Medjunarodna krizna grupa u Briselu objavila je, krajem jula, analizu o Srbiji posle rata, sa zanimljivom konstatacijom da »ukupna situacija u Srbiji tesko da moze da bude gora«. Svet, izgleda, jos ne poznaje ovu zemlju – ono sto je tesko zamislivo u demokratskim sistemima ovde je samo »normalan« model izbora izmedju zla i goreg. Najnovija ekonomska ponuda rezima mogla bi se opisati dvema narodnim izrekama – »Svega ce biti samo para nece biti« i »Svega ce biti samo nas nece biti«. Ono trece (nije narodna) – »ima svega za nas« – odnosi se na krug odabranih koji su nacionalni interes sveli na licni.

Otkrivanje tokova novca

Briselska grupa ovako opisuje situaciju: »Nacionalni dohodak po stanovniku u Srbiji pao je na 48 dolara mesecno (godisnji nivo 576 dolara), rezerve NBJ su minimalne, preti inflacija posto se ocekuje da Slobodan Milosevic pocne da stampa novac da bi obnovio mostove i smirio neisplacene vojnike koji su se borili na Kosovu«. Medjunarodni tim navodi i da je pre bombardovanja Srbija bila u rusevnom stanju, da je prakticno radila samo vojna industrija i da je Milosevic »pod vidom privatizacije sistematski prodavao nacionalno bogatstvo svojim prijateljima«.
Pocetkom septembra stvari ipak stoje malo drugacije. Umesto stampanja novca rezim je na zaista originalan nacin odlozio inflaciju i socijalni bunt najstarije populacije. U maniru »uzmi ili ostavi« penzionerima su umesto para za maj, jun i jul, u vrednosti od 3,36 milijardi dinara, odnosno 56 odsto srpskog budzeta za treci kvartal, nametnuti bonovi za placanje struje i kupovinu ogreva. Dakle, za placanje robe drzavnim monopolima – papiri bez pokrica. U zemljama trzisne ekonomije takva malverzacija imala bi tretman izdavanja cekova bez pokrica. Ovde je to samo nova varijanta preraspodele socijalnog mira, koja neodoljivo lici na trampu manjeg broja glasaca u Elektroprivredi Srbije za najvecu placenu populaciju – penzionere. Izgleda da se tu radi o jos jednoj vrsti veresije. Posto ce novi poverilac penzionera biti EPS, a Srbi ce »umreti od zime«, sledeca loptica u »igri bez neizvesnosti« ce sigurno biti prebacena na tradicionalnog dezurnog krivca – medjunarodnu zajednicu. Put za iznudjivanje inostrane pomoci za struju, time i za vodu i grejanje, je otvoren, jedino nije jasno ko ce koga umilostiviti da pomogne vascelom pokradenom narodu. Mozda sirotinja kojoj ce i zapaljena sibica pod drvima na kredit delovati kao carobni stapic? A mozda sam Milosevic.
Rusi izgleda bolje poznaju Milosevica nego ovdasnja sirotinja, a i bolje razumeju sirotinju nego Zapad. Ugledni moskovski nedeljnik Komersant – vlast tvrdi, pozivajuci se na izvore vlade i administracije predsednika Rusije, da ce Milosevic »deo svog licnog bogatstva, koje se procenjuje na 3 do 4 milijarde dolara, prebaciti na racun ruskih biznismena koji ce ga uloziti u obnovu Jugoslavije«. List nagovestava da ce Milosevic morati dobro da plati usluge ruskih partnera da bi dobio sansu da se odrzi na vlasti, ne krace od predsednika SAD Bila Klintona. Nakon isteka Klintonovog mandata, »bekstvo iz Srbije i dalju bezbednost Milosevica obezbedice ruske specijalne sluzbe«, tvrdi Komersant – vlast.
I Zapad juri Miloseviceve pare po stranim bankama, ali se decidirano ne izjasnjava o tome kako bi ih upotrebio. Mozda za investicije u Srbiji. Radi se, prema pisanju banjaluckog Reportera, o 6 do 10 milijardi maraka koje su podanici rezima »diplomatskom postom« u dzakovima izneli iz zemlje.

Simulacija brige o narodu

Narod s glavom u torbi i praznih stomaka izgleda ne poznaje dovoljno svet koji kalkulise sa velikim novcem. Rusi su, na primer, obustavili uplatu 150 miliona dolara kredita SRJ »posto ratom razrusena zemlja ne moze da ga vraca«, a onda odobrili 150 miliona dolara kredita za obnovu zemlje. Ali, svi ovde izgleda dobro poznaju Milosevica, koji je, kao godinama unazad, prilikom prijema rekonstruisane Savezne vlade, pocetkom avgusta izjavio: »Nas cilj je da proces reformi, koje su u toku, bude uspesno nastavljen, da doprinese ubrzanom ekonomskom razvoju, podizanju proizvodnje i standarda stanovnistva«.

(Ras)podela

Privid odlaska aktuelnog rezima upadljiv je i ove jeseni, ali kao i toliko puta do sada samo kroz politiku »samo jos jednom da to uradimo za nas narod«. Rec je, dabome, o podelama – aktuelna je na poklonike rezima i izdajnike koje placa zapad. Prethodna, u igri bez granica, je bila na patriote i domace izdajnike, a sledece, sudeci po izjavi portparola SPS Ivice Dacica banjaluckom Reporteru, nece ni biti. On je doslovno izjavio: »Srbija se ne nalazi ni u kakvoj politickoj krizi. Ona se nalazi u ekonomskim teskocama«.
Uz ogradu da svako navija za sebe, a da je rezimu kao generalnom direktoru cele privrede dugo uspevalo da se kao takav odrzi na vlasti, narodu preostaje samo svadja oko drugog kraja socijalne batine. O tome kako to izgleda mozda najbolje svedoci upad bivsih boraca i ratnih invalida (od 1990) u 36 stanova solidarnosti u Cajnickoj ulici u Beogradu, namenjenih metalskim radnicima. Ratna sirotinja navalila je na industrijsku, bez izgleda da branioci »Velike Srbije« i branioci »velike privrede« ikom, pa i sebi, dokazu ko je vise zasluzio od drzave krov nad glavom. Borci »pobednickog rata nad NATO snagama« najnovija su kategorija socijalnih slucajeva, koja javno trazi svoje pare. Posle njih mozda ce na redu biti gradjevinari od kojih vecina, sa platama na veresiju od drzave, obnavlja u ratu porusene objekte. Veresija za raditi, braniti i graditi vec se jasno ocrtava kao osnovno obelezje srpske ekonomije za ovu jesen. Sta ce se od modnih detalja iz udzbenika demagogije nositi na zimu, ostaje da se vidi. Kroz ekonomsku maglu ili bez nje.