Tragom jednog grafita

Onomad, vozeci se autobusom kroz Dedinje, video sam neobican grafit: »Maki, volim te«. Neobican vec po tome sto je ispisan belom »masnom bojom«, a jos vise jer izrazava pozitivnu emociju. Naime, ovdasnji grafiti su obicno ispisani sprejevima u boji i uglavnom izrazavaju negativne emocije, mahom seksisticke a prema ovdasnjim i stranim mocnicima.
Pitao sam se ko li je taj Maki, meta ljubavi. Dan kasnije, poverovao sam da tajne vise nema. Na sastanku Gradjanskog parlamenta Srbije u Cacku (4. septembra), prilikom rasprave o zastiti organizatora i ucesnika mitinga od represije rezima, jedna lepa i odlucna zena iz Valjeva, zapamtio sam joj samo licno ime – Melita – govorila je o podvizima i stradanju novog heroja gradjanskog otpora, Bogoljuba Arsenijevica-Makija. Iznenada, pre desetak dana, Maki je pao u zasedu policije, usred Beograda, kada je napustio sediste stranke bivseg nacelnika Generalstaba VJ, Momcila Perisica, i zaputio se ka Patrijarsiji, da poseti patrijarha Pavla. Prilikom hapsenja, Maki je toliko premlacen, i vilica mu je polomljena, da je morao biti podvrgnut hirurskoj operaciji i zadrzan u zatvorskoj bolnici (o tome je Vreme od 11. septembra objavilo ispovest samog Makija). Tortura se, prica Melita, primenjuje i u radnickoj koloniji u Valjevu (ukljuciv i zavrtanje mosnica).
Imao sam priliku da s Makijem razgovaram, pre hapsenja. Ovaj neobicni »odmetnik« – hajduk, urbani gerilac ili makizar (maquisard) – sluzio se mobilnim telefonom. Zanimalo me je zbog cega izbegava organizovanu saradnju s drugim gradovima, o cemu su njegovi saradnici govorili na jednom ranijem sastanku u Beogradu (14. avgusta), na sta je on odgovorio da se svaki gradjanin i svaki grad moraju sami izboriti za svoju slobodu, o cemu je on zeleo da razgovara sa patrijarhom (generala nije pominjao). Rekao sam mu da me njegovo ponasanje podseca na »gorskog cara« iz srpske hajducke tradicije, na sta se gromko smejao. Dogovorili smo se da se sretnemo i razgovaramo, ali, eto, sve je odlozeno, nekom »visom silom«.
Mozda se onaj ranije pomenuti grafit i ne odnosi na Makija, ali nekako verujem da ce ga svako ko nesto zna povezati s njim i videti u njemu izraz lirskog romantizma kao kontrast epskoj nekrofiliji koja nas zapljuskuje ovih ratnih godina. Dabome, promene u Srbiji su slozenija stvar nego sto je zamisljaju mladi gnevni desperadosi, ali ih nece ni biti bez jaceg zanosa licnom slobodom i bez vise pozitivnih nego negativnih emocija. Nekako u tom pravcu me je vodilo traganje za odgonetanjem jednog neobicnog grafita na Dedinju.