Nebojsa Popov

Covek ovdasnji i ne mora biti narociti ljubitelj reda pa da ga ne zacne, da ne kazem zaprepasti, haos u kojem se nasao. Cetiri rata su unistila ili poremetila zivot mnogima. Ni u pozadini stanje nije drukcije. Mnoge fabrike i ustanove ne rade, ljudi gube ne samo radna mesta i zarade, vec i profesiju koju godinama ne upraznjavaju. Sve manje znamo u kakvom drustvu i u kojoj drzavi zivimo, tacnije receno, zivotarimo.
Pogled i unazad i unapred zamucen je vrtlogom nasilja koje proizvodi haos. Trostrukog nasilja: sistemskog, koje proizvodi rezim; spoljnjeg, olicenog ponajvise u NATO bombardovanju; i strukturnog, koje izvire iz razorenog drustva i dezorganizovane drzave a sire ga raspojasani silnici s ratista i njihove pozadine, kao i pripadnici obeznadjenih slojeva, sviklih na nasilje i haos.
Zivimo medju zlocincima. Galopirajuce siromasenje jednih i bogacenje drugih, gomilanje moci na jednoj a bespomocnosti na drugoj strani, uspon jednih i pad drugih u ovdasnjem haosu nailazi na povremenu moralnu osudu. Izostaje, pak, trezveniji pogled iznutra, na to kako sami akteri haosa vide svoje mesto u njemu. Dugotrajni haos ne bi ni nastao niti opstao da u njemu mnogi ne nalaze izvesne cari.

Demijursko ludilo

Put ka vlasti sadasnjih vladara zapocinjao je s obecanjima narodu da ce se ziveti bolje kada se ukloni stara vladajuca oligarhija. Obecanjima su mnogi poverovali, jer ni »stari rezim« nije bio demokratski. Razne oblike osujecenosti su se stopile u jednu – nacionalnu – sto je dalo snazno pogonsko gorivo populistickom pokretu i revoluciji. Ne samo srpskom populizmu i populistickoj revoluciji. Od Kosova 1968. do Kosova 1999. nadolazile su – ciklicno – populisticke revolucije u svim narodima i delovima nekadasnje zajednicke drzave, srpska je samo bila najjaca i najrazornija.
U krizi zajednicke drzave i ubrzanom raspadu »realnog socijalizma« u okruzenju, nizi slojevi nomenklature videli su sansu za svoj veliki poduhvat – stvaranje nacionalnih drzava. Iskustvo steceno u aparaturi vlasti »starog rezima« i sama ta aparatura (vojska i policija, partijski, privredni, ideoloski i propagandni aparat) ulio im je toliko samopouzdanje da su poverovali u svoju bezmalo neogranicenu moc i za najsmelije poduhvate. Krenuli su ka vrhovima vlasti, da rasture postojecu drzavu i stvore nove drzave racunajuci na masovne sledbenike u svom narodu i na podrsku odredjenih centara moci u svetu. I krenuli su u revolucionarne poduhvate koje jedni nazivaju agresijom, a drugi oslobodilackim ratovima. Ako bismo vrhove stare vladajuce oligarhije prepoznavali po cinovima – marsalskim i generalskim – onda bi ova revolucija bila podoficirska, revolucija aparatcika koji ce ubrzo postati novi generali, predsednici, ministri... Mada nisu pokazali sposobnosti da resavaju manje probleme, kao sto je, recimo, preuredjenje postojece drzave ili racionalna organizacija privrede, latili su se jednog od najslozenijih i najtezih civilizacijskih poduhvata – stvaranja drzave. Iznenadjujuce je samopouzdanje s kojim su se u to upustili. Verovatno su ga stekli pod okriljem stare oligarhije, koja se dugo gordila ne samo u zemlji nego i u svetu, pretendujuci na najbolji moguci socijalizam i na predvodnistvo cak citavog »treceg sveta«, mada je naporedo gradila grandiozna podzemna utvrdjenja, cak i citave gradove a ne samo bunkere. I sledbenicke mase i nejaka opozicija davali su im »krila« za »uzlet ka nebesima«. Bodrili su ih i pogledi na svet preko Briona, »Galeba« i faraonijada svemocnog vladara i njegove svite.
Okurazeni da sahrane vec godinama mrtvog ovozemaljskog boga, Tita, kome su se dugo zaklinjali na vernost, ustremili su se da se izravnaju sa samim Bogom, koji je od haosa napravio kosmos, oponasajuci ga tako sto su prvo stvorili haos da bi svojim vernim sledbenicima »objavili« stvaranje novoga kosmosa. Iduci njihovim tragom dospevamo do ruba onog dusevnog stanja koje je Ivo Andric nazvao demijurskim ludilom. Rec je o oholom uverenju u neogranicenu moc da se stvori haos i novi kosmos, ne samo u vlastitoj zemlji, vec i na citavoj planeti, prorokovanjem nove konstelacije koja ce pogodovati pretenzijama bas ovdasnjih vlastodrzaca. 

Skrivena »metoda«

Da se iza ludila krije odredjena metoda otkrio je Sekspirov junak, Polonije, vrsni znalac vlasti i dvora, posmatrajuci neobicno ponasanje Hamleta. U nasem slucaju, pak, ludilo nije glumljeno vec je stvarno, i nije, kako to obicno biva s dusevnim bolesnicima, na njihovu stetu. Naprotiv, ovo ludilo skriva retko vidjeno koristoljublje. Na mitove i legende o novim bogovima bacaju sve tamniju senku svedocanstva o zgrtanju materijalnog blaga, pa i o retko vidjenim pljackama upravo naroda u ciju se vernost i sluzbu zaklinju. Bivsi aparatcici i vodje populisticke revolucije zauzeli su rezidencije i dvorce bivsih vladara i ne prezaju od sistematske pljacke sve siromasnijeg naroda.
Uspon »velikih bogova«, i onog vrhovnog, medjutim, ne bi bio toliko uspesan i trajan da nije ostalo prostora i za »male bogove«, i to ne samo u koncentricnim krugovima nove nomenklature, oko hijerarhije vladajuce partije, nego i u takodje koncentricnim krugovima toboznje opozicije, pa i u vanpartijskim masama. Kao sto je u starom rezimu, prema nalazima sovjetskih i jugoslovenskih sociologa (Josipa Zupanova, na primer), postojala izvesna interesna koalicija (vlast vladarima, a fabrike radnicima, pa neka uzima ko koliko moze, srazmerno moci kojom raspolaze), tako i sada postoji odgovarajuca interesna koalicija – neka svako zgrce bogatstvo prema faktickoj moci kojom raspolaze. Oni stvaraju prividni kosmos usred haosa, i to ne samo radi ucesca u kradjama i pljacki, nego i radi sprecavanja demokratskih promena. Sve one koji su izvan njihovog kruga proglasavaju neprijateljima i izdajnicima.
Postojanost tvorevina velikih i malih »bogova«, ma koliko im se zdrav razum opirao, donosi uzbudljive cari, kojih se nece lako lisiti. Iskovano je novo bratstvo i jedinstvo, kroz zlocine i kroz pljacku, i zato izgleda neraskidivo. 
Svi oni uzivaju u carima moci i cara, bez zazora. Rado se pokazuju i na televiziji bez ikakvog obzira prema rastucem siromastvu podanika. Oni na vrhu ce gordo, sa svojim »najblizima«, paradno gaziti po crvenom tepihu, ulazeci u palate i dvor. Plodouzivalaca haosa ima, mada u sve skromnijim oblicima, kako idemo dalje od centra moci ka periferiji. I tu postoji izvesna hijerarhija. Veci preduzetnici, medju njima i novi baroni, svoj uspon zahvaljuju sistemu dozvola za velike poslove. Izvesno tolerisanje »sive« i »crne« zone ekonomije pruza mogucnost i najsirim slojevima da koriste cari haosa, barem za puko prezivljavanje, ukoliko su lojalni rezimu ili se barem zaklinju da se »ne bave politikom«. Brzi uspon iz koliba u palate, od siromastva do golemog bogatstva, podstice verovanje da je bezmalo svakome put uspona otvoren, ukoliko prihvati »pravila igre« u haosu koji lici na kosmos. Populisticka revolucija je i politicka i socijalna, s pretenzijom da bude permanentna. Cak i onima koji u njoj ne ucestvuju pruza priliku da osete izvesne njene cari, makar i time sto su preziveli te mogu da se odaju uzicima trenutka, vec prema svojim mogucnostima.

Teskoce raz-caranja

Izlaz iz haosa u kojem su mnogi nasli zivotne cari je, ma koliko to zvucalo banalno, zaista tezak; jedva se moze zamisliti, a kamoli ostvariti. Pre svega zbog toga sto su bas mnogi mocnici u stanje haosa investirali svoje interese koje su spremni da brane svim sredstvima. Protagonisti »olako obecane brzine« vlastitog uspona, bez obzira na cenu, ne pitaju se ni o ceni odbrane svojih tekovina. Cinicno prete i gradjanskim ratom, kao da svih proteklih godina rata nije bilo, ni gradjanskog, koji u raznim oblicima traje jos od 1941. godine.
Carima haosa, medjutim, nisu odoleli ni mnogi pretendenti na presto. I sam prestolonaslednik se javlja, narocito u trenucima naraslih napetosti, kao spasilac i cudotvorac. U obnovi monarhije spas vide i oni koji previdjaju da su savremene monarhije, na koje se kao na uzor pozivaju, oblikovane stotinama godina, u kontinuitetu razvoja demokratije, i da se ti rezultati ne mogu ovde, naprosto, presaditi, kao busen engleske trave koja se, takodje, neguje stotinama godina. Cesto mozemo cuti i da uopste nije vazno ko ce umesto Milosevica doci na vlast, jedino je vazno da on ode, a ne i sta ce zameniti njegov rezim. Cini se da su u tome najglasniji bas oni koji su bili ocarani njegovim dolaskom na vlast, ali su razocarani rezultatima njegove vladavine – izgubljenim ratovima, a ne njihovim pokretanjem.
Carima haosa ne odolevaju ni oni koji su impresionirani lakocom i brzinom uspona sadasnjih mocnika. Cini im se da uspeh zavisi najvise od »ratne srece«, kao da je nismo dovoljno iskusili, i od raznih trikova i vestina. I oni se pozivaju na narod, verujuci da nije potrosen u populistickoj revoluciji, i da je on beslovesna masa koja ce vazda verovati u cuda i cudotvorce i coporativno za njima ici.
Prave teskoce imaju gradjani koji nisu ni verovali u cudesa, koji su se opirali vec samim pocecima stvaranja haosa, niti su bili skloni da prihvate njegove cari, a nisu ni, jednostavno, otisli iz zemlje, da ga izdaleka posmatraju, s pomesanim osecanjima, ocarani vec time sto su izmakli carima ovdasnjeg haosa. Oni koji su ovde ostali stvarali su razlicite organizacije i ustanove, tezili uspostavljanju institucija – javnosti, parlamenta, opozicije – i procedura, pre svega izborne smenjivosti vlasti, ali s veoma skromnim uspesima. Povremeno su snazniji pokreti (1991, 1992. i 1996–97) ozbiljno ugrozavali rezim, ali je on odolevao svim pritiscima. Rezim je uspevao da, i preko raznih »krtica«, stvara haos i medju oponentima i dodatno dezorganizuje postojanom delovanju inace nesklone gradjane. Ipak, jedva vidljivi proces demokratskih promena koji nije sasvim pometen haosom doneo je izvesne tvorevine – zametke javnosti, parlamentarizma i opozicije kao institucije. Sada se javljaju novi impulsi demokratskih promena, u liku gradjanskih parlamenata i grupa otpora u mnogim gradovima. Ali, tesko dolazi i do minimalne saradnje medju starim i novim akterima demokratskih promena. Umesto minimalne saradnje, pripoveda se o nekom velikom jedinstvu, cak monolitnosti opozicije, i o novim idealizovanim spasiocima, a ne obicnim ali odgovornim i odvaznim ljudima i solidnim institucijama i procedurama. Nama je potreban normalan, a ne idealan poredak, poredak u kojem ce nasilje biti pod kontrolom, a ne vladajuci princip. Caranjem po pepelu zrtava i zgaristima gradova i ocaravanje osvetom jedva da se ista postize.
Izlaz iz haosa o kojem je ovde rec podrazumeva oslobadjanje od cari kojima su mnogi podlegli. Od cari koje su se pokazale kao zlocinacko prekrajanje drzavnih granica, etnicko ciscenje i predavanje carima neodgovorne moci i pljacke. Nad svim tim posastima jos nije dozivljena prava katarza. Bez nje nema probijanja ni kroz ono sto je najteze, kroz obruce ranije pomenutog trostrukog nasilja: sistemskog, spoljasnjeg i strukturnog. U teznji ka katarzi donekle smo uspeli da dokucimo put ka haosu, ali jos smo daleko od spoznaje puta izlaska iz njega. Analogije sa slicnim iskustvima fasizma i nacizma, gde je svojevremeno takodje marginalno nasilje postalo magistralno, od male su pomoci. Iz ovdasnjeg haosa nasilja izlaz mogu naci pre svega ovdasnji akteri koji su odoleli njegovim carima, a u sadasnjem haosu nalaze izazov da stvore normalan poredak. Za to je, svakako, potrebna podrska (ne i vodjstvo) medjunarodnih cinilaca; onih koji su (barem neki od njih) valjda i sami shvatili da se jedino primenom sile samo ukljucuju u ovdasnji vrtlog nasilja koji i dalje preti ne samo nama, ovdasnjima.