovano obrazovanje sa stalnim trendom pada kriterijuma
S2: Politizovano poslovanje sa politickim odlucivanjem radi obezbedjenja socijalnog mira
S3: Formalna saradnja bez obostranog razvoja u obostranim interesima i interesu drustva
S4: Poremeceni radni uslovi i medjuljudski odnosi, strahovi na univerzitetu usled politickih zastrasivanja
S5: Zatvorenost univerziteta beskorisnog za razvoj drustva, nezainteresovanost i besperspektivnost studenata i profesora

P1: Poslusni, indoktrinirani i nekreativni/neinventivni eksperti, umetnici, knjizevnici
P2: Neinventivni i nemotivisani nosioci razvoja u poslovanju bez ekonomskih i tehnoloskih kriterijuma
P3: Zaostajanje univerziteta i nekompetentnost industrije na medjunarodnom trzistu
P4: Postavljeni dekani kao direktori fakulteta i sopstvenici ljudskih sudbina u partijskom teroru, nekompetentno i nekvalitetno odlucivanje po grupama, izbori na funkcije bez potvrde kolektiva
P5: Moralno i ekonomsko rastrojstvo univerziteta i drustva.