Adam Mihnjik

Pre pola veka bio sam malo dete koje nije nista razumevalo. Medjutim, pre 30 godina, posmatrajuci podvige »martovskih«¹ novinara, mnogo sam sta razumeo. Odnosno, razumeo sam dinamiku prostastva pustenog s lanca. Zbog toga sam dobro razumeo publiciste koji su uznemireno posmatrali danasnju fazu invazije prostastva u poljskom javnom zivotu. Mada povezivanje toga s komunistickim osvajanjem vlasti smatram nesporazumom. Nije istina da su tada do reci dosli »neobrazovani i krajnje nevaspitani ljudi, ignoranti i prostaci«. Lamenti koje danas slusamo imaju dugu istoriju.

Edmund Berk, jedan od najsjajnijih politickih pisaca svoje epohe u svojim sjajnim Razmatranjima o Francuskoj revoluciji je zabelezio: »Prohujala su viteska vremena. Nastupilo je vreme sofista, ekonomista i kalkulatora i slava Evrope se zauvek ugasila. Nikada vise necemo ugledati onu velikodusnu lojalnost prema poreklu i polu, onu ponosnu predanost, ispunjenu dostojanstvenom poslusnoscu, toplu odanost, koji su cak u ropstvu ozivljavali duh uzvisene slobode. Uzalud, sarm zivota, spremnost za odbranu otadzbine, kolevka muskosti i heroizma, pripadaju proslosti! Iscezli su vezanost za nacela, neukaljanost casti, za koje je mrlja na casti bila rana koja je izazivala hrabrost, istovremeno izazivajuci i okrutnost, oplemenjujuci sve sto je doticala, cineci da cak i prestup gubi polovinu zla, oslobadjajuci se vulgarnosti. (...) Medjutim, zivot treba da bude lisen svih privida pristojnosti. Sve uzvisene ideje koje poticu iz riznice moralne osetljivosti, ukotvljene u srcu, iako ih razum prihvata kao neophodne radi pokrica defekta nase nage, krhke duse i pridavanja joj dostojanstva u nasim ocima, treba da budu odbacene kao smesni, apsurdni i staromodni relikti. (...) Kada pobuna postane nacelo podanika, tiranija postaje strategija tirana.
Kada nam se oduzimaju data uverenja i nacela zivota gubimo nesto veoma dragoceno. Od tog trenutka ne posedujemo vise kompas prema kojem cemo se upravljati, niti tacno znamo u koju luku cemo uploviti«.

Pre 20 godina Pjotr Vjezbicki je napisao Traktat o gnjidama, ostar pamflet na oportunizam i licemerje poljskih kulturnih elita. Teza njegovog eseja bila je misao da su elite poprimile oblik gnjida: kukavickih piskarala koja izvrdavanjem opravdavaju svoje sluzenje totalitarnoj vlasti. Pomenuti esej ucinio mi se uznemirujuce jednodimenzionalnom i prostackom slikom sveta. Osetio sam se kao 

Satobrijan, po rodjenju aristokrata, kao i po umu, majstor pronicljive dijagnoze i majstor pera, u svojim Secanjima iz groba zabelezio je: »14. jul, zauzece Bastilje. Video sam napade na nekolicinu invalida i stidljivog upravnika: da su kapije bile zatvorene, narod nikada ne bi usao u tvrdjavu. Dvaput ili triput pucalo se iz topova, ali to nisu cinili invalidi vec francuski gardisti koji su se nalazili na kulama. Delone, izvucen iz svog skrovista posle hiljadu uvreda koje su mu nanete, masakriran je na stepenicama Vecnice; Flesel, gradonacelnik Pariza – glava prosvirana metkom iz revolvera; eto, to je scena koju bezdusni licemeri smatraju lepom. Ubice su se prepustale orgijama kao u Rimu iz vremena Otona i Vitelija. Osvajaci Bastilje paradirali su u fijakerima, dok su pijanci za sankovima proglasavani pobednicima; u pratnji su im bili prostitutke i sankiloti koji su vec predstavljali vlast. Prestraseni prolaznici skidali su kape pred tim junacima, od kojih nekolicina zbog iscrpljenosti nije prezivela trijumf. Broj kljuceva Bastilje se uvecavao; slati su svim uticajnim glupacima. (...) Tu su se susretali najslavniji govornici, najpoznatiji pisci, najcenjeniji slikari, najpopularniji glumci i glumice, najpopularnije igracice, najistaknutiji stranci, dvorske licnosti i ambasadori Evrope: stara Francuska prestajala je da postoji, nova zapocinjala zivot«.
Osvajanje Bastilje – »krvavi vasar« – zapocinjalo je novu eru. U ocima naroda Bastilja je bila simbol ukinutog ropstva, videci ga poput vesala na ulazu u Pariz.
Prostak je u centar usao pre Crvene armije koja je osvojila Poljsku; prostak je usao u centar na lesu Bastilje.

Poslednjih sto godina istorije Poljske su dijalektika susreta »Kordijana« i »Prostaka«.² Prostak je primitivni glupak, manipulisani prostak, politicar koji ne ume da veze kravatu, koji samo sto je bacio vile na djubre vec se gura u salone.
Medjutim, Kordijanu je Prostak bio potreban. I ustanici i revolucionari idealizovali su Prostaka, jer nijedan ustanak i revolucija ne mogu racunati s uspehom bez Prostaka. Prostak je bez napora dospeo i na nacionalni Panteon: kao marljivi Bartos Glovacki, kosac iz bitke kod Raclavica; kao hrabri Jan Kilinjski, obucar – patriota iz Varsave; kao Mihal Dzimala, koji je svojim poznatim kocijama preduhitrio nemacku administraciju.
Konzervativci su ismejavali i ponizavali prostaka, jer je imao vlastito pamcenje i aspiracije, vlastiti miris. Utvara prostaka u salonima odusevljavala je naprednjake, a paralisala tradicionaliste. Ali, prostak je ostajao Prostak – simbol »pljacki« i galicijskih »pokolja«, kada se testerisalo pilom; simbol poraza 1863.³ – kada su seljaci zaverenike i ustanike predavali Rusima. Iako je o tom vremenu pisano: »najmarljivije biju kraljevi, a najgusce ginu seljaci«.
Ideje Slobode, Nezavisnosti i Revolucije, svaka na svoj nacin, bile su elitisticke; svaka od njih imala je svoju specificnu Prvu brigadu, koja je gajila uverenje u vlastitu plemenitost, plemenitost omanje grupe posvecenika u moru kukavicluka i prostakluka. Cak je Aleksandar Fredro, autor Osvete i Devojackih zaveta, dosledni konzervativac, napisao: »Plemicima pripada patrijarhalna vlast, jer je niko uspesnije ne moze zameniti«.
Kordijan je bio u konspiraciji s Prostakom, ali je grof, njegov bliski rodjak, umeo Prostaku da pokaze njegovo pravo mesto.

Vitold Gombrovic, secajuci se medjuratnog perioda, vise puta je pisao o strahu od Prostaka. Taj strah ima velike oci i dugu istoriju. Sacuvao se do dana danasnjeg. Taj strah nije apsurdan.
Ortega i Gaset, autor cuvene rasprave Pobuna masa, smatrao je da je jos sredinom XIX veka zapoceo povratak varvarstvu, odnosno »povratak naivnosti i primitivizmu ljudi koji nemaju proslost ili su zaboravili na nju«. Prema Orteginom misljenju, boljsevizam i fasizam su »tipicni masovni pokreti ljudi kojima rukovode slabici, bez osecanja vremena, pamcenja i istorijske svesti«.
Stvar je, medjutim, u tome sto boljsevizam i fasizam nisu izmislili Prostaci vec manje (Gobino) ili vise (Marks) rafinirani intelektualci. Prostacima je bilo mesto u bandama ili na donjim lestvicama aparata vlasti; vrhove lestvica i salone trebalo je da zauzimaju ljudi nove elite narkoticno opsednute silom i predstavama o vlastitoj ideologiji.
Prostaku put u salone nisu utrli fasizam i boljsevizam vec nacelo opstih demokratskih izbora za parlament. Prostakov glas postao je znacajan; moralo se racunati s njegovim misljenjem. Od Prostaka je zavisio rezultat izbora; jer, Prostak je u fabrici strajkovao ili ponizno radio. Prostak je organizovao manifestacije i mitinge; Prostak je zahtevao osmocasovno radno vreme. Prostak se poceo kandidovati za parlament. Dok na kraju Prostak nije progovorio vlastitim glasom.
Kada su 1912. godine u galicijskom Parlamentu konzervativni poslanici dozivali avet »novog Sele«⁴, replicirao im je vodj narodnog pokreta Vincenti Vitos^5: »odlucno se bunim protiv izvlacenja utvara iz 1848, protiv grebanja zaceljenih rana i podsecanja na taj cin onih koji nisu ucestvovali u njemu ili uopste nisu krivi zbog njega. Istina i veliki pesnik K. Ujejski je dao oprostaj nesvesnom orudju tog strasnog pokolja, pripisujuci krivicu drugim ‘satanama’, koje su tamo bile aktivne – medjutim, smatram i moram da kazem da je narod ucinio taj strasan cin u nastupu ludila i strasti izazvanih osecanjem nepravde koja mu je vekovima cinjena. S vase strane do toga je doslo visevekovnim zanemarivanjem vaspitavanja naroda koji vam je bio poveren, kojem ste nanosili najstrasnije nepravde i zloupotrebljavali ga. Jer, vi ste bili gospodari zivota i smrti, vi ste se skolovali, a seljak je samo polozio ispit«.
Tako je glasio odgovor Prostaka koji je podsecao samo na pravo na dostojanstvo na pragu XX veka.

Posle je dugo bio rat, a iza njega trenutak postignute nezavisnosti. Vrline Kordijana su nagradjene. Medjutim, euforija je trajala kratko. Vec 1920. sudbina Poljske visila je o koncu: u Poljsku je upala boljsevicka armija, ciji je slogan glasio: Sva vlast u ruke Prostaka! Medjutim, Prostak nije poslusao boljsevike: Prostak se prikljucio poljskoj vojsci i odbranio Zecpospolitu⁶ od »oslobodilaca«, Crvene armije. O tome je krajnje tronuti Zeromski pisao: »Kako se to dogodilo da sovjetski 

»Isparenja podlosti« – ova formula Stefana Zeromskog dovoljno je siroka i viseznacna. Kakva su bila lica podlosti u to vreme?
To je sigurno bio prezir ljudi »plemenita roda« i »plemenita uma« prema Prostacima. Medjutim, to je bila i pohlepa Prostaka koji su nagrnuli u salone. Korupcija, konjunktura, klijentelizam – sve to je obelezilo prisustvo plebsa u skupstinskim klupama. Mada su uzor za egoizam i korupciju Prostaka bili korupcija i egoizam »gospode«.
Osecam se genetski povezan s Prostacima: videci spretne karijeriste plemickog porekla osecam snobizam i zavist; videci Prostaka koji se lakta, osecam gnev i stid. S tim sto sam s Prostakom iznutra solidaran: imamo iste ambicije, komplekse, isto smo brutalni.
Otporan sam na antiprostacku retoriku: pamtim da od Prostaka vodi poreklo Vincenti Vitos, a takodje i Roman Dmovski⁷. Ne zaboravljam da je i Juzef Pilsudski⁸, veliki arhitekta borbe za nezavisnost Poljske, cesto posezao za neparlamentarnim jezikom kada je pisao o »nuzniku« ili vredjao parlamentarce; i taj plemic pobunjen protiv slugeranjstva svoje drustvene klase bivao je Prostak.
Paradoks poljske istorije je – pisala je Marija Dombrovska – »sto je majski prevrat⁹, koji su izveli demokratski elementi, a podrzale drustveno radikalne grupacije, doveo do otvorenog antidemokratskog sistema. Uostalom, neobicnost i paradoksalnost ove pojave mozda je samo naizgled prividna. Mi, Poljaci, uopste ne bi trebalo da ukazujemo na Sorela ili socijalisticku proslost Musolinija, Hitlera i Staljina, da bismo otkrili nesumnjivu povezanost izmedju ekstremnog i doktrinerskog socijalnog revolucionizma i antidemokratskih ustrojstava koja nastaju iz njega. Dovoljno je da procitamo Poznanjski ustanak Ludvika Mjeroslavskog. Tu cemo medju ujedinjenima naci i diktaturu, i drzavni totalitarizam, i elemente danasnje ideje ‘liderstva’, i mistiku racionalizma, i vojnu poslusnost citavog drustva, uzdignutu do najviseg nacela kolektivnog zivota«. (...)

Pa ipak, »lazni pasosi« krenuli su 1945. godine. Upravo tada je, zajedno sa socijalnom revolucijom koja je izvodjena pod zastitom sovjetskih bajoneta, i mimo volje poljskog naroda, vezan specifican poljski cvor: pod zastavom drustvene pravde usledio je proces razvlascivanja »visokog roda«: oduzimanja imanja, kuca, polozaja u drzavi i drustvu. Ispunilo se i glasno izneto upozorenje Dombrovske, koje je ucinila pred kraj postojanja II Poljske: »Ako nasi danasnji konzervativci pod prividom opasnosti od komunizma stvarno biraju drustvenu reakciju i ako je to onaj drugi razlog koji objasnjava tako intenzivnu kampanju protiv agrarne reforme, onda je to rdjav znak. Jer, onaj koji bira eksploataciju i reakciju – onaj koji vlada ili onaj kojim se vlada – taj na kraju bira opasnost – ferment i revoluciju«.
Stvar je bila u tome sto je Veliku promenu pratila Velika destrukcija: Prostak je posezao za tudjom svojinom i tudjim polozajem, unistavajuci »ostatke« narodne tradicije, demokratije i obicaja pravne drzave. Medjutim, poljski paradoks se temelji na necem sasvim drugom: koaliciju Prostaka i boljsevizma utemeljivali su drugi, »plemstvo«, deca iz gradjanskih kuca, fascinirani Drustvenom revolucijom. (...)

Zbog hitlerovske i sovjetske okupacije, emigracija i egzekucija, Poljska se poprostacila. Citava Poljska – i komunisticka i kolaborantska i antikomunisticka i antisovjetska. Ondasnju Poljsku kolektivizovao je, ateizovao i sovjetizovao Prostak. Dok je drugi Prostak pruzao otpor. Odnosno, Prostak je istovremeno skrnavio i branio Poljsku.
Ne optuzujem one »plemenita roda« i »plemenita uma«. I oni su se nalazili na obema stranama barikade. Ali, nesto drugacije – razumeli su slozenost sveta, tajne dijalektike, geopolitike, potrebu za ocuvanjem nacionalne supstance.
Prostak je ne misleci sluzio komunizmu i isto tako raspirivao pobunu. Godine ’56. u Poznanju, marta ’68, decembra ’70. Tek se juna ’76. pobunjeni Prostak susreo s pobunjenicima »plemenitog uma«. »Plemeniti umovi« formulisali su teoriju gradjanskog drustva i civilne odbrane; Prostak je pre reagovao crevima nego glavom. Zbog toga je govorio: da, da – ne, ne. Cesce je govorio »da«. Pa ipak, svoje »ne« je izgovarao dovoljno jasno da bi uzdrmao temelje sovjetske imperije.
Neobican je bio taj Prostak – medju vodjama strajkova 70-ih i 80-ih godina bilo je i clanova PURP-a¹⁰.
Pokusajmo to da shvatimo – PRL¹¹ je pridao vrednost Prostaku. Dao mu je zemlju, omogucio prelazak iz sela u grad. Pruzio mu je osecanje dostojanstva – iako lazno.
Prostak je u svakoj prilici bio glorifikovan: radnik, zemljoradnik, udarnik, udbas. Prostak je sa zadovoljstvom slusao da »nece matura vec iskrena zelja stvoriti od tebe oficira«; Prostak se radovao kad je napredujuci postajao direktor. Drugim recima: Prostak – praveci se vazan u salonima vlasti – bio je neraskidiv element komunisticke lazi o drustvenoj pravdi. Drugaciji Prostak prepoznao je laz komunista i salona vlasti – u ime pravog dostojanstva. Leh Valensa, Zbignjev Bujak, Vladislav Frasinjuk – ti Prostaci iz Solidarnosti – srusili su komunizam.
Zbog toga sam bio, jesam i bicu na strani Prostaka. Zbog toga mi je lako da ponavljam komunistickog pesnika:

Znam da to nije tako prosto. Savez levo orijentisane inteligencije ili pucine, ili Prostaka i »plemenita uma« od samog pocetka temeljio se na lazi i vodio sledecim lazima.
Prostak je – prisetimo se – prihvatao komunisticki rezim, kad mu ovaj nije nalagao da skida kapu i ljubi ruku plemica; kad je ukidao ponizenje. Levo orijentisani »plemeniti um« bunio se protiv konvencija Starog rezima, ciji je element bio ponizenje – nije hteo da ucestvuje u njemu. (...)

Mrozek, a preko njega i Blonjski, precizno su opisali osobenu fascinaciju pobunjenih »plemenitih umova« Prostakom. Iz Mrozekovog pozorista proizlazi uverenje da posle mastarija, ambicija, manipulacija »plemenitih umova«, posle poraza, ratova ili revolucija na trgu ostaje samo Prostak. Jer je »Prostak onaj koji – kao Edek iz ‘Tanga’ – zna znanje. Onaj ko je siguran u svoje postojanje i telo, kao krava ili morski pas. Recju, onaj za koga postojanje, egzistencija uopste nisu problem«.
S Prostakom ne postoji komunikacija. »Prostak je neproziran«. Kakva osecanja izaziva Prostak? »Strah od gomile koja ne proizvodi nista osim dreke«.
Prostak nije drustveno definisan. »Naravno, nekad je sluzio... on ili njegov otac, otud strah, od sluzenja, osveta, dodira teske ruke koja kaznjava. Sada se pojavljuje kao sluga, seljak, prostak na imanju, ili kao burzuj, cak monarh... ili dostojanstvenik«.
Prostakovi obicaji su plebejski prostacki, medjutim, Prostak »zahvaljujuci svojoj savrsenoj aproblematicnosti – pre je metafizicka nego drustvena pojava«.
Kljuc zakljucka Blonjskog je teza da je »u svakom coveku stereotip i zivotinja. (...) Drema prostak i sepuri se intelektualna marioneta«.

Pa ipak, ova »sepureca intelektualna marioneta« je bivala hrabar i razuman intelektualac sposoban za herojska dela; taj Prostak uspevao je da se preobrazi u mudrog vodju – najpre Velikog strajka, a kasnije i celog naroda. Taj Prostak je ucinio da svet zanemi i divi mu se. Upravo on je iz osnova pokrenuo svet.
Poljska najnovija istorija je zamrsena. Isti ljudi menjali su maske, lica, stavove, obicaje i karaktere, kao junak Stivensonove price: dobri i blagi dr Dzekil postaje gospodin Hajd, cudoviste i ubica.
Jan Blonjski je u pravu. Takva metamorfoza je kodirana u svakom od nas. Slabic se moze poneti kao drzavnik, govnar u odbrani slobode i nezavisnosti postati heroj. Nazalost, dogadja se i obrnuto: nacionalni junaci postaju podlaci u bednim intrigama, mitski »nepodmitljivi« greznu u blatu korupcije; skromnost i tolerancija prelaze u sujetu i fanatizam.

Ne smatram da ovde odlucuje moje obrazovanje ili profesija. Odlucuje vrsta identifikacije: opredeliti se za sudbinu prostaka znaci prihvatiti aspiracije ponizenih i uvredjenih, gubitnika, osecati se delicem njihovog sveta. Mozes biti delic posvadjan sa svojim svetom, samo treba sacuvati osetljivost na sudbinu ponizenih i uvredjenih.
Nad lepom poljskom zemljom dize se Veliki lament. Andjeli lamentiraju nad gresnom sudbinom Poljaka. Pre deset godina odjeknuo je lament da su poljski intelektualci »gnjide« – kukavice, licemerni oportunisti, kolaboranti. U vreme ratnog stanja slusali smo lament da je Poljskom zavladao pogubni duh antidrzavnog radikalizma. Sada sa raznih strana do nas dopire da Poljska propada zbog komunista pretvorenih u liberale ili zbog raspojasanosti totalitarne vlasti Prostaka.
Svaki od ovih lamenata je podjednako lazan i koristan; lazan – kao i svako veliko uopstavanje, koristan – kao svaki signal da se »nesto kvari«.
»Iz malog semena istine izvode biljku lazi« – tako je Ceslav Milos pre pola veka okarakterisao intervencije postovalaca Duha istorije. Andjelima koji lamentiraju – iako se ponasaju slicno – ne bih pripisivao prevratnicke namere. Mogu se razumeti njihovi ocajnicki krici, da je »ova boca od polovine prazna«. Medjutim, u zemlji u kojoj su vekovima boce bile sasvim prazne postoji razlog za radost sto su danas do pola pune. Verujte mi: u njima je toliko ukusne vode zivota...

Iz: Gazeta Wyborcza, 26–27. jun 1999.

¹ Rec je o dogadjajima iz 1968. u Poljskoj – prim. prev.
² Kordijan i Prostak – naslov dela Leona Kruckovskog – prim. prev.
³ Rec je o ustanku Poljaka protiv carske Rusije – prim. prev.
⁴ Jakub Sela (1787–1866), vodj seljackog ustanka 1846. u Galiciji – prim. prev.
⁵ Vincenti Vitos (1874–1945), predstavnik desnog krila narodnog pokreta – prim. prev.
⁶ Naziv za tzv. plemicku republiku koja je postojala do trece podele Poljske 1795, kao i za Poljsku kasnije – prim. prev.
⁷ Roman Dmovski (1864–1939), politicar, glavni ideolog poljskog nacionalizma, lider Narodne demokratije ili endecije, nacionalisticke partije, glavni protivnik Pilsudskog, antisemita – prim. prev.
⁸ Juzef Pilsudski (1867–1935), tvorac tzv. Druge Poljske, marsal, izrazito antisovjetski, od 1934. poceo se priblizavati Nemackoj – prim. prev.
⁹ Izveo ga Pilsudski maja 1926. uvodeci vojnu diktaturu koju je nazivao »moralnom sanacijom« – prim. prev.
¹⁰ PURP – Poljska ujedinjena radnicka partija – prim. prev.
¹¹ PRL – Poljska Narodna Republika – prim. prev.