Broj 222-223

Susedi

Tamna strana meseca*

Drago Jancar

Na ulazu u koncentracioni logor Dahau stoji natpis: 
Narod koji ne poznaje svoju istoriju osudjen je da je ponovi. 

Postoje i starije reci o tome, zapisane pre nesto manje od 2000 godina: 
...gledaju, a ne vide, i slusaju, a ne cuju. 

1.

Nasa bela Ljubljana je u subotu 25. maja 1945. godine, kako su pisale novine, dozivela dan radosti, docekujuci svog vodju i miljenika omladine, marsala Tita. Istog dana list Slovenski porocevalec na prvoj strani objavljuje cestitke Josipu Brozu za 55. rodjendan, telegram druga Staljina, stafetno pismo slovenacke i italijanske omladine iz Trsta i clanak iz bugarskog lista Otecestveni front. Pazljivi citalac naci ce u tom slavljenickom tekstu medju recima odusevljenja i zloguko prorocanstvo, najavu unistavanja unutrasnjih neprijatelja: »Pod njegovim rukovodstvom narodi Jugoslavije ostvarice svoje unutrasnje jedinstvo, izgradice slavnu armiju, unistice unutrasnje i spoljne neprijatelje zemlje i izborice se za slobodu i jednakost. Zato je ljubav jugoslovenskih naroda prema Marsalu toliko snazna i cista. Sutra ce mu u celoj zemlji i veliko i malo iskazati svoju odanost i zahvalnost«. Onaj ko je medju izlivima srece i odusevljenja umeo da otkrije zloslutnu recenicu i ko je ovu prognozu povezao s uvodnikom, koji je istog dana na istoj naslovnoj strani objavio knjizevnik Tone Seliskar, morao je da oseti jezu. A mi cemo ispuniti, i vec smo, nasa srca osvetom, kao programom i sadrzajem, kako bismo ovu druzinu izdajnika i krvnika unistili i slomili, razmaknutim slovima pise Tone Seliskar u manifestu »Osveta je strasna rec!«.
Sledeceg dana je pod naslovom »Dostojno cemo braniti i odbraniti svoje tekovine« objavljen Titov poneseni govor koji je burno pozdravila velika masa ljudi koja se uprkos kisi okupila na Kongresnom trgu. Ko je hteo, sada je mogao da shvati Seliskara i Tita: »Sto se tice onih izdajnika, koji su u zemlji ostali sami, u svakom narodu izolovani, oni pripadaju proslosti. Ruka pravde, osvetnicka ruka naseg naroda vec je scepala ogromnu vecinu njih, a samo je manjem broju izdajnika uspelo da pobegnu pod skute svojih mentora izvan nase zemlje. Ta manjina nikada vise nece gledati nase divne planine, nasa cvetna polja. Ako se to ipak bude desilo, trajace vrlo kratko«.
Titov govor svedoci da je politicko rukovodstvo nove Jugoslavije vec tada donelo odluku da se protivnici iz ratnog vremena pobiju i da je pokolj vec poceo. Takodje nam otkriva prostu cinjenicu da je postojao plan da se razoruzani domobrani i civilni politicki protivnici bez ikakve pravne procedure na skrivenim mestima postreljaju. Za ovaj posao uveo se knjigovodstveni izraz: likvidirati.
Pa ipak, uprkos slikovitim metaforama o osvetnickoj ruci, divnim planinama i cvetnim poljima koje mrtve oci protivnika vise nece gledati, Titov ljubljanski govor ne otkriva sustinu stvari toliko snazno kao sto je razotkriva pisceva, Seliskareva rec. To je rec o krvi, tlu i osveti. Seliskarevo nepojmljivo, nemilosrdno obracanje oslobodjenim Slovencima izvire iz bola, iz ratnog stradanja. Seliskar podseca na mrtve borce koje su sahranjivali, on govori mracno i iz dubine duse. Knjizevnika Seliskara odaje njegov jezik, njegov slikoviti tekst svedoci snaznije od Titovog govora da je oslobodilacki pokret pao u zagrljaj istog onog zla protiv kojeg se borio. Progovorio je jezik krvi i tla, jezik Blut und Boden, jezik totalnih, konacnih resenja.
Endlosung:
I tad nam je, pored te stravicne jame, osveta postala – program. Mozda ce se mnogi zgroziti zbog ove konstatacije, jer je u nekima jos uvek ostalo mnogo zalosne zaostavstine dugih vekova: svakojakih losih naslaga sluganjstva, poniznosti i licemerja, pritvornosti, udvoristva i kolebljivosti. Ali to smo vec savladali. A savladacemo i sve ostale sumnje koje bi nas omele da izvrsimo svoju osvetnicku misiju, jer zrtve se moraju osvetiti, a osveta treba da prodre do najdubljeg korenja. Mi necemo samo saseci trulo drvo, iscupacemo ga iz korena i spalicemo ga, a zemlju iz koje je to drvo izraslo preriljacemo dovoljno duboko da ne ostane ni najmanja klica.

2.

Dokumenti koji su danas dostupni kao i sve cesca svedocenja iz raznih krajeva Slovenije dokazuju da je u vreme ovih, u zanosu napisanih reci pocelo ubijanje nenaoruzanih ljudi, najstrasnije u slovenackoj istoriji. U novinama o tome nije bilo ni reci. Bio je maj, vreme ljubavi, srecni majski dani jer se najzad zavrsio rat i moci ce normalno da se zivi. Onda je dosao topli jun, na oglasnim stranicama lista Slovenski porocevalec ljudi traze stanove i prodaju sivace masine, a nekoliko stranica ispred moze se procitati mozda jedini javni zapis o vracanju domobrana pod naslovom »Belogardisti se vracaju«.
»Kranj, 1. jun. Ovih dana je iz Celovca u Kranj stigao transport sa 1550 belogardista, koje su saveznicke vojne vlasti kao zarobljenike predale nasim vlastima. To je u dva dana vec drugi transport, a najavljuju se i novi... Na trotoarima su se okupili brojni posmatraci i s beskrajnim prezirom posmatrali ovu zalosnu kolonu. ‘Izdajnici, sram vas bilo!’ ‘Ko ce oziveti mrtve koje ste poubijali?’ Partizani, koji su dostojanstveno i mirno pratili izdajnike, pobudjivali su opste divljenje. Ali, culi su se i brojni uzvici uvredjenih: ‘Zar su zasluzili da tako lepo postupate s njima?’ ‘Nismo fasisti’, odlucno je odgovorio partizan.«
Mozda je i bilo tako kao sto je pisalo u novinama, mozda je bilo drukcije kao sto pricaju preziveli; oni govore da su zarobljenike i civile nemilosrdno tukli, da su ih terali da pevaju domobranske pesme, da ljube slovenacku zemlju, a da su ponekog jos na putu »likvidirali«. Danas je svakako dokazano da su usledili stravicni masakri nenaoruzanih ratnih zarobljenika, kao i civila koje su izgonili iz stanova, da su se lesevi bacali u tenkovske rovove u okolini Celja i Maribora, u rudarska okna oko Hrastnika, u primorske bezdane i stravicne jame Kocevskog Roga. Najmanje 12 000 ljudi. Seljaci, djaci, intelektualci, zene i deca. Svako pojedinacno, svako sa svojim imenom i prezimenom, svako sa svojim nadama i snovima. Ta manjina nikada vise nece gledati nase divne planine, nasa cvetna polja.
Mozda onaj partizan, koji je u Kranju dostojanstveno rekao: »Nismo fasisti«, danas shvata sta je hteo da kaze u to vreme toliko mnogo velicani pesnik Oton Zupancic:
Sa jabuke slobode nase zlato
prosulo nam se u blato,
i pre nego sto opet zablista u slavi,
svi cemo biti blatnjavi i krvavi.

3.

I, ako je to bila osveta, osveta kao program, sta je onda bilo ono sto je usledilo? Usledio je strah, strah kao program.
Na balkonu Ljubljanskog univerziteta, sa kojeg je Tito izgovorio osvetnicke reci, nedaleko je stajao i Edvard Kocbek. Tada jos nije znao da ce se protiv njega pokrenuti masovni ideoloski pogrom, da ce njegov lik izgrepsti sa dokumentarnih filmova i istorijskih fotografija. Ekstaticni pesnik koji je goreo u oslobodilackom zanosu i izgoreo u uzasu sto ga je najavljivao Tone Seliskar, sasvim je jasno slutio sta se desava i sta se sprema.
»Strah radja nesrecu za nesrecom«, kaze Kocbek u prici »Tamna strana meseca«. »Ko se boji, postaje slep i opasan, i iz te opasnosti radja se novi strah.«
Odista, posle besmislenog zlocina, pocinjenog na pocetku novog doba, drustvo se od vrha do dna uplelo u mrezu straha koji je neprestano poradjao novo nasilje. Prelistavajuci danas stare novine tesko mi je da pojmim obim i dubinu straha koji je zavladao medju ljudima. O cemu je u sebi mogao da razmislja profesor ili student Pravnog fakulteta kada su novog dekana dr Borisa Furlana, koji je neku godinu pre toga s londonskog radija pozdravljao partizane, osudili na smrt. Treba ponoviti, u novinama pise: na smrt! Furlan je kasnije bio pomilovan, ali mnogi drugi nisu. Nagode je streljan, knjizevnik Velikonja je streljan, trgovac Psenicnik je streljan. I sve presude objavljene su u novinama i citale su se preko radio-talasa. Procesi su se preko zvucnika prenosili po ulicama i trgovima Ljubljane i drugih slovenackih gradova. »Obracun s krvopijama i izdajnicima«, glasio je naslov u nekim novinama koje su pisale o procesu protiv privrednika i bankara, oznacavajuci ne samo uvodjenje diktature proletarijata i vladavine radnog naroda, vec pre svega uvodjenje sveprisutnog nasilja, kontrole, potkazivanja, straha.

Dojucerasnji komunisti danas mogu da budu demokrati, ne treba od toga 
praviti problem. Ali, da bi komunizam i u nasoj svesti postao to sto jeste, 
dakle istorija, treba da ga prvo u celosti prizovemo u secanje. 
Tek tada cemo doista shvatiti da nista ne smemo da zaboravimo. 
Ponajmanje zivote koje je taj sistem unistio ili ostetio
Redjali su se procesi. Kada su poubijani stvarni protivnici, na red su dosli burzoazija i simpatizeri Zapada i trule gradjanske demokratije. Procesi protiv svestenika, procesi protiv kulaka. Procesi protiv industrijalaca i procesi protiv knjizevnika. Potom su na red dosli i njihovi sopstveni ljudi, a partizanski intelektualci su, bilo sa zgrozenoscu bilo kao samoopravdanje ili mozda samo za utehu, citirali stara saznanja iz vremena Pariske komune o revoluciji koja jede svoju decu. Posle sukoba sa Staljinom, cije su se slike prvih godina posle rata isticale na biralistima zajedno sa Titovim, po zatvorima i u logoru na Golom otoku nasli su se partizanski komandanti i predratni komunisti. Protiv seljaka, svestenika ili samo vernika upravo se u to vreme pokrenuo najsiri talas progona. Jugoslovenski komunizam je dokazivao da nije napustio izvorne ideje i da u obracunu s klasnim neprijateljem ume da bude odlucniji i od Velikog Staljina. Stvaralo se nesto sto danasnji istoricari, slicno kao u kubanskom ili vijetnamskom ili pak rumunskom primeru, oznacavaju kao »nacionalni komunizam«. Od komunistickog univerzalizma, u koji je nekada bilo uprto toliko ociju punih nade, ociju ponizenih i uvredjenih slojeva, nije ostalo nista osim svuda istog terora i s njim povezanog univerzalnog straha, totalnog straha, kako kaze Bohumil Hrabal. I totalne kontrole, ukratko, totalitarizma.
Sve s voljenim vodjom Titom. I sa sadrzajem kojem je ime dao isto toliko voljeni vodja svog naroda Musolini: totalitario. Nastao je tip drustva koje Britanska enciklopedija opisuje kao decentralizovani ili populisticki totalitarizam: harizmatski vodja, ukidanje legalne, drustvene i politicke, tradicije, industrijalizacija, svako drukcije misljenje od naredjenog je drustveno zlo, unutrasnje politicke razlike nisu dozvoljene. Da li treba dalje dokazivati da smo, i po ovoj definiciji, ziveli u sustoj totalitarnoj drzavi?

4.

Zastrasivanja, hapsenja, proterivanja, ucene, pretnje, otpustanja s posla, sitna i krupna sikaniranja i vrbovanje za tajne sluzbe, za dugi niz godina postali su oblik drustvenog ponasanja. Stvorena je nevidljiva mreza sveprisutnog straha, oportunizma i ponizavanja.
Ne zna se da li se, poput industrije i poljoprivrede, neko planski bavio sistemom straha. Svakako se i u sistemu zastrasivanja primecuje neka zakonomernost. U svakoj sredini je trebalo naci egzemplarni slucaj, kako po horizontali, dakle u geografskom smislu, tako i po vertikali, dakle u svim drustvenim slojevima i stalezima. Odavno vise nije bila u pitanju osveta. Nije se sudilo, nisu se ubijali i hapsili samo takozvani kolaboracionisti iz ljubljanske nadbiskupije. Hapsili su se i svestenici u Primorskoj, da pomenemo samo tolminski proces; u Stajerskoj i Prekomurju na smrt su osudjivani industrijalci koji su za vreme rata pomagali partizane. Mada su se vremenom krugovi nasilja suzavali, pogromima, hapsenjima, isterivanjem s posla ili oduzimanjem putnih isprava obuhvaceni su svi: od Slovenacke akademije nauka, preko univerziteta i umetnicke sfere, do srednjih skola, fabrika, kancelarija, parohija, sve do najzabacenijih sela: svuda se mogao i morao pronaci neprijatelj. Kao daleki odjek Seliskarevih reci iz 1945. godine, u jednom partijskom dokumentu, cak dvadeset godina kasnije, o deci klasnih neprijatelja pise da treba »zatrti zmijsko seme«. 
U to vreme, posto je doneta odluka da se priredi izlozba o totalitarizmu, cesto sam zazalio sto sam se uopste upustio u taj poduhvat. Ne samo zato sto mi je oduzimao mnogo vremena i sto sam, i u sebi i u krugu prijatelja, ne jednom pobesneo zbog cinjenice da svi instituti, muzeji, katedre i zaposleni ljudi u njima ne rade to cime sad moramo da se bavimo mi gotovo amaterski. Niti samo zato sto sam istovremeno pisao bezbroj drugih tekstova, a pripremanje izlozbe oduzimalo mi je potrebnu koncentraciju. Zazalio sam pre svega zato sto mi je sve vreme bilo muka pri pomisli na zive ljude i njihove sudbine koje su zurile u mene iz svakog papira koji bi mi prosao kroz ruke. Profesori koji su u partijskim karakteristikama potkazivali svoje djake i potpisivali dokumente o njihovom iskljucenju iz svih skola tadasnje Jugoslavije, islednici koji su po celijama mucili nevine zrtve, pripadnici kriminalne policije koji su po naredjenju spijunirali politicki sumnjive ljude, ucenjene sudije i porotnici koji su bili primorani da izricu kazne za politicke prestupe, a politickim deliktom se, recimo, smatralo vec i samo zapisivanje u licni dnevnik sopstvenih razmisljanja o stanju u nasoj zemlji. Znamo sta se desilo Pucniku, Blazicu, Vilcniku, Miklavcicu i mnogim drugim vise ili manje poznatim ljudima. A sta se sve desavalo masi ljudi za koje javnost nikada nije cula? Listajuci sve te papire pocinjem da shvatam da ipak nisam bio u potpunosti svestan razmera sveg tog zla koje je prozelo sve pore drustvenog organizma. Dokumenti govore o svakodnevnom zivotu, o sitnim denuncijacijama i opakim partijskim karakteristikama koje su imale teske posledice za zivote ljudi: izbacivanje s posla ili gubitak stipendije, sprecavanje izlaska iz zemlje, zivotarenje u siromastvu, mnogi neispunjeni snovi mladih ljudi, bezanje preko granice, osujecene profesionalne ambicije. Dokumenti govore o drzavi totalne kontrole, o zadiranju u zivot svakog ko ne zeli ili ne moze da se prilagodi.

5.

Kada je prvi talas nasilja prosao i kada su ostala samo jos povremena egzemplarna hapsenja i zatvorske kazne ili izbacivanje s posla, drustvo ili, tacnije, ljudi navikli su se da zive u novim prilikama. Pritisak se povremeno smanjivao, recimo krajem sezdesetih godina, i opet pojacavao, kao sto je bilo tokom sedamdesetih, olovnih godina. Neki se jos i danas tesko mogu ubediti da je i to bilo vreme totalitarizma. Putovalo se u Trst, odrzavali su se filmski festivali i postizali su se sportski rezultati, zivot je uz nuznu i sada vec automatsku opreznost tekao dalje. Medjutim, upravo pocetkom sedamdesetih godina jugoslovenski socijalizam je mozda imao poslednju sansu da stekne kakvu-takvu verodostojnost. Posle okupacije Cehoslovacke i liberalizacije do koje je doslo kod nas krajem sezdesetih, cak su mnogi kriticki nastrojeni ljudi poceli da veruju u mogucnost nekakvog demokratskog socijalizma. Mnogi su upravo u to vreme usli u Savez komunista. Ali i ova, poslednja iluzija ubrzo se rasprsila.
Stiglo je nekakvo Titovo pismo. Partija je pocela da proganja liberale i tehnokrate. Ubrzo se na nas opet srucio ceo recnik o unutrasnjim i spoljnim neprijateljima, neprijateljskoj emigraciji i klerikalizmu. Mislim da je upravo sedamdesetih doslo do opstedrustvene amnezije i sa njom povezanog oportunizma. U to vreme se definitivno ustalila dijalektika batine i slatkisa. Povoljni krediti, povecanje standarda, otvorene granice, upisivanje u Partiju radi mira bozjeg. Istovremeno, u stampi su se vodile demagoske kampanje, na koje covek prosto nije morao da obraca paznju, povremeno bi ponekog uhapsili i osudili, sto se moglo naprosto prevideti. Posto je unistena liberalna struja u Partiji, mladi karijeristi su zajedno sa starim cvrstorukasima poceli da zaposedaju sve sto je imalo da se zaposedne.
Liberalni talas krajem sezdesetih bio je preslab da bi se odrzao i, sto je najvaznije, nije ni bio stvarna opozicija komunistickom rezimu. Isprepletenost cvrstih totalitarnih metoda i mekih, otvorenih mogucnosti prilagodjavanja, tokom sedamdesetih stvorila je drustvenu klimu koja se odrzala sve do danas.

6.

Sedamdesetih godina se vrlo mnogo ljudi u Sloveniji na jedan ili drugi nacin spetljalo s Partijom. U vazduhu je jos uvek bio duh bar malo slobodnijeg vremena s kraja sezdesetih i mi koji smo tada imali dvadesetak godina u to vreme smo se nekako liberalnije formirali. Zapanjili smo se kada je Partija pokazala svoje staro lice i metode. Neki od nas platili su svoju naivnost. Pripremajuci izlozbu Tamna strana meseca prvi put sam posle mnogo godina zalutao u lavirint dokumenata, sudskih odluka, pisama i svakojakih zapisa iz vremena kada su me pritisli uza zid i za kratko vreme strpali iza resetaka. Danas mi je tesko da poverujem da je u mojim zalbama i pismima, cak i u peticijama mojih prijatelja, vrvelo od »socijalistickih vrednosti« i »naseg drustva«. Jos ni dan-danas nisam sa sobom rascistio jesam li se prenemagao ili sam se bojao ili je to naprosto bio dogovoreni jezik oportunizma, obredni obrazac bez ikakvog znacenja. Verovatno mesavina svega pomalo. Svakako ni samome sebi ne licim bas uvek na heroja. Pa ipak su me uhapsili. Kao sto su uhapsili i Pucnika, iako je u nekim svojim tekstovima, zajedno s drugovima oko casopisa Perspektive, trazio, eto, pravedniji i bolji socijalizam od postojeceg. Ni taj jezik ni njegove reci nisu znacile nista. Oni su i te kako dobro znali sta ko govori a sta stvarno misli. Sta govori za njih, za sud, za javnost, a o cemu razgovara sa svojim prijateljima. Znali su sta ko govori izmedju cetiri zida svoga stana. Sve su znali. Znali su i to da sam se nekome komicno hvalisao: »Pa sta ako me uhapse. Imam dvadeset i sest godina. Kada budem izasao, imacu svega dvadeset i sedam. A onda ima da vide svoga boga«. Znali su da sam pomisljao da pobegnem preko granice. O mom privatnom zivotu su znali sve, sto je kasnije i napisao neki udbovac. Danas mi je jasno da su me motrili kao misa koji u laboratoriji udara o staklene zidove. Nisam mogao da ih prevarim, bas nimalo. I samo u moj mali slucaj upleli su silesiju ljudi koji su morali da me osudjuju, ako ne bas na sav glas onda bar na raznim sastancima, morali su da se ogradjuju od mene na sudovima ili da se uvijaju pred udbasima na informativnim razgovorima. Da, to je bio pravi totalitarizam. A njegovi pipci sezu daleko, sve do danasnjeg vremena. Zbog neke sitnice iz proslosti, cak i zbog same cinjenice da su bili clanovi Partije, mnogi nemaju hrabrosti da ga se odreknu. Uz to, bio je to sistem koji je slamao svaku solidarnost. Stvarao je masu nehoticnih saucesnika. I upravo zbog toga se ni danas stvari ne mogu sagledati do kraja.
Iako, bar sto se tice solidarnosti, nije uvek uspevalo. Nije ni u mom slucaju, bar ne u celosti.

7. 

Covek rado zaboravlja teske stvari. Jos se lakse zaboravljaju teske stvari koje su doziveli drugi. Cucete: znam da nije bilo bas sve u redu, ali meni zapravo i nije bilo lose. Naravno, hapsili su ljude, ali uhapsen je uvek bio neko drugi. Ja sam u to vreme pomocu inflacijskog kredita gradio kucu ili kupovao kola – da, i dan-danas mnogi tako blebecu. Jeste, Zupan je godinama bio u zatvoru. Ali dobio je Presernovu nagradu, i to dvaput. Nikada nece ponestati izgovora, samo da se ne prizna da je celo drustvo, velika vecina njegovih pojedinaca, palo upravo na ispitu solidarnosti. Upravo zbog toga ce se nasledje komunisticke represije odrzati jos dugo. Ne mogu nam oprostiti svoje grehe, napisao je Artur London u Priznanju. I to se ne odnosi samo na hladnokrvne cekaovske i udbaske tlacitelje, vec na mnoge ljude koji u srcu osecaju krivicu jer su saradjivali, jer se nisu 

Diktatorima i nasilnicima koji na savesti nose teska krsenja 
ljudskih prava i sloboda – sve neka su po sto puta Slovenci i sve neka su 
po sto puta imali dobre namere – treba zato reci sta su: diktatori i nasilnici; 
i zlocincima treba reci sta su: zlocinci
solidarisali s progonjenima, izopstenima, utamnicenima i otpustenima. Ne mozemo tek tako da se zadovoljimo i prihvatimo cinjenicu da smo na kraju krajeva, svi zajedno i svako posebno, nekako ziveli. Sve i da je bilo tako. Ali nije. Za one koje su obesili u Murskoj Soboti – nije. Mnogi su godine provodili na robiji, tamo se porazboljevali, ziveli u siromastvu i s gorcinom do poslednjeg casa. I za Ludvika Mrzela se lose, uzasno lose zavrsilo. Unistili su ga, a nama su punili glavu njegovim tekstovima u skolskoj lektiri: Bog u Trbovlju.
Ako zelimo da shvatimo to razdoblje, treba da vidimo i mislimo pojedinacne ljudske sudbine. I njihovu medjusobnu isprepletenost.
Nije im bilo dovoljno sto su na Badnje vece uhapsili direktora mariborskog pozorista i poznatog knjizevnika Ludvika Mrzela i drzali ga sedam godina na najtezoj robiji, nije im bilo dovoljno sto su ga unistili, trebalo je kazniti svakoga ko se s njime solidarisao. Da nekome nesto slicno ne bi palo na pamet.
Pre nekoliko godina, kada sam bio na kongresu PEN-a u Torontu, uvece mi je zazvonio telefon. Glas s one strane zice imao je mariborski akcenat, pozvao me je da sledeceg dana dodjem na rucak. Bio je to Ivan Dolenc, pisac; nekoliko njegovih dobrih pripovedaka procitao sam u casopisu Rodna gruda. Za vreme rucka saznao sam da je, u to vreme kao mladi diplomirani slavist, bio pocetkom pedesetih urednik u kulturnoj rubrici mariborskog lista Vecer. Kada je Mrzel dosao iz zatvora, Dolenc je pokusao da mu pomogne tako sto je objavio dve njegove pesme. Zbog te dve objavljene pesme pozvali su ga u Udbu i toliko ga pritisli da je emigrirao. I ne samo njega, vec i tehnickog urednika zato sto nije skrenuo paznju na objavljivanje tih pesama. U Kanadi, na hladnom severu, Dolenc je radio kao sumski radnik dok se nije nekako postavio na noge da bi jos jednom zavrsio studije, i to uporednu knjizevnost.
Iz tog kanadskog susreta nisam saznao samo sta se desilo Ivanu Dolencu zbog sitnog gesta solidarnosti koji mu je potpuno promenio zivot; saznao sam i neverovatnu cinjenicu da se o tome nije znalo apsolutno nista. Cak ni ja, iako sam dvadeset godina kasnije radio u istoj kuci, nikada ni rec nisam cuo o Ivanu Dolencu, o tome nisam cuo ni dok sam i sam imao probleme, ali ni kasnije, sve do tog susreta u Torontu. Jos ni danas ne znam sta se kasnije desilo s tehnickim urednikom, koliko sam mogao da utvrdim, prezivao se Horvat. To znaci da je, pored straha, najjace sredstvo totalitarizma upravo cutanje. Precutani ljudi, precutani zivoti, precutani grobovi.

8.

Na izlozbi postoji i dokument, naredba nekog partijskog mocnika, da se grobovi neprijatelja prekopaju i da se na tim mestima poseje trava, da nikada niko ne sazna gde su bili. Sto zapravo i nije toliko strasno ako pomislimo da su u Teharju grobove ubijenih namerno pretvorili u veliko smetliste i tamo usmerili otpadne vode iz hemijske fabrike. Takvo stanje i dan-danas svedoci ne samo o totalitarizmu, vec i o varvarstvu ljudi koji onde zive i nisu spremni ili nisu sposobni da to stanje promene. Zapravo ne svedoci ni o cemu novom. Nije li to bio program od samog pocetka? Nije li Tone Seliskar napisao da osveta treba da prodre do najdubljeg korenja? Mi necemo, napisao je, samo saseci trulo drvo, iscupacemo ga iz korena i spalicemo ga, a zemlju iz koje je to drvo izraslo preriljacemo dovoljno duboko da ne ostane ni najmanja klica
A danas se cudimo kako je to moguce da nista nismo znali o masakrima u Rogu. Na isti nacin nismo znali kao sto ni Nemci vrlo dugo nisu hteli da znaju za postojanje koncentracionih logora. Nismo znali zbog straha i cutanja, nismo znali jer su oni koji su znali bili uplaseni do srzi, cutali su. Trebalo je sto pre zaboraviti na politicke procese, iako su hiljade slusale zastrasujuce zvucnike ispred sudova. I trebalo je zaboraviti na sitnije nevolje, na Dolenca, na Pucnika, koji je, naprosto, bio negde u Nemackoj, na Blazica, koji je bio negde na Dobu, na nekog Horvata, tehnickog urednika.
Ja nisam znao. Ni za ubistva ni za staljinisticke procese. Divio sam se partizanima. Ocu nisam zamerao sto je nocima pevao o hrabrim Slovencima. Za vreme rata bio je u logoru i dugo je patio od posledica, jedna od njih bilo je i nocno pevanje partizanskih pesama. Pricao nam je kako su pljackali reakcionarne seljake. Te price nisu me se doimale, osim sto su mi bile pomalo zabavne. Nagradjen sam za sastav »Covek-komunista«. Za Dan JNA, na proslavi u Domu JNA, zbog neceg sam se u ime mariborskih pionira zahvaljivao Francu Bevku. Sve i da mi je kasnije neko rekao da je cela ta socijalisticka prica zapocela zlocinom i da su, dok sam odlazio na fudbalske utakmice ili na more, mnogi lezali po zatvorima, ne bih mu verovao ili bih, stavise, mislio da je to potpuno nebitno. Citao sam Druzinu Sinjeg Galeba i nije mi padalo na pamet da je autor ove proze za decu pozivao na ubijanje. Citajuci Mrzela ni sanjao nisam o njegovim patnjama na socijalistickoj robiji. Sunce je sjalo, svake godine bi dolazilo prolece, zaljubljivali smo se, naucili smo kako se pisu slobodni sastavi, mislili smo na svoju svetlu buducnost.
Ali ziveli smo usred totalitarnog, kontrolisanog i nasilnog sistema koji je naneo beskrajno mnogo nepravde i izazvao more zla. Mi koji smo se rodili posle Drugog rata i oni koji su posle tog rata odrastali, ziveli smo u jedinstvenom drustvenom sistemu koji se po svoj prilici nece ponoviti. Stafete, zakletve Titu, stadionski rituali, svakodnevni skolski casovi iz socijalizma i bratstva, iz ljubavi prema socijalizmu i Titu i iz mrznje prema neprijateljima koji vrebaju iza granica i unutar granica, to je cinilo nas zivot. Niko nam nije rekao da se sve to vec ranije desavalo, u nacistickoj Nemackoj, u Sovjetskom Savezu, u fasistickoj Italiji. Isto tako nam niko nije rekao, dok se na svetlo dana nije probila istina, da je ceo sistem sagradjen na kostima ubijenih, da su tamnice nekad vise nekad manje, ali uvek bile pune politickih protivnika, izmisljenih ili stvarnih, i da su za vreme naseg socijalistickog detinjstva politicki kaznjenici i dalje tucali kamenje na Golom otoku. Kamenje koje je socijalisticko preduzece Mermer iz Rijeke potom prodavalo u Italiji. U knjizi sa naslovom Uspomene jednog udbasa moze se procitati da je u godinama posle rata u zatvorima uvek bilo ljudi koliko za jednu diviziju, a da je svaki deseti drzavljanin Jugoslavije bio dousnik Udbe.
Slovenija je neko vreme bila dogmatski tvrda, sto bi se reklo papskija od pape, ali pred sam kraj bila je najliberalnija jugoslovenska republika, dok je Jugoslavija u celini bila najliberalnija na istoku. Pa ipak se inercija drustvene represije i s njom povezanog straha i oportunizma odrzala do samog kraja. Citajmo Staneta Dolanca, citajmo Ribicica, ne samo iz olovnih sedamdesetih, vec cak i osamdesetih godina.
Posto je totalitarni sistem zahvatio celo drustvo i prestravio ga do srzi, neke ljude pridobio a druge potcinio, vecini je u granicama kontrolisane slobode ostavio da dise. Ko je hteo, mogao je da izbegne neprilike. Ko bi mislio svojom glavom i u studentskom listu poceo da pise kriticke tekstove o drustvu, opasno bi se priblizio neprilikama. Iako sam vec pisao prilicno kriticki, jos dosta dugo nisam shvatao u kakvom sistemu zivim. Trebalo je tek da mi u ruke dodje knjiga Lezimo u Rogu ubijeni. Trebalo je da dozivim da mi preture stan i pretresu radni sto na poslu i da mi zaplene tekst s naslovom »Sloboda misliti drukcije«. Nisu cak znali ni to da je rec o citatu Roze Luksemburg.
Morao sam da dospem u zatvor, morao sam da igram ping-pong u dvoristu gde je streljana Slavka Klavoro i da razmisljam o svom ocu koji je 1944. robijao u istom mariborskom zatvoru. Njega je tamo strpao Gestapo, mene Udba.
Priznajem, bio je to prilicno naporan put da se uvidi ne samo ironija istorije ovoga veka vec i da se shvate oba totalitarizma.

9.

Posle svega sto sam procitao i cuo a nesto malo od toga i doziveo, jos uvek me malo podilazi jeza pri poredjenju nacizma i komunizma. Nekako verujem da u svesti buducih generacija nece biti tog izjednacavanja. Ipak mi se cini da je to suvise tesko pojednostavljenje. Komunizam je bio fleksibilniji od nacizma jer je trajao duze i imao je vremena da izgradjuje svoje drustvo; prolazio je kroz razlicite faze i bio je otvoreniji. Vece slicnosti, bar po korporativistickim i kolektivistickim resenjima, nasli bismo sa fasizmom. Komunizam se razlikovao i od nacizma i od fasizma. Ali bio je totalitaran. O tome nema sumnje. Crna knjiga komunizma, koju su objavili Stefan Kurtoa (Stephane Curtois) i saradnici, upozorava nas da ce istorija dvadesetog veka sigurno biti i istorija poredjenja oba totalitarizma. To je vec, a tek ce da bude, tesko iskusenje za evropske, narocito francuske intelektualce, koji su pedesetih godina potpuno izolovali Albera Kamija (Albert Camus), koji je prvi upozoravao na tu cinjenicu. »Niko«, pise Fransoa Fire (Francois Furet), »nikada nije ozbiljno govorio o apsurdu da su komunizam i fasizam jedno te isto. Nije rec samo o tome da se opravdano mogu uporedjivati, vec i o tome moze li se uopste razumeti istorija ovoga veka a da se oni ne uporedjuju u nekim odnosima«.
Tesko je poverovati, ali u jednom dokumentu crno na belom pise: Koncentracioni logor Sterntal (danas Kidricevo). O nacinima likvidacija, nocnim hapsenjima i transportima, uputstvima sudova za upucivanje maloletnih politickih prestupnika u posebne centre za prevaspitanje, o svemu tome i mnogim drugim stvarima morace istoricari jos da govore.
Uzmimo, posto se u to nekako bolje razumemo, dva primera iz slovenacke kulture. Godine 1933. nacisticki mocnik dr Volfgang Herman (Wolfgang Herman) doneo je uputstvo o ciscenju biblioteka. Pravi inkvizicijski Index librorum prohibitorum sred prosvecenog dvadesetog veka. Ali zapanjicemo se tek kad budemo saznali da je bezmalo istovetno uputstvo s gotovo istim naslovom, naravno s drukcijim spiskom knjiga, doneo slovenacki ministar za kulturu 1945. godine. Razlika je u tome sto su zabranjene knjige iz ociscenih biblioteka u Nemackoj spaljene javno, dok su u Sloveniji spaljene u fabrickim pecima. Takozvani Federalni sabirni centar, gde su se u Sloveniji prikupljala umetnicka dela ljudi koji su ubijeni, iseljeni ili odvedeni u radne logore, neodoljivo podseca na skladista nacistickog »Specijalnog staba za likovnu umetnost«, gde je po Hitlerovom i 
Rozenbergovom uputstvu inventarisao izvesni Kurt fon Ber (Kurt von Behr). Uputstvo ga je ovlastilo da »konfiskuje kulturna dobra bez vlasnika ili cije je vlasnistvo nejasnog porekla«. Zna se cija su ta dobra bila. Njihovi vlasnici su pobijeni, proterani ili odvedeni u koncentracione logore, njihovi vlasnici su bili Jevreji i politicki protivnici. Naprosto vrvi od poredjenja u kulturnoj politici, narocito u izdajnickom ideoloskom jeziku o svakojakim oblicima borbe protiv raznih neprijatelja. Recnik kojim su napadali Kocbeka, Zajeca, Salamuna, Rozanca, »kulturnjake« i njihovu »umetnost«, uvek pod znacima navoda, identican je sa terminologijom koju nalazimo u knjizi analiza i dokumenata Hildegard Brener (Hildegard Brenner) Kulturna politika nacionalsocijalizma
Godine 1986. u Jugoslaviji je snazno odjeknula afera s plakatom grupe NSK (Neue Slowenische Kunst). Grupa je, namerno ili voljom umetnicke intuicije, podrugljivo jasno progovorila o carevom ruhu i dotakla se sustine stvari. Na konkurs za plakat povodom Dana mladosti poslala je neznatno preradjenu sliku iz nacistickog omladinskog propagandistickog arsenala, alegoriju Riharda Klajna (Richard Klein) Treci Rajh. I pobedila na konkursu. Digla se velika, ogorcena galama, bilo je dosta zbunjenosti, ali i mnogo smeha. Ironicna paralela izmedju oba totalitarizma postala je potpuno ocigledna i opipljiva. Jos vise izdajnicki od ikonografije opet je bio jezik. U casopisu Nasi razgledi izasla je ocena grupe NSK. Kriticar je koristio izraz »izopacena umetnost«. To je upravo isti termin koji je nacisticka kulturna politika koristila protiv ekspresionista i drugih »degenerika« na cuvenoj izlozbi nazvanoj Entartete Kunst. Kao sto je na samom pocetku pisca Seliskara odavao jezik koji je poticao iz duha totalitarnog vremena, jezik krvi i tla, tako je jezik odavao kriticara na kraju epohe.

10.

To je vec bilo vreme kada se prica o slovenackom i jugoslovenskom totalitarizmu blizila kraju. Njegova karakteristika je upravo u tome da je imao urodjenu manu. Nisu ga srusili njegovi spoljni neprijatelji vec njegova sopstvena priroda. U pocetku, uzasno ogresenje nad ljudima, nasilje i stvaranje straha, u nastavku i sve vreme docnije cutanje o proslosti. Kada je cutanje prestalo, kada su se izgovorile slobodne reci, prve upravo u oblasti kulture, u knjizevnosti i u knjizevnim 

Sve sto se desavalo tih cetrdeset pet godina jasno treba da dozovemo u svest, 
to mora da postane sastavni deo naseg istorijskog pamcenja 
i naseg danasnjeg zivota
casopisima, nacet je i strah. I kada je osamdesetih strah nestao, zgrada je pocela da se urusava. Bilo je samo jos pitanje vremena kada ce se probuditi ono sto se progonilo isto tako revnosno kao i svako drukcije misljenje: solidarnost.
Dvadeset prvog juna 1987. godine posmatrao sam trg s istog balkona Ljubljanskog univerziteta, odakle je davnog maja cetrdeset pete govorio Tito. Organizatori mitinga solidarnosti u znak podrske cetvorici, kao i protest zbog njihovog hapsenja, bili su zabrinuti, trg je dvadesetak minuta pre pocetka mitinga bio jos prilicno prazan. Onda su, kao sto dobro pamtimo svi mi koji smo bili na onom uvek iznova istorijskom balkonu, ljudi sa svih strana poceli da se slivaju na trg. Nekoliko minuta pre pet, ako sam dobro zapamtio, trg je bio prepun. Na tom cuvenom balkonu nedaleko od sebe video sam srecnu Alenku Puhar kako grli Marka Hrena i vice u sav glas: »Sta smo uradili! Sta smo uradili!« Verovatno je htela da kaze: Uspeli smo. I uspelo je. To je bio slovenacki Berlinski zid, pocetak kraja. Zgrada je popustala.
Izmedju maja cetrdeset pete i juna osamdeset sedme okrenuo se tocak istorije. Sa tog balkona je Tito izgovorio svoje pretece reci. U istom gradu je dan pre izasao clanak s uvodnikom pod naslovom: »Osveta je strasna rec«. Sada su na istom balkonu bili drugi ljudi, na tribini ispod balkona govorile su se druge reci, reci kojima se nije pretilo nikome. A na Kongresnom trgu bili su drugi ljudi, mada je medju njima mozda bilo i nekog ko je prisustvovao onom davnom skupu. Novine koje su izasle narednog dana nisu govorile o osveti. Pokusale su da malo umanje broj demonstranata, i to je bilo sve. Odjednom je sve postalo tako jednostavno. Pa ipak su izmedju ova dva skupa protekle mnoge godine. Gledano sub specie aeterinitatis nista narocito, pola veka, ali sa stanovista pojedinacnog ljudskog zivota, apsolutno sve.

11.

Komunizam i njegov totalitarizam pripadaju proslosti. Tako ih i treba posmatrati. Dojucerasnji komunisti danas mogu da budu demokrati, ne treba od toga praviti problem. Ali, da bi komunizam i u nasoj svesti postao to sto jeste, dakle istorija, treba da ga prvo u celosti prizovemo u secanje. Tek tada cemo doista shvatiti da nista ne smemo da zaboravimo. Ponajmanje zivote koje je taj sistem unistio ili ostetio. Ne smemo, kao u nedavnoj proslosti, ponovo pasti na ispitu ljudske solidarnosti predajuci se ravnodusnosti, sve i da je rec samo o solidarnosti sa secanjem. A stvari treba imenovati njihovim imenima. Pozivanje na antifasizam nam nece pomoci, jer nepobitno stoji pravilo: svaki demokrat je antifasist, ali svaki antifasist jos nije demokrat. Savremeni istoricar Fransoa Fire (Francois Furet), autor cuvene knjige o komunizmu Proslost jedne iluzije, raspravljajuci s nemackim istoricarem Ernestom Nolteom (Ernst Nolte) o odnosu fasizma i komunizma, napisao je sledece: »Cinjenica da su ove dve ideologije proglasile stanje medjusobnog radikalnog sukoba ne sprecava ih da se uzajamno jacaju upravo pomocu mrznje: komunista hrani svoju veru antifasizmom, a fasista antikomunizmom. I jedan i drugi udaraju po istom zajednickom neprijatelju, gradjanskoj demokratiji. Komunista na nju gleda kao na plodno tlo za nastanak fasizma, fasista u njoj vidi predsoblje boljsevizma, ali se obojica bore da je uniste«. Sto se tice komunizma u Sloveniji, ova konstatacija se moze potkrepiti hiljadama dokumenata. Uzalud je svako prenemaganje s istinskim antifasizmom slovenackih komunista. U temelju, od pocetka do kraja, nas komunizam je bio nasilni pokret protiv demokratije, svoj program je ostvarivao diktaturom proletarijata i totalitarizmom.
Diktatorima i nasilnicima koji na savesti nose teska krsenja ljudskih prava i sloboda – sve neka su po sto puta Slovenci i sve neka su po sto puta imali dobre namere – treba zato reci sta su: diktatori i nasilnici; i zlocincima treba reci sta su: zlocinci. Njihove spomenike treba posklanjati sa trgova slovenackih gradova i smestiti ih u muzeje, gde ce istoricari i posetioci u miru razmisljati o tome kakvo su zlo – tek uz nesto malo dobrog – naneli svom narodu, narocito dostojanstvu i integritetu ljudi kao pojedinaca. Neka ne bude nikakve osvete, neka se niko ni na koga ne baci kamenom, neka niko ne sudi da mu ne bude sudjeno. Pa ipak, pozivajuci se na kulturu i civilizaciju ne mogu se stititi spomenici podignuti ljudima koji su uveli teror i nekulturu, a Sloveniju za dugi niz godina pretvorili u zemlju nasilja, straha i cutanja. Ne mogu njihovi spomenici da ostanu bronzani idoli nase istorije, ponajmanje demokratskog vremena.
Sve sto se desavalo tih cetrdeset pet godina jasno treba da dozovemo u svest, to mora da postane sastavni deo naseg istorijskog pamcenja i naseg danasnjeg zivota. Isto tako kao sto su to taoci koje su streljali u mariborskom zatvoru i obeseni na putu kod Frankolova, kao sto su to mucionice u Begunjama, logori na Rabu i u Ausvicu. 
Pitanje zaborava nije samo slovenacki problem. I Englezi, kako kaze Timoti Garton Es (T. G. Ash), podlezu iskusenju da radije misle o Sekspiru nego o ubijanju i tlacenju u doba svog kolonijalizma, radije o Cercilu nego o Severnoj Irskoj. Pri tom mora da se kaze da su se Englezi u novije vreme retko ogresili o svoje gradjane, mada to ne menja mnogo na stvari. Svi treba da znamo. Treba da znamo da su deo nase istorije i nase svesti i Rog i Goli otok. Teharje i Sterntal, nepoznate grobnice, ljubljanske i mariborske tamnice, zenski logori Rajhenberg i Ferdrenk.
Sve to treba da znamo, ne samo zato sto iz saznanja o zabludama komunizma i svakog totalitarizma raste jasna svest o demokratiji. Ne samo zato sto, takoreci per negationem, nastaje, ili bi bar morala da nastaje, pozitivna svest o demokratskim principima, o drustvenoj toleranciji, ljudskoj solidarnosti, pravima i slobodama. I ne samo zato sto, tek kada saznamo sta demokratija nije, mozemo dobro da razumemo sta ona jeste, odnosno sta bi trebalo da bude.
Treba o svemu tome da znamo u prvom redu zato sto s iskustvom totalitarnog stoleca, koje su ljudi u nasem delu sveta preziveli u celosti, moramo poceti da zivimo u duhu dvomilenijskog jevandjeljskog predanja i s praksom moderne, liberalne i tolerantne zajednice.

Sa slovenackog prevela Branka Dimitrijevic  

* Uvodni esej u zborniku s istim naslovom, izdanje povodom izlozbe o »kratkoj istoriji totalitarizma u Sloveniji 1945–1990«, (ur. Drago Jancar) Nova revija, Ljubljana 1998.
 


© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar