Broj 222-223

Alternativa

Pripreme za parlamentarizam

Put do ovog stanja je bio vise nego tegoban, a izlaz iz njega je mozda i tegobniji, ali, nadati se, utoliko manje brutalan ukoliko smo pripravniji za uspostavljanje barem pocetnih osnova parlamentarizma

Nebojsa Popov

Po ko zna koji put slusamo kako se ljudi zaklinju da nemaju nista sa politikom, da nece da ucestvuju na javnim skupovima ili da ono sto ipak javno cine nema ama bas nikakve veze sa strankama i politikom. Tako je ovih dana govorio i portparol beogradskih maturanata koji su javno protestovali zbog zabrane uobicajenih ekskurzija u inostranstvo, zaklinjuci se kako njihov protest nema nikakve veze sa strankama (vlast je ustuknula, kompromis je postignut). Istovremeno, pak, mnogi gradjani govore o neophodnosti promena rezima i citavog politickog i drustvenog poretka. A kako se mogu postici promene bez javnog delovanja, bez politickih stranaka, mimo vlasti i opozicije, i bez preuzimanja odgovornosti za javne poslove u koje svakako spadaju i promene?
Nije, takodje, ni prvi put da reagujemo na »ogradjivanje« od politike, tragajuci za uzrocima i posledicama ove neobicne a vazne pojave.

Gadjenje politike

Nista novo necemo reci kada kazemo da politika ni u svojim najdemokratskijim oblicima nije narocito privlacna stvar. Zivot u zajednici i bavljenje javnim poslovima, sto je izvorno znacenje pojma politike, uvek podrazumeva izvesno lisavanje licne slobode i povinovanje odredjenim pravilima ponasanja. Lisavanje, medjutim, donosi i izvestan dobitak. Kada se svi odreknu dela potpune slobode, onda u uredjenom poretku mogu uzivati barem u izvesnoj slobodi, prostranoj onoliko koliko je razvijena demokratija. Bez odredjenih institucija i procedura nicija sloboda, ni ogranicena, nije izvesna.
Parlamentarizam je skup takvih institucija i procedura koje omogucuju nenasilno politicko resavanje sporova i sukoba u zajednici, tako da su garantovane optimalne granice slobode gradjana.
Parlamentarizam je, medjutim, kod nas ogadjen pre nego sto je i uspostavljen. Sporovi i sukobi se uglavnom resavaju silom, ratovima, i s drugim narodima i drzavama i unutar odredjenog naroda i drzave. Sila je postala dominirajuci princip svakidasnjice. To su najbolje pokazala minula cetiri jugoslovenska rata. O njima u postojecim parlamentima nisu vodjene nikakve ozbiljne rasprave niti su tu donosene odluke, mada se oni smatraju najvisim organom vlasti. Oni su, upravo tokom ratnih godina, naprosto okupirani interesima onih politickih stranaka koje nisu u skladu s nacelima 


Kao sto je onaj poznati apsolutisticki vladar govorio »Drzava, to sam ja«,
tako nasi sadasnji vlastodrsci ponavljaju »Parlament, to smo mi«
parlamentarizma, ni iznutra, niti medjusobno a kamoli prema gradjanima. Prisetimo se samo njihove uzajamne satanizacije (sta su sve nekad suparnicke a potom spajtasene partijske vodje govorile jedni o drugima, primerice Milosevic o Seselju i Draskovicu ili potonji o Milosevicu a ovaj ih je i hapsio ali i prihvatao kao partnere u vlasti). Danas se upravo ti ljuti protivnici predstavljaju kao jedine parlamentarne stranke. Kao sto je onaj poznati apsolutisticki vladar govorio »Drzava, to sam ja«, tako nasi sadasnji vlastodrsci ponavljaju »Parlament, to smo mi«. Nije nikakvo cudo sto ga gradjani preziru a preko njega se gade od svake politike.
Gadjenje nad politikom narocito podstice tradicija koriscenja vlasti radi naglog i nekontrolisanog bogacenja. U odredjenoj patrijarhalnoj tradiciji (iz koje izviru i na koju se oslanjaju i mafijaski oblici organizacije) sam rat je prilika za sticanje bogatstva (»ratni plen« kao »ratna privreda«) a i vlast se shvata kao deo »ratnog plena«. Svakako, nemaju svi iste mogucnosti za kradju i pljacku; sve zavisi od mesta u hijerarhiji i kolicine fakticke moci, kao i od gramzivosti i odsustva morala. Tako nesto ni u miru, niti u bogatim i stabilnim drustvima ne bi bilo popularno, a ponajmanje u drustvu koje je ratom razoreno i tone u siromastvo. A sila, kao sto je poznato, cak i kada se predstavlja kao politika, nije bas popularna.
Ponasanje vlasti prema opoziciji takodje utice na odnos gradjana prema politici. Ni doskorasnje optuzbe za »neprijateljstvo« nikako nisu ugodne. Javni poslovi, inace, i ne pocivaju na prijateljstvu, ali ni na neprijateljstvu koje razara institucije i procedure parlamentarizma. Optuzbe za neprijateljstvo su tim brutalnije sto se ono ne ogranicava samo na odnos prema vlasti, nego se proteze na narod, drustvo i drzavu, s kojima se sami vlastodrsci poistovecuju. Ako si protiv Milosevica i njegovog rezima, sudeci po rezimskoj propagandi, ispada da si protiv citavog srpskog naroda, Srbije i Jugoslavije. Agresivnost ide sve dalje, pa sve kriticare i protivnike rezima proglasavaju za »izdajnike« i saveznike najgorih neprijatelja. Bas ovih dana raste bujica satanizacije opozicije kojoj se pripisuje da je »produzena ruka« spoljnih neprijatelja medju kojima su najozloglaseniji NATO i OVK. Jedva se mogu nabrojati sve pogrde: od stetocina u biljnom i zivotinjskom svetu, do toga da su »strani placenici«, »ubice«, »zlocinci« koji nastavljaju agresiju i hoce silom da sruse Milosevica i njegov rezim. Ni Staljin protiv Trockog nije vodio tako brutalnu kampanju kao njegovi ideoloski unuci i praunuci protiv svojih protivnika, pre svega protiv Djukanovica i Djindjica. Za takve stvari koje se pripisuju protivnicima rezima nekada se, inace, sudilo i kaznjavalo, i bez bilo kakvog sudjenja (i bukvalnom likvidacijom), ali se ovaj rezim izgleda, barem trenutno, zadovoljava propagandnim suzbijanjem sire podrske opoziciji, sto se upravo postize brutalnim gadjenjem politike. A gadjenje nema granice. Pored ideoloskih diskvalifikacija, sve popularnije su seksisticke i rasisticke, nametanje slike o Klintonu, Bleru, Fiseru i dr., da su losi, nikakvi muskarci, sto se proteze i na domace »izrode« koji se predstavljaju i kao degenerici ili »bica koja su nekad licila na muskarce«, kako stoji u najnovijem saopstenju JUL-a (Borba, 2526. septembar).

Opozicija protiv opozicije

Ni opozicija nije bas proslavila politiku kao javnu delatnost. Mnostvo stranaka i vodja uvecava haos koji primarno stvara vlast. Retke su stranke i lideri koji drze do nacela, pre svega do same opozicije kao institucije. Naime, bez legitimne i legalne institucije opozicije nije moguca izborna smena vlasti, sto i jeste jedna od glavnih odlika parlamentarizma. A bas stranke koje su nastupale kao radikalni protivnici komunizma, pre svega SRS i SPO, glatko su prihvatile ulazak u vlast, produzujuci vek rezimu koji nastavlja kontinuitet partijske, antidemokratske drzave. Najjace stranke su, dakle, sprecavale uspostavljanje same institucije opozicije, tako da izgleda da se vlasti moze prici samo silom i podvalom, a partije s takve vlasti nema gde da »sidju«, osim u metez mesetarenja i nasilja. Takva slika politike, istini za volju, ni za koga nije privlacna, osim za one koji po svaku cenu hoce da zadrze monopol na vlast.
I oni podanici koji su verovali da su nasli svog omiljenog vodju medju bahatim junacima opozicije ubrzo su gubili tu veru shvatajuci da im se uzor sustinski ne razlikuje od samih vladara, cak prihvata izvestan prostor koji mu se dopusta u vlasti, i u kradji i pljacki. Ako ne nadju novog idola, razocarani ljubitelji vodja tonu u apatiju i svrstavaju se medju ogorcene protivnike svake politike.
Postoji i jedan osobeni »mehanizam« moralnog srozavanja politike, narocito opozicione. Najpre se omrznutim vladarima protivstave omiljeni likovi njihovih protivnika. U protivstavu svemu najgorem, sve izgleda najbolje. A buduci da nema onoga koji bas zadovoljava apsolutizovana ocekivanja, sledi zakljucak da su »svi isti«, cak da oni koji deluju obecavajuci mogu biti gori od sadasnjih. Slicno tome, postavljaju se neostvarivi zahtevi pred opozicijom, pre svega da bude jedinstvena, kao da je opozicija u bilo kojoj zemlji, i najdemokratskijoj, bas jedinstvena. I, opet, cim se ispostavi da nema jedinstva, sledi gadjenje od svake opozicije. I vise do toga, na nju se svaljuje bezmalo sva odgovornost za sadasnje lose stanje, kao da ga je ona vise od vlasti stvarala.


Ni Staljin protiv Trockog nije vodio tako brutalnu kampanju kao njegovi ideoloski unuci i praunuci protiv svojih protivnika, 
pre svega protiv Djukanovica i Djindjica
Olako davana obecanja koja se jos lakse izneveravaju, razni oblici demagogije, svakako snizavaju ugled politike i politicara. Javni moral, medjutim, ne zavisi samo od politicara, nego i od podanika i njihovog privatnog a ne samo javnog morala. O tome danas jedva da poneko govori, verovatno zbog sveopsteg srozavanja svakidasnje egzistencije, jer je postalo neizvesno kako preziveti jos neko vreme, tako da svaka briga o trajnijim vrednostima, i moralnim, izgleda kao nesto sasvim izlisno.

Antipoliticki fundamentalizam

U opstem haosu i metezu ne moze da promakne figura koja se upadljivo izdvaja antipoliticki fundamentalizam. Nije rec o obicnim ljudima koji doista nemaju cak nikakav kontakt sa politikom, ne samo s vlascu i opozicijom, nego ni sa bilo kakvom zajednicom, osim sa vlastitom porodicom, familijom i zavicajnom grupom, te iskljucivo brinu kako da prezive, vodeci ogorcenu »borbu za opstanak«. Rec je, pak, o onima kojima je stalo da pokazu svoj negativan odnos prema politici. To su oni koje cesto cujemo kako se hvale da nisu ni u jednoj stranci i da ih politika i ne zanima. Naprotiv, vele, gade je se zbog toga sto je povezana s interesima, borbom za njihovo ostvarivanje kroz borbu za vlast. Obicno se pozivaju na profesionalizam kao vlastito uporiste, superiorno prema bilo kakvom politickom stavu. Nista ne mari sto vec godinama nestaju elementarni uslovi za cestito obavljanje bilo koje profesije, recimo odredjenog zanata u propaloj privredi, gde se gube ne samo zarada i radno mesto, nego i upraznjavanje zivotnog poziva. Ili, profesora u skolama i na univerzitetu koji postaju deo sve rigidnijeg ideoloskog i propagandnog aparata koji istiskuje »nepodobne« kao suvisne. Slicno vazi i za lekare u bolnicama bez odgovarajucih uslova za lecenje, novinare u najprizemnijoj propagandi, sudije u rezimskim sudovima koji sprecavaju nastanak pravne drzave i vladavine zakona. Zaista, gadjenje od sprege interesa i politike moze biti toliko strasno, da se izgube iz vida i vlastiti interesi, ukljucujuci i normalno upraznjavanje zivotnog poziva. Kao da nam zele reci, neka sve propadne, ali ja cu visoko ocuvati svoj licni moralni stav i svoju suverenu profesionalnost. Zaboravlja se, pri tom, da za odredjenu vrstu profesionalizma ima mesta i u samom nacizmu, o cemu recito svedoce vrhunski profesionalci kao sto su doktor filozofije Gebels, lekar Mengele ili arhitekta Sper. Bez profesionalaca nijedan poredak, pa ni teroristicki, ne moze opstati i biti uspesan, barem za izvesno vreme.


Javni moral, medjutim, ne zavisi samo od politicara, nego i od podanika i njihovog privatnog a ne samo javnog morala
I kada zadju u politiku, vajkajuci se da je to samo privremeno i radi uzvisenih ciljeva, ovi fundamentalisti ponekad stvaraju cudnovate konstrukcije. Nude svoje profesionalne usluge i obecavaju izbavljenje zemlje iz nevolja, pod uslovom da se sadasnji vlastodrsci odreknu vlasti a opozicija odrekne borbe za vlast, barem za izvesno vreme. Mozda oni iskreno veruju u svoje konstrukcije, ali je izvesno da postavljaju uslove koji se ne mogu ispuniti. Zbog toga, i oni koji im poveruju, a i oni sami, cim uvide da s njihovim zamislima nesto nije u redu, dizu ruke od svega, svaljujuci krivicu obicno na nekog drugog, redje na vlast, cesce na opoziciju, a najcesce na nezahvalni narod. Tako se oni prikljucuju brojnim »usreciteljima« naroda koji taj isti narod najcesce vide kao obicnu masu koja i ne zasluzuje nista drugo do prezira i povremene ponude da ga negde povedu, a da se on ozbiljno i ne zapita, ni kuda, ni kako, niti s kim.
Krah i profesionalno savrsenih modela ne mora biti pracen apatijom i ocajanjem. Naprotiv, vera u fundamentalne vrednosti struke ili barem vlastite licnosti donosi izvesnu gordost nad sveopstim propadanjem, cak i uverenje da »vreme radi za prave stvari«, i da ce se to pokazati u narednom veku i milenijumu koji su, srecom, nadohvat ruke.
A zbivanja teku svojim tokom, nizu se dogadjaji s neizvesnim ishodom. Kao da postoje paralelni tokovi istorije, a u nekima od njih nadolazi i parlamentarizam.

Nevidljivi proces promena

Povodom desetogodisnjice izlazenja Republike, bez ikakvog zanosenja sopstvenom vaznoscu, videli smo svoje mesto u nevidljivom delu istorije. Ostali smo gotovo sasvim nevidljivi, verovatno smo zato i opstali, jer nikoga od mocnih nismo neposredno i ozbiljno ugrozavali. A sve to vreme nasilje dominira ovdasnjom istorijskom scenom dok se parlamentarizam, za koji se sve vreme zalazemo, »odlaze« za neko drugo vreme i neke druge i drukcije ljude.
Verovanje u buducnost, blizu ili dalju, nije bas dovoljan razlog za istrajno suprotstavljanje nasilju i opstem haosu. Kada realno ne bi postojali cinioci koji ipak nesto menjaju, verovatno bi se i nas list, poput mnogih drugih, odavno ugasio. Takvi cinioci, ipak, realno postoje, bas kao i rezultati njihovog delovanja. Prisetimo se samo pobede opozicije na lokalnim izborima 1996. godine i uporne borbe gradjana protiv pokusaja rezima da te izbore ne prizna. O tome smo pisali svih ovih godina iako su mnogi smatrali da sve to ne zasluzuje narocitu paznju. Bilo pa proslo. Kada su se lideri pobednicke koalicije razisli, gotovo sa svih strana je proglasen nestanak svakog traga promena koje su se dogodile. Nova lokalna vlast nevidljiva je ne samo za oholi rezim, nego i za NATO bombardere koji su najvise razarali bas »opozicione« opstine (Pancevo, Nis, Novi Sad, Cacak, Beograd), kao i za cinicne posmatrace (i medije) koje najvise zanimaju skandali, mocnici i neuspesi opozicije. Nova lokalna vlast, uprkos rigidnoj vlasti i zavadjenim liderima, i danas postoji u mnogim gradovima Srbije. Ko ne veruje, moze da proveri.
Proveravao sam stvari i »na terenu«. U Arilju, i danas, od ukupno 25 odbornika Skupstine opstine 15 njih je iz koalicije Zajedno; nisu jedinstveni i u velikoj ljubavi, ali ipak saradjuju, nisu se razbucali, rade zajedno. Slusao sam kazivanja Zorana Micovica, Radeta Mladenovica, Srecka Todorovica, Ljubivoja Jovanovica, Cede Djordjevica, Tome Simovica, Vidoja Milicevica, Radise Nedeljkovica, Miloja Novakovica i Ljiljane Dimitrijevic. Uzdrmani su bili svojevremeno, vele, svadjom lidera i izvesno vreme su bili u krizi, i pred raspadom, ali su se ipak odrzali i veruju da ce po isteku mandata casno izaci pred birace i podneti izvestaj o tome sta su radili, uradili ili propustili. Zale zbog gubitaka vere u autoritete, a ponajvise zbog toga sto se izjalovila velika nada, ne samo njihova, da ce ondasnji zamah procesa demokratskih promena doneti demokratske promene u citavoj Srbiji. Iako sam se mnogim stvarima razocarao, kaze slikar i odbornik Ljubivoje Jovanovic, ipak se ne povlacim sa javne scene, nisu sve nade potonule. Nove nade, opet, i ne samo oni, polazu u