Broj 221
Sta citate

Kriticko misljenje i istorija

Reagovanje na knjigu Ljubodraga Dimica »Srbi i Jugoslavija: Prostor, drustvo, politika (Pogled s kraja veka)«, »Stubovi kulture«, Beograd 1998.

Knjiga profesora istorije Filozofskog fakulteta, dr Ljubodraga Dimica, Srbi i Jugoslavija, objavljena prosle godine u izdanju beogradskih »Stubova kulture«, izazvala je paznju domace strucne i sire javnosti. Zamisljen kao tematska analiza srpskog iskustva u jugoslovenskoj drzavi, Dimicev »pogled s kraja veka« dodiruje gotovo sve aspekte srpske istorije u okviru Jugoslavije u poglavljima naslovljenim »Polaziste«, »Prostor«, »Drustvo« i »Politika« (za razliku od »Uvoda«, zakljucak kao posebno poglavlje ne postoji, vec poslednji paragrafi »Politike« sluze toj svrsi). Umesto da citaoca iskljucivo »bombarduje« cinjenicama direktno prenesenim iz arhivskih fascikli, umesto da se sluzi jezikom nerazumljivim i samim istoricarima, i umesto »knjizurine« od najmanje 500 stranica, Dimic nudi atraktivno zamisljenu »sintezu« dzepnog formata, dostupnu siroj citalackoj publici. Zar onda treba da cude povoljni prikazi Srba i Jugoslavije, koji knjigu ocenjuju kao »mocnu sintezu« i »kapitalno delo srpske i jugoslovenske istoriografije«, a cak je i jedan ugledni knjizevnik proglasava za knjigu 1998. godine.
Ljubodrag Dimic je vodeci istoricar svoje generacije i predvodnik grupe relativno mladjih istoricara koji su se otrgli »istoriografiji pod nadzorom«.1 Njegova doktorska disertacija, takodje objavljena kod »Stubova kulture« pod naslovom Kulturna politika kraljevine Jugoslavije, 1918–1941, I–III (Beograd 1996–97), predstavlja jedno vazno delo koje brojnim iznetim podacima upotpunjuje prazninu na koju su do tada nailazili istrazivaci »prve« Jugoslavije. Utoliko vise iznenadjuje pojavljivanje Srba i Jugoslavije – knjige pune kontradikcija, stereotipnih zakljucaka, citata i brojki (cije nam izvore autor vrlo retko otkriva), nastale iz jednog ranije objavljenog istoimenog eseja.2 Iako tezi upravo suprotnom cilju, dr Dimic u svojoj najnovijoj knjizi postavlja vrlo malo pitanja i pruza jos manje odgovora, pri tom zastupajuci stav o »nestajucem« i »razdrobljenom« »srpskom etnickom bicu«, koje je zrtva svoje novije istorije i koje je okruzeno neprijateljima (pre svega hrvatskim »militantnim klerikalizmom« i albanskim nacionalizmom, separatizmom i terorizmom).
U kratkom uvodnom delu autor pokusava da u glavnim crtama izlozi svoje vidjenje istorije, da nam objasni svoju metodologiju i pojasni vaznost pisanja na temu koju je sebi postavio. Pozivajuci na »sumnju bez kraja« (str. 15), ocigledno je da on ne veruje u apsolutnu istinu u istoriji. Medjutim, Dimic istovremeno podrazumeva postojanje »racionalnog znanja o proslosti« (posebno videti str. 14–15), iako nije jasno sta on pod tim podrazumeva i koji je odnos »racionalnog znanja« prema istini u istoriji. Nazalost, dr Dimic ne dotice ni probleme prepoznavanja, tj. odredjivanja istorijskog racionalizma, i probleme koje istoricar susrece kada mora da »racionalizuje« vrlo cesto »neracionalne« rezultate empirijskog istrazivanja.

Citajuci »Uvod« nije sasvim jasno ni zasto autor smatra da nam je »Znanje o proslosti jugoslovenske drzave i srpskog naroda u XX veku danas... potrebnije nego ikad« (str. 8; kurzivi dodati). Da li zato sto se Jugoslavija raspala, da li zato sto je srpski narod ocigledno na istorijskoj prekretnici ili jednostavno zato sto je kraj veka, pa je vreme da se »svedu racuni«? (Na mogucnost da je Dimic »oboleo« od tzv. milenijumskog virusa, kako je napisao jedan britanski istoricar za autora nedavno izasle knjige o istoriji Evrope u dvadesetom veku, navode podnaslov knjige i Dimicevo nastojanje da gotovo po svaku cenu zavrsi knjigu sa savremenim dogadjajima, iako se najveci deo njegove studije osvrce uglavnom na period izmedju dva svetska rata.)
Prelazeci na sledeca poglavlja postaje ocigledno da autor preuzima ulogu naratora »racionalne« price, tj. ulogu prenosioca (transmitera) »racionalnog znanja« o srpskoj proslosti u okviru jugoslovenske drzave. Sudeci prema sadrzini knjige, to »racionalno znanje« se, izmedju ostalog, ogleda i u sledecim tezama:
• Jugoslovenska drzava je bila pre svega srpska drzava (»Jugoslovensko ujedinjenje, kako pokazuju istrazivanja istoricara †kojih?‡, nije bilo ‘slucajnost istorije’ vec plod dugog istorijskog razvoja u trajanju duzem od jednog veka i teznje da se svi Srbi nadju pod zajednickim krovom«, str. 18; »Kraljevina SHS je bila drzava srpskog naroda u kojoj je zajednicki ziveo sa Hrvatima i Slovencima«, str. 37);
• Ubrzo po ujedinjenju se ispostavilo da su svi, a posebno Hrvati i Slovenci, slabili i rusili drzavu (»Integracija jugoslovenskih katolika znacila je dezintegraciju jugoslovenske drzave«, str. 100);
• Problemi »prve« Jugoslavije i genocid nad Srbima u Drugom svetskom ratu su, prema Dimicu, pazljivo pripremani: »Od nepriznavanja ustava jugoslovenske drzave do srastanja militantnog klerikalizma i fasizma (klerofasizam) postoji linija permanentnog rusenja drzave i pritiska na stanovnistvo druge nacionalnosti i vere. To je bio samo uvod u genocid cije je ‘zrenje’ i ‘zetvu’ rimokatolicka crkva pripremila« (str. 101);
• U »drugoj« Jugoslaviji Srbi su bili stavljeni u podredjen polozaj zato da ne bi mogli »dovesti u pitanje prestrukturiranje drzave« (str. 182);
• Poslednju deceniju u ovom veku Dimic ovako vidi: »Sve se ‘otvorilo’ u istom trenutku – nasilno razbijanje Jugoslavije, oruzana secesija, ‘suzavanje’ srpskog etnickog prostora, nesposobnost politicke elite, podele u nacionalnom bicu, neprijateljstvo okolnih naroda i drzava koje time jacaju svoj identitet, nelojalnost nacionalnih manjina, terorizam, oruzana pobuna, autonomastvo, nebriga drzave o Srbima u Republici Srpskoj« (str. 185–86; kurzivi dodati);
• Zbog velikih demografskih gubitaka Dimic zakljucuje da su »Srbi narod koji nestaje« (str. 64), dok je »srpstvo drobljeno i tanjeno... proglasavanjem vestackih nacija bilo da je njihov identitet nalazen u drzavnoj tradiciji ili u verskoj posebnosti (crnogorska, 1945; muslimanska, 1971)« (str. 65).
S obzirom da ne pretpostavljamo postojanje apsolutne istine niti »racionalnog znanja o proslosti« (ma sta to znacilo), usudicemo se da posumnjamo u gornje teze, da iznesemo neke primedbe i da postavimo neka pitanja:
Jugoslavija, ni »prva« a jos manje »druga«, nije bila drzava samo srpskog naroda. Nju su mozda takvu zeleli neki srpski politicari i vojnici, i takve su je se pribojavali pripadnici ne-srpskih naroda, ali nije jasno kako »racionalni« istoricar na »kraju veka« dolazi do takvog zakljucka? Ukoliko Dimic samo konstatuje pretezno srpski karakter juznoslovenske zajednice, zasto onda ne pokusava da sa tom pretpostavkom poveze njegove zakljucke o nacionalizmu i »nelojalnosti« ne-srpskih naroda? Jos je vise neistorijski tvrditi da je »militantni katolicki klerikalizam« odgovoran za nestabilnost (»prve«?) Jugoslavije, da i ne pominjemo odgovornost za genocid nad Srbima u NDH. Osim sto nigde ne pokusava da citaocu objasni sta je klerikalizam, odnosno sta autor podrazumeva pod ovim pojmom, Dimic ni ne precizira gde on to vidi klerikalizam. Niti je Hrvatska seljacka stranka bila klerikalna, niti je to bio ustaski pokret, bez obzira sto su brojni katolicki svestenici podrzavali novostvorenu hrvatsku drzavu, pa cak i aktivno ucestvovali u pokoljima Srba.
Da li su Srbi u socijalistickoj Jugoslaviji bili u podredjenom polozaju stvar je debate medju istoricarima, politikolozima, sociolozima i »laicima«. Tacno je da je KPJ bila opterecena dogmom o »velikosrpskoj hegemoniji« u medjuratnom periodu, kao i da federalizacija zemlje nije odgovarala onim Srbima koji su se nasli van SR Srbije. Medjutim, istoricar bi morao da svojim citaocima ukaze da je sve do sredine sezdesetih godina federacija bila manje-vise fikcija, posto se zemljom upravljalo iz partijskog centra u Beogradu. Istoricar bi isto tako trebalo da primeti da se tek u SFRJ Vojvodina nasla u sastavu Srbije i da su Srbi bili vise nego ravnopravno zastupljeni u politickim i vojnim strukturama u Bosni i Hrvatskoj.
Iako ih stalno u knjizi ponavlja, Dimic nikad ne objasnjava sta podrazumeva pod pojmovima »srpski etnicki prostor« i »srpsko etnicko bice«. Drugi pojam je posebno interesantan, jer Dimic pise na kraju dvadesetog veka, ali kada je u pitanju njegovo razumevanje nacije i nacionalizma citalac povremeno ima osecaj da pred sobom ima knjigu istoricara iz devetnaestog veka. Ovde imamo u vidu i Dimicevu tvrdnju da su Muslimani i Crnogorci »vestacke nacije«. Socioloska i istoriografska istrazivanja su u drugoj polovini ovog veka pokazala da su sve moderne nacije »vestacke«, odnosno da pre Francuske revolucije nacije nisu postojale u formi u kojoj ih mi danas podrazumevamo. Bez obzira na to, ako jedna odredjena grupa ljudi, koje spajaju isti jezik, kultura, religija i geografski polozaj (mada ne mora ovim redom niti su svi ovi »elementi« neophodni) oseca da pripada jednoj naciji onda ta nacija postoji, bez obzira na koji nacin i kada je nastala.
Na kraju, vrlo je vazno osvrnuti se na Dimiceve teze o demografskim gubicima srpskog naroda u Drugom svetskom ratu. Posebno su dve tvrdnje zanimljive zbog svoje aktuelnosti u poslednjih petnaestak godina: ona o »najmanje 1 000 000 srpskih zivota« izgubljenih u Drugom svetskom ratu (str. 67) i o 200 000 proteranih Srba sa Kosova u istom periodu (str. 72; posto Kosovo u danasnjim granicama nije postojalo pre 1945, pretpostavljamo da Dimic ima u vidu teritoriju danasnjeg Kosova). Broj od milion ubijenih Srba je zvanican podatak iz socijalisticke Jugoslavije, ciju verodostojnost su dosta uverljivo pobili Bogoljub Kocovic i Vladimir Zerjavic jos u prosloj deceniji.3 Prema popisu iz 1931, Srba je na Kosovu bilo 149 000 a prema popisu iz 1948. godine 200 000 4 – dakle zabelezen je porast od 50 000, tako da Dimiceva tvrdnja o 200 000 proteranih Srba takodje ne stoji. 
Pri kraju knjige Dimic sebi i citaocima postavlja pitanja na koja priznaje da nema odgovora. »Da li je srpski narod imao elitu spremnu da ga vodi kroz iskusenja XX veka? Da li su drustvene grupe koje identifikuje istoricar imale neophodnu superiornost, moc, znanje da predvidjaju dogadjaje i uticu na njih, da sagledavaju i razumeju drustvene procese, da ‘osecaju’ drustveno tlo koje stalno podrhtava i da razaznaju ideje vodilje koje usmeravaju drustvo ka progresu? Ko je uticao na puteve kojim nam je posla istorija u XX veku?« (str. 170). Nakon citanja knjige Srbi i Jugoslavija piscu ovih redova se namece jedno drugo pitanje: kome su potrebne ovakve knjige? »Razdrobljenom etnickom bicu«? »Narodu koji nestaje«? Dimicevoj reputaciji istoricara ne, niti onom delu srpske istoriografije koji se grcevito bori da izbegne nadzor – internacionalisticki i nacionalisticki – i kojem je Ljubodrag Dimic nesumnjivo potreban, kao njegov, bar do sada, najistaknutiji predvodnik.

Dejan Djokic  
Autor je asistent na Odeljenju za istoriju 
Skole za slovenske i istocnoevropske studije 
Univerziteta u Londonu 

1 Ljubodrag Dimic i Djordje Stankovic, Istoriografija pod nadzorom, I i II, Beograd 1996.
2 Ljubodrag Dimic, »Srbi i Jugoslavija«, Istorija 20. veka, br. 1, 1997, str. 7–34.
3 Bogoljub Kocovic, Zrtve Drugog svetskog rata u Jugoslaviji (London: Nase delo, 1985); Vladimir Zerjavic, Gubici stanovnistva Jugoslavije u Drugom svetskom ratu, Zagreb: Jugoslovensko viktimolosko drustvo, 1989. Prema Kocovicu, ukupno je poginulo 1 014 000 svih Jugoslovena, od cega 537 000 Srba (i Crnogoraca); prema Zerjavicu, 1 027 000 Jugoslovena, od cega 530 000 Srba.
4 Bogoljub Kocovic, Etnicki i demografski razvoj u Jugoslaviji od 1921. do 1991. godine (Po svim zvanicnim a u nekim slucajevima i korigovanim popisima), I i II, Paris, Dialogue, 1998, II, str. 325. Posto 1931. zvanicno nije bilo Srba, niti je Kosovo postojalo kao posebna administrativna jedinica, Kocovic uzima u obzir broj pravoslavnih koji su ziveli na teritorijama opstina koje danas cine Kosovo
 
© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar