Broj 221

Dogadjanja

Kikinda

Duplo vezano

Ja ne mogu da izdrzim promene             

na najgore... Ne u mojim godinama!      
Dz. R. R. Tolkin, Gospodar prstenova 

 OK, shvatili smo, mnogi ljudi se plase promena. U Kikindi, gde je opozicija pobedila na izborima 1996. godine, svejedno, ima onih koji takvo stanje shvataju kao privremenost, do ponovnog uspostavljanja jedinstvene vlasti Jedinih Pravih Partija. Za to vreme, lova i uticaj nalazili su se nepodeljeno u rukama JUL-a i SPS-a; od malobrojnih firmi i ustanova koje su bile pod kakvim-takvim uticajem lokalne vlasti, dobar broj se vratio u SPS-ruke, a opstinska vlast je dosledno ostajala bez novca. Deset godina posle proglasenja visepartijskog sistema, cuju se misljenja da visepartijski sistem nije trebalo ni dozvoliti, a svaki pokusaj promene vlasti na drzavnom nivou dozivljava se kao pretnja, uprkos svakidasnjem srozavanju standarda i svega ostalog. Sve pomalo podseca na zenu koja se, posle dvanaest godina svakodnevnog dobijanja batina, jos plasi razvoda.
I sta sad sa svima njima koji se plase? Treba li ih, mozda, skloniti negde na led, dok se promene ne odigraju? Da li, mozda, zbog njih, da se ne bi plasili, treba odgoditi promene, u neku daleku, dovoljno daleku buducnost, nadajuci se da ce, ipak, ipak, skupiti hrabrost i prestati da se plase? Kako zastititi od promena one koji zele promene, ali nikako ne pristaju da u njima ucestvuju, takoreci, voleli bi promene, ali da se to cudo nekako odigra bez njih, dok oni spavaju? Kojom neznoscu, kojom paznjom, kakvim upornim i doslednim vaspitavanjem probuditi duboko zapretanu klicu gradjanske hrabrosti i kritickog misljenja kod onih koji su godinama pristajali na najgore? Da li je moguce ostati po strani od promena, dosledno govoreci sebi: Ja nisam imao nikakvog uticaja, to se mene ne tice, itd.? Kod nas je sve moguce, pa, verovatno, i to. Vec dugo je karakteristika najsirih slojeva stanovnistva Srbije apstinencija od bilo kakvih prava. A pravo koje se ne koristi lici na misice koji se ne koriste. Oni zakrzljavaju, zatim atrofiraju i na kraju nista od organizma koji ima takve misice. On je nuzno osudjen na smrt. Takve organizme vidjamo na ulicama, na programu najgledanijih medija, u politici, i oni nam jako kvare prosek. Covek koji se odrekao svoje potrebe za slobodom je psiholoski mrtav, bez obzira koliko pricao i pravio besmislene pokrete. Dezurne mudre glave vec su proglasile da je stanovnistvo toliko otupelo od nesrece i nemastine da ne bi bilo ni sposobno da uziva u blagodetima slobode i demokratskog drustva. Nama treba vodja, autoritet, bre! Nismo mi za drugo! Duplo vezano: narod ne poznaje slobodu, dakle, on nije ni sposoban da koristi slobodu, samim tim on ne treba ni da spozna slobodu. Ne dajte im prava, napravice neku glupost! Samo, vezivanje za ovakva misljenja je isto sto i vezivanje zivog coveka za les (omiljena kazna u tursko doba). Sa svima koji misle da je sloboda preveliko iskusenje za narod, obracunao se jos T. B. Makolej u Ogledima (izdanje Srpske knjizevne zadruge, 1912. godine, Beograd, Ogled o Miltonu):

»Ima samo jedan lek protiv zala koja donosi novostecena sloboda; a taj lek je sloboda. Kad suznik prvi put napusti svoju tamnicu, on ne moze podneti svetlost dana; nije u stanju da raspozna boje i lica. Ali, lek je ne da se ponovo vrati u tamnicu, vec da se navikne na suncev zrak. Sjaj slobode i istine moze iz pocetka zasenuti i podstaci ludilo naroda, koji su postali poluslepi u robovanju. Ali pustite ih neka gledaju na nj, i oni ce naskoro biti u stanju da ga podnesu. Za koju godinu ljudi se nauce pameti (...). Ako ljudi budu cekali slobodu dok postanu mudri i dobri u ropstvu, oni ce na nju cekati vecito«.
Cekati vecito? Ili nesto preduzimati? Ovo vise nije pitanje politickog ukusa ili shvatanja, nego opstanka.

Gordana Perunovic Fijat  


© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar