Broj 222-223

Dogadjanja

Zima u Srbiji

Cetiri igraca ekonomske sudbine

Predstojeca zima u Srbiji namece gradjanima probleme sa povrsine ekonomske krize, dakle grejanje, hranu, struju itd. Poslednjih deset godina rezim je, inace, najavljivao resavanje takozvanog poslednjeg problema, da bi vecim zlom prikrivao ili potirao manje zlo, medjutim, do pada zivotnog standarda na nivo prizeljkivanja tople zime uz nesto hrane vladali su interesi koji su gradjane doveli u ovakvu situaciju. U pokusaju da razviju temu o tome kakvi interesi su produkovali sadasnju ekonomsku situaciju i na kojim interesima kojih aktera bi mogla pocivati buduca resenja za izlazak iz krize, za Republiku govore clanovi Grupe 17 dr Danica Popovic, Milan R. Kovacevic i Mihail Arandarenko, a iz redakcije Nebojsa Popov i Zoja Jovanov.

Ko radi za Milosevica

Popovic: Na nasoj sceni postoje cetiri igraca: vlast, opozicija, Zapad i narod. Oni igraju igru koja nema sudije i nema pravila, tako da se u razlicitim trenucima na razlicit nacin moze shvatiti svaka od ovih grupa i narocito kakvu ulogu ko ima unutar grupe. Da li je neko vukodlak ili jagnje, zavisi vise od trenutka nego od toga sta ta grupa predstavlja. Od svih tih igraca najznacajnija je vlast, koja jedina ima resurse da podrzi svoje interese, dakle, ima vojsku, policiju, medije, sudove, zatvore, a takodje ima i jasan cilj i jasan interes, a to je da sto duze ostane na vlasti.
Cini mi se da je najveci interes svih opozicionara pojedinacno da u trci za preuzimanje vlasti zauzmu kljucno mesto, njihov interes u ovom trenutku prevashodno je licna promocija, tako da ne vidim koliko oni mogu da se posvete predstojecoj zimi.
Treci igrac, Zapad, ima interesa da srusi Milosevica, bar tako govore i na neki nacin nastoje da tako rade. Ali sudeci prema tome kako se zapadne zemlje ophode prema ovoj situaciji u Srbiji prakticno dovode do toga da opozicija radi u korist Milosevicevog rezima, a samim tim Zapad indirektno, radeci u cilju pada Milosevica, prakticno radi na njegovom odrzavanju na vlasti.
Narod, cetvrti igrac u ovoj situaciji, ima jedini interes da prezivi. Posto sve vise energije trosi na ono na sta nije trosio, cak ni 1993. kada se niko nije bojao da ce da se smrzne, pitanje je koliko narod, koji energiju usmerava da uspori pad svog zivotnog standarda, uopste ima snage da je usmeri na rusenje krivca. Dakle, interes naroda, ma koliko mu je u podsvesti to da je Milosevic kriv, svodi se na pricu ako me kola lupe na ulici pa mi slome nogu, samo cu o tome da mislim kako da je izlecim, a o onom ko me je udario i zasto razmisljacu tek kad ponovo skupim energiju.
Mislim da bi do preobrazaja moglo da dodje kada bi se tri od pomenuta cetiri igraca udruzila, ili makar dva, dok bi treci bio neutralan. Podsetimo se, recimo, 1992, kada se Zapad okrenuo protiv tadasnjeg saveznog premijera Milana Panica, tada je narodu poruceno da ko god dodje na vlast nece doprineti skidanju sankcija. Prema tome, Zapad se opredelio za Milosevica. Ista situacija bila je 1996. na demonstracijama protiv rezima, kada je Zapad, kao treci igrac, koji je trebalo da 

podstakne demokratizaciju Jugoslavije, rekao da je Milosevic garant stabilnosti Dejtonskog sporazuma. Dakle, u ovom trenutku interesi tri najvaznija igraca u ovom scenariju promena su: vlast hoce da ostane, opozicija i Zapad indirektno rade na tome da Milosevic ostane. Narod se sada ne pita nista. 

Smesna prica o obnovi

Kovacevic: Cini mi se da smo dospeli u corsokak kao drustvo koje je nakaradno organizovano u jedan sistem integralne politike. Kod nas vise ni privatni zivot ne moze da opstaje bez politike. Ekonomija je u velikoj meri diskvalifikovana i postojeca vlast ima konce u svojim rukama i za odredjene pojedinacne ekonomske transakcije, tako da preostali prostor nije dovoljan za normalno odvijanje ekonomije. Sto se tice interesa i interesnih grupa, mislim da su u prvom planu domaci politicari i stavio bih u jedan skup i opoziciju i poziciju i sve ostale. 
Ne smemo praviti gresku i ceniti interese zapadnih zemalja u odnosu na nas, moramo pre svega prepoznati njihove sopstvene interese i onda mozda videti kakve to ovde moze imati implikacije. Dogadjalo se u proslosti da one nisu o nama brinule, nego iskljucivo o svojim sopstvenim interesima.
Ako je tacno da imamo sistem integralne politike, onda, nazalost, imamo stvorene uslove da pogresno funkcionise i pozicija i opozicija. Pozicija se boji napustanja vlasti, jer bi tada izgubila dve stvari potpunu mogucnost da uredjuje zivot i bila bi izlozena nekim sankcijama. Zato se ona ocajnicki bori da sistem jos vise iskvari, da unese jos vise arbitrarnosti i ocuva poluge cvrstog uredjivanja stvari.
S druge strane, opozicija, nazalost, oponasa vlast i pokusava da je preuzme od pozicije. 
Sa ekonomskog aspekta, prosla godina je koliko-toliko bila normalna, godina malog privrednog rasta, ali sa skoro 60 odsto javne potrosnje u drustvenom proizvodu. Ove godine javna potrosnja krece se oko dve trecine drustvenog proizvoda, u nekim periodima i preko toga, sto znaci da svi drugi, kad je rec o ekonomskom upravljanju u podeli zajednickog kolaca, nemaju gotovo nista. Svi drugi zive od toga sto im se nesto udeli ili od trosenja imovine. U toj situaciji interesne grupe koje su povredjene ovakvim ponasanjem politicke elite jednostavno nista ne mogu napraviti. Njima ostaje jedino da gledaju kako da prezive. Preostaje jos mala nada da je inostranstvo vazno za nas u ekonomskom smislu, jer ne mozemo da se popravljamo bez izlaska u svet i bez kooperacije sa svetom. Prvo, nemamo akumulacije, drugo, nemamo trziste. Nase je trziste prepolovljeno, ne samo fizicki, posto smo izgubili polovinu zemlje, nego se ono i dalje drobi. Kosovo i Crna Gora ekonomski ne funkcionisu kao deo Jugoslavije, standard stanovnistva je smanjen, tako da je apsolutno smesna prica o nekakvoj obnovi sopstvenih snaga u ekonomiji. Stanovnistvo bi mozda najpre moglo sagledati neko svetlo u tunelu ako bi se sto vise utvrdjivali elementi buduceg sistema kod nas.

Rizicna zemlja

Kovacevic: Srbija je za ulaganja najrizicnija zemlja na svetu, inflacija je 56 odsto na godisnjem nivou, imamo novac koji je samo los novac, koji se iz okruzenja odbacuje kao vruc krompir. Nasa preduzeca se mogu prodavati samo u dinarima i ispada da stranac za milion maraka ovde dobije sest miliona dinara da plati nesto sto toliko vredi. Takvih budala nema. Na stranu to sto je na snazi zabrana zapadne Evrope da se ulaze u Srbiju jer ne postoje nikakvi sistemski uslovi koji bi strancima garantovali sigurnost kapitala. Ako bi se zemlja otvarala prema svetu, padao bi koncept integralne politike. Kada bi se, na primer, ukinula taksa za odlazak iz zemlje, vise bi ljudi odlazilo i dolazilo pa bi i razumeli da tamo nije tako lose kao sto se ovde govori o svetu. Videli bi da je u Sloveniji, ili Hrvatskoj daleko bolje, Makedonija nas je pretekla, u Crnoj Gori su plate skoro 50 odsto vece nego ovde. To bi doprinelo jacanju teznji za promenama, suzavao bi se prostor vlasti za manipulacije narodom i priblizili bismo se mogucnosti da objektivni izbori dovedu kvalitetne ljude na vlast.


Mikroigraci

Vlast bi imala interes da vodi zdravu ekonomsku politiku kada bi imala sredstava. U ovom trenutku vlast ih nema, jer su rashodi veci od prihoda i prinudjena je da stampa novac. Isto se desilo i 1993. Prema mom misljenju, niko nije napravio hiperinflaciju da bi se obogatio, to sto su se neki bogatili islo je usput, ali jednostavno nije bilo dovoljno novca da se finansira rat u Bosni ili isplate penzije i morao je da se stampa. U svakom slucaju, mislim da u pocetku nije postojao bolestan interes, da su se svi igraci ponasali racionalno. Problem je to sto je vlada, od kada su 1990. uspostavljene prve sankcije, dobila mogucnost da centralizuje vlast. Problem je sto su ministri postali direktori, sto su mikroekonomski mehanizmi koji su garantovali racionalnost ponasanja, mada ih je malo bilo, potpuno nestali. Dobili smo drustvo u kojem ekonomija sluzi da popravlja, ako moze, politicke odluke.
Sve u ekonomiji danas zavisi od politike. Ovde se nijedan mikroigrac, onaj koji zaradjuje kao zdrav, ne pita nista. I to je produkovalo interes ljudi koji imaju firme da se uclane u JUL da bi zastitili svoje bogatstvo jer je to bio jedini nacin da se zastite a da ne pristupe Seselju i kompromituju se do kraja. E, pa, kad napravite takav sistem, onda gore imate interesnu grupu na vlasti koja vrsi ne samo iznudjene poteze vec i kreira takvu atmosferu da zaradi sto vise. Tu spregu niko ne moze da raskine dok se neke sankcije ne ukinu. Ovakva situacija i takve sprege nastale su zbog toga sto su uvedene sankcije i dok se ne ukinu niko od nas sam ne moze nista da uradi. Ja, na primer, ne mogu da pozajmim pare u Italiji i otvorim privatnu gimnaziju a da me niko nista ne pita, nego cu ili da ne radim nista ili da se pridruzim jakima pa da to uradim. Dakle, niko od nas ko je ostao samostalan, a ne zeli da se prikljuci jacima, nema sanse da postane svoj na svojoj zemlji i da ima viziju, perspektivu svog sopstvenog zivota.

Danica Popovic  

Ekonomija odrzanja na vlasti

Arandarenko: Jedino je vlast bila u stanju da postavi sadasnju ekonomsku scenu Srbije i uradila je to tako da sluzi jednoj svrsi, sto ekonomicnijeg, sto jeftinijeg opstajanja na vlasti i cuvanja vlasti. Ta tehnologija ekonomije odrzanja na vlasti zasnovana je na jednostavnom principu da se uspostavi kakva-takva ravnoteza uz pomoc niskih nadnica i ostalih dohodaka stanovnistva i nerealno niskih cena i uz nastojanje da se sto duze odrzi stabilnost cena. To je ono sto smo imali u poslednje 34 godine. Nase plate u deviznoj vrednosti su padale, a istovremeno cene u deviznoj vrednosti nisu bile visoke, tako da je kupovna moc stanovnistva ostajala na izdrzivom nivou.
Ako je prosecna plata 1000 dinara, a minimalna 230 dinara, to znaci da ce se naci 10 ili 20 odsto ljudi koji ce biti spremni da to prihvate i prezive od toga i nece traziti nista vise. Svi ostali ce biti pozvani da se sami izbore za veci standard. I to je ono sto se obezbedjuje kroz sivu ekonomiju, koja je prirodna destinacija zaposlenih u drustvenom sektoru, i kroz korupciju sto je prirodna destinacija zaposlenih u javnom sektoru. Znaci, to je nivo koji je odrzavao neku vrstu socijalne ravnoteze i socijalne stabilnosti poslednjih godina. Ocigledno da takvo stanje nije trajno odrzivo, ali posle bombardovanja vestacki se ubrzalo kidanje te ravnoteze i to je ostavilo sve aktere pomalo zbunjenim. Ni drzava uopste nema jasnu predstavu o tome kako da se postavi u ovoj situaciji u vodjenju ekonomske politike.

Nervozni koraci

Stalni problem je nepostojanje kolektivnih aktera koji bi mogli interese za promenom stanja da artikulisu na pravi nacin. Tu smo na terenu nepostojanja efikasnih sindikata i efikasnih udruzenja poslodavaca, recimo. Jer politicke partije ocigledno nisu ta vrsta organizacija koje artikulisu grupne ekonomske interese, tako da sa te strane ne vidim da bi se nesto radikalno drugacije moglo ocekivati. Ono sto je izvesno je narastanje neraspolozenja stanovnistva, i mada delim Danin skepticizam da je moguce ocekivati socijalni bunt ili slicno, sto smo godinama odbacivali kao realnu mogucnost, situacija je sada dovoljno drugacija da se socijalni bunt ne moze iskljuciti. Situacija je teza za rezim i ocigledno je da se sredstva kojima se i tako nizak nivo socijalne stabilnosti kupovao iscrpljuju, dok s druge strane narasta broj onih koji su nezadovoljni, frustrirani i slicno. Znaci, stvari vise ne mogu da se postave crno-belo, u stilu bice nemira ili ih nece biti.

Mislim da ce vlastima sada biti neophodna sva umesnost da sacuvaju i sto vise uspore proces paralelne pojave nestasice roba i inflacije, sto bi vodilo u deviznu inflaciju, a onda u ono sto nam se dogodilo na kraju hiperinflacije, pocetkom 1994. Posto su i privreda i stanovnistvo prosli kroz proces ucenja tokom hiperinflatornih ranih devedesetih godina, i taj proces ucenja je savladan, put od pocetka do kraja inflacije je skracen visestruko i to smanjuje manevarski prostor. Znaci, ako se drze niske cene i depresiran kurs doci ce do velikih nestasica i jacanja paralelnog trzista. Ako ono predje dopustivi stepen usled, recimo, nervoznih koraka vlasti, kojima su one cesto sklone, na primer kroz pokusaj da se unisti crno trziste benzina a istovremeno ne stignu obecane isporuke, onda moze da dodje do brzog sloma. Znaci, ovog puta ce biti neophodna sva vestina da se prezimi zima ali opet nece biti kraj problemima. Jer, privreda se ubrzano pomera ka mozda devetnaestovekovnim vrstama privrede a za njih je karakteristicno da najveci problemi nastaju u prolece, znaci kad prodju praznici, kada se pojedu zalihe i kada ambari ostanu prazni.

Vlasnici vizije kraja

Popovic: Vlast ima viziju kompletne price, cak i svog kraja, i izgleda da je jedina interesna grupa u ekonomiji koja ima bilo kakvu viziju ili plan.
Za razliku od ostala tri igraca, vlast deluje po principu partijske discipline, ali je verovatno da se i tamo nalazi veliki broj casnih i postenih ljudi koji bi postupili drukcije kada bi interes bio drukciji. Medjutim, u ovom trenutku to je jedina strana koja se nikada nece svadjati u javnosti, koja ce na neki nacin ipak da zastiti svoje, ili da ih kazni nekako u tisini, ili sta vec rade, ja ne znam. Cinjenica je da ono sto moze da dovede do ubrzanog razvoja situacije je to sto Zapad ne zeli da komunicira sa nasom vlascu. Tu jedino vidim faktor koji bi mogao vlastima da izazove neki od problema. Jer, pitanje je koliko dugo ce svi oni koji sada cine centar i monetarne i kompletne vlasti moci da izdrze u takvom okruzenju. Kakav ce biti interes onih koji su skupili ogromno bogatstvo, naravno u srpskim okvirima, niko od njih nema bogatstvo evropskog ranga, da presele taj svoj kapital. Mnoge firme su preselile predstavnistva u Crnu Goru, ne zato sto je tamo trziste, tamo nema nista u odnosu na Srbiju, ono sto tamo rade vracaju nazad u Srbiju u vidu robe jer ovde je 10 miliona ljudi a tamo 500 hiljada. 


Kukom i motikom?

Ipak mislim da je pogresna teza da ce interes stanovnistva, tek kada postane dovoljno siromasno, da pokrene kuku i motiku, revoluciju. To se nikad i nigde nije desilo, ni francuska, ni ruska, nijedna revolucija nije nastala zbog toga sto se narod sam pokrenuo, pa cak ni ona zbog dogadjaja na Cukur-cesmi. To su bili povodi. Moze da se javi neki povod u sirotinji, ali ne verujem da to moze da bude uzrok koji ce izazvati promene. Kako ce pomenuta tri igraca da se sloze, da zavezu svoje interese, u ovom trenutku bi bilo prorocanstvo.

D. P.  
Nas ogromni hendikep je, i to iskljucivo zahvaljujuci Zapadu koji drzi sankcije nad Srbijom, sto ih je uveo svima bez razlike. To je razlog sto se ljudi koji imaju bogatstvo komotnije ponasaju. Svi mi drugi koji imamo ljudski kapital, znaci u sebi nosimo svoje buduce zarade, nemamo nikakve sanse, u masi. Pojedinacno, svako moze da pokusa da se snadje, ali to nikad nece dovesti do sanse za masu. Narod je homogena masa, ne mozemo ocekivati da svi budu jednaki i da se svako na isti nacin bori. Nijedan narod na svetu nije politicki svestan, ljudi ce glasati za one koji budu ponudili najbolji standard za sutra, i tacka. Tu se zavrsava njihov interes za politiku. Ako je tako u zemljama u kojima demokratija vlada 200 godina, gde ljudi misle samo o sebi, zasto bi neko od jadnih Srba i Crnogoraca trazio da budu iznad toga i da se pitaju koji je covek kriv za ovo, ma, ne pitaju se.

Nevidljiva seoba kapitala

Jovanov: Stranci, ako su uopste zainteresovani za nesto u Srbiji, to su trzista, oni njih kupuju a ne fabrike. Sva velika trzista su pod kontrolom drzave ili u vlasnistvu drzavnog ili drustvenog kapitala koji je pod kontrolom vlasti. Pitanje je postoji li ikakva sansa da iko van uskog rezimskog kruga ista uradi na zdravoj privatizaciji kapitala i uvodjenju zdrave ekonomije.
Kovacevic: Posto smo politicko drustvo, onda niko drugi to ne moze da uradi. Ono sto je neophodno uraditi je da se fundament promeni. Oko polovine kapitala je u velikim javnim preduzecima u vlasnistvu drzave, energetika, sume, dobar deo komunikacija itd. U Srbiji je privatizovano 45 odsto kapitala, prema tome, prakticno je sav kapital drustveni ili drzavni i on je vrlo pogodan prostor za direktno uplitanje drzave u sve drugo. Takva situacija daje mnogo prostora za arbitrarnost, da se recimo nekom progleda kroz prste pa da dobije neku poziciju blisku drzavnom ili drustvenom kapitalu i da postepeno i nevidljivo preseljava taj kapital kod sebe. To se kod nas odavno dogadja tako da drustveni i drzavni kapital postaju u velikoj meri skoljka bez sadrzaja.
Opozicione stranke bi trebalo da profilisu svoje programe gradjanskog drustva, nezavisno od toga kada ce se dogoditi politicke promene, a slazem se da se bez takvih promena ne moze postici valjan ekonomski sistem u kojem ce se zastititi privatna svojina. Pravi koncept privatizacije je da prvo napravimo fundamente privatne svojine, da damo satisfakciju onima koji su eksproprijacijom imovine bili osteceni i tako dokazemo da smo se opredelili za privatnu svojinu.
Nuzno je stvaranje zdravog trzista. Sada imamo najmanje polovinu cena koje nisu slobodne, nase cene uopste ne komuniciraju sa svetom, drzava uzima 5 odsto deviza uvoznicima, itd. Sa sadasnjom vlascu ne mozemo uopste ocekivati da dodje do stvaranja valjanog ekonomskog sistema koji bi mogao da vrati privredni rast. S druge strane, ne bih se slozio da je postojeca vlast programirala niske zarade, nego se dogadja nesto sto je bilo vec u socijalizmu sistem koji moze da funkcionise jedino ako trosi a nije u stanju da stvara prirast kapitala. Taj sistem i dalje imamo, u poslednje vreme je jos vise pokvaren, jos rapidnije idemo u propadanje.

Korist od drustvene stete

Popovic: Na veliku zalost nas koji smo marsirali tri meseca, kad je opozicija dosla na vlast, osim civilizovanijeg upravljanja skupstinama, opozicija nije u gradovima pokrenula nijednu reformu. Konkretno, gradsko gradjevinsko zemljiste je osnovni resurs kojim upravlja grad, bez obzira sto je drzavna svojina ono daje neverovatne moci plodouzivanja. Posledica loseg upravljanja na makroekonomskom nivou je da zemljiste ima besmislenu cenu, administrativnu, pa negde nasred grada stoji napustena ranzirna stanica, ali je istovremeno drustvena steta postala necija ogromna korist. Ne kazem da je opozicija to mogla da promeni, jer znam u kojoj zemlji zivim, ali me cudi kako niko ne ustade da kaze to treba da se promeni.


Poluge nereda

Trebalo bi sto vise uzimati iz ruku vlasti, legalizovati, recimo, upotrebu deviza. U Crnoj Gori je to vec uradjeno, na Kosovu takodje, u Republici Srpskoj funkcionise druga valuta i trzisni odnos njihove konvertibilne marke i naseg dinara, dok je nasa vlast uzurpirala pravo da nerealno utvrdi fiksni kurs dinara prema DEM. Rast marke je rapidan, danas jedna DEM staje 14 dinara, na kraju prosle godine odnos je bio 8:1. Potrebno je uzimati poluge tog nereda iz ruku vlasti. Postoje interesne snage koje bi nas izvadile iz ovoga, nece to biti kratkorocna, brza, efikasna pobeda opozicije, nego mukotrpni rad kreiranja sistema koji ce biti demokratski, a u okviru kojeg ce postojati ekonomski sistem zasnovan na trzistu i privatnoj imovini. Bez toga mi nemamo nade.

Milan R. Kovacevic  
Opozicija, ako zaista hoce da dobije kredibilitet, mora da se profilise da je razlicita. Da kazu, na primer prva stvar koju cemo da uradimo pre nego sto sednemo na vlast je da popisemo svoju imovinu, to nikad ni od koga nisam cula. Ponasanje opozicije, ako zeli da privuce narod, moralo bi da se razlikuje.

Tajna lojalnosti

Popov: Politicka drustva su bila sva drustva realnog socijalizma, medjutim, nije se ni u jednom drugom drustvu realnog socijalizma dogodilo ono sto se dogodilo u Jugoslaviji: za tu cinjenicu jos nemamo objasnjenje. Nemamo jos valjanih analiza upravo interesne strukture drustva, o tome kako smo iz jednog tipa partijske drzave presli u drugi tip pluralisticke partijske drzave i totalitarnog pluralizma. Naime, sta se dogodilo. Dosta je vazno, kad kazemo vlast i opozicija, preskocimo jednostavno pitanje da li uopste postoji opozicija kao institucija. Nje kao institucije nema i to je upravo velika zasluga bivse vladajuce partije koja je, s jedne strane, rigidna i koja vodi politiku sile vise nego stara vladajuca partija u starom sistemu partijske drzave. Ali je istovremeno i fleksibilna da pripusti prostoru sticanja profita, pomocu sile, ratovima, pljackom na ratistu, mahinacijama u pozadini, da pripusti u taj prostor, sa razlicitim stepenom ucesca, one grupacije koje se predstavljaju kao opozicione, cak kao ljuti protivnici rezima.

Secate se, recimo, kako su radikali istupili kao najodlucniji protivnici komunizma, sa pricom da je Milosevic najveci pljackas, itd. Istovremeno su u najcvrscem savezu u nekim poslovima upravo sa njim. Nesto slicno se dogodilo jos ranije, sa jednim krugom poslovnih ljudi okupljenih u Novoj demokratiji, koji su takodje obecavali neku racionalizaciju privrede u smislu oslobadjanja od viska politickog omotaca, ako pobede. Medjutim, u cvrstom savezu su bili sve vreme, cak u kriticnim momentima su odlucujuce uticali na opstanak rezima. Na odredjen nacin to vazi i za JUL koji je prigrabio, odnosno jedna grupacija je prigrabila najunosnije pozicije u onim delovima privrede gde su opstanak i sticanje dobiti najsigurniji, posta, sume, nafta, mediji takodje, centralna banka, kultura. Ne treba iz toga iskljuciti ni SPO, pa cak i delove DS upravo u vezi gradjevinskog zemljista i uopste o tome sta moze u lokalnoj samoupravi da se stekne kao dobit. Dakle, jedan sistem je, s jedne strane, rigidniji nego sto je bio prethodni, zato sto se vise orijentise na silu, koja je antipoliticka kategorija, a istovremeno je fleksibilna pripustajuci stvarne i potencijalne oponente u prostor gde se deli neka dobit. Na taj nacin se onda stvara atmosfera u kojoj ono sto nazivamo narodom biva liseno svakog oslonca i u institucijama i u organizacijama, politickim i nepolitickim, cak se lisava bilo kakve perspektive da gradi svoju buducnost, svoj zivot na potpunoj samostalnosti od vlasti.
Smisao privatne svojine je da bude nezavisna od vlasti, od sile, i velika je tajna zasto je veliki deo pripadnika naroda, dakle oni koji nisu ni na koji nacin neposredni participanti u vlasti, ipak lojalan toj vlasti, na odredjen nacin i to na razlicite nacine.
Znatan broj ljudi je ucestvovao u pljackama na ratistima i to ne samo kroz vojne i paravojne formacije, tu su i takozvani vikend-ratnici, zatim, bilo je vise miliona ugovora o stednji kod spekulantskih banaka, to nije moglo proci bez izvesne svesti o tome da i oni ucestvuju u raspodeli ratne dobiti, makar na najskromniji nacin, a ulagali su, odnosno lisavali su se gotovo svega sto imaju da bi ulozili novac i znamo kako se to zavrsilo.
Intelektualni deo stanovnistva je zatajio, ne time sto se zaleteo u politiku, neka radi ko sta hoce, nego je prestao da radi ili nije radio ono sto mu je primarni posao, analize, kritike, dijalog o tome zasto nam se ovo dogadja, bas nama a ne nekom drugom i moze li se nesto drugo dogadjati. Analiza interesne strukture ima cilj da nadje vezu izmedju aktera i odredjenih ideja i modela. Kod nas se najcesce ili samo prave modeli ili samo definisu ideje ili se prica o akterima bez ideja i modela, bez programa.
Popovic: Hajde prvo da vidimo sta treba uraditi, pa onda ko bi to mogao da podrzi. Prvo sto bi moralo da se uradi je da se odvoji sudska, izvrsna i zakonodavna vlast. To bi omogucilo da se donese ispravan zakon o hitnoj privatizaciji i iza toga bi trebalo legalizovati marku i zatim uvesti uspesan sistem upravljanja. To su tri stvari koje mogu da se urade za nedelju dana. Ali aktera koji bi to uradili nema na vidiku.
Popov: Ipak bismo nesto morali reci o akterima. Recimo, ako je sudija u sluzbi rezima koji pociva na sili, on je izgubio profesiju. Ima medju sudijama onih koji su dovoljno ambiciozni da postanu profesionalci, da postuju zakon. Ali gde su? Samo vicu kako ne valja ni vlast ni opozicija, prave neka udruzenja koja se bave teorijom, umesto da odbiju da donose presude koje produzavaju vek poretku koji pociva na sili.
Kovacevic: Mislim da bi promene mogli doneti politicki blokovi koji bi uzeli da urade nekoliko jednostavnih stvari na kojima bi poradili tako da budu prihvatljivije od sadasnjih i da bi za uzvrat bili nagradjeni na izborima.

Svet sile

Nasa situacija je jos komplikovanija zbog toga sto jedna od cetiri figure o kojima govorite, a to je svet, odnosno medjunarodna zajednica, takodje nastoji da silom izmeni stvari ovde, a ta sila homogenizuje ovu haoticnu scenu i nista bitno ne menja. Naprotiv, produzava nase raspadanje i beznadje i onda se time vracamo upravo preko te figure do vaznog pitanja, a to je zasto razvijeni deo sveta nije imao vise razumevanja za krizu realnog socijalizma pre nego sto je poceo njegov raspad, i to u svim delovima planete gde su ti sistemi postojali, a narocito za Jugoslaviju gde je, s jedne strane, upotreba sile kao poluge resavanja sporova unutar bivse zajednicke drzave SFRJ podrzavana godinama upravo preko glavnih aktera medju koje spada i Milosevic, da bi iznenada tek od maja ove godine on bio proglasen za kandidata za Hag. Ali sve to ostaje u domenu upotrebe sile, ili neposredno upotrebljene ili pretnje silom, sto takodje otezava jednu drukciju konfiguraciju interesa, ideologija, samim tim i institucija i procedura kroz koje bi se trazio izlaz iz sadasnjeg stanja.

N. P.  
Popov: Mozda bi se pre do toga doslo da ima javnih rasprava o tome sta je sustina naseg problema, a ne marginalnih rasprava, i u intelektualnim i u politickim krugovima. Bio bi to prvi korak ka tome da se definise sta, ko, kad, kako treba da uradi. Kada se prekine rasprava o tome gubi se orijentacija i onda se ceka spasilac, iz zemlje ili iz sveta. To se nama sada dogadja.
Arandarenko: Nema nade da ce se neki novi akteri koji imaju jasne ekonomske interese pojaviti u buducnosti, nezavisno od toga kako ce se dalje kretati nasa ekonomska situacija. Dva su scenarija za potencijalne ekonomske promene i podrazumevaju prethodnu politicku promenu. Jasno je da nikakve promene nisu moguce sa postojecim rezimom. Znaci da jedan scenario moze da bude zasnovan uz pomoc postojecih politickih aktera, takvi kakvi su, uz model kakav je skicirala Dana, kakav planira Grupa 17 ili ce verovatno izloziti uskoro Dragoslav Avramovic. Druga, znatno manje verovatna alternativa je da do tih promena dodje odozdo, u nekoj vrsti socijalnog bunta. Ali, posto bi to verovatno bilo neartikulisano, lako bi moglo da bude zloupotrebljeno, sto je nepozeljan ishod.
Kovacevic: Ova zima ce tom spletu okolnosti doprineti. Sve su prilike da ce biti velikih restrikcija struje, benzina vec nema dovoljno, u price o tome da ce rafinerija brzo biti osposobljena tesko je poverovati. Osim toga, treba kupiti energente, a za to nema para. Nevolje ljudi ce se pojacati i one imaju i imace uticaj na ukupan sklop dogadjaja.
Popovic: Kada je jedan nesrecni rimski car zavrsio, njegov naslednik je pokusao da se ponasa isto i on je bio jedini imperator u istoriji kojem je narod bukvalno dosao pred kapiju, uzeo ga i bacio u Tibar. Pre se bojim da ovi novi, ako na vreme ne shvate gde su dosli i sta treba da rade da je pred njima veca opasnost. Jer mi smo svoj gnev prema rezimu stabilizovali, nismo ga istrosili, ali jednostavno ne mozemo da mu dodamo vise energije, nemamo odakle.

Priredila Zoja Jovanov  



© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar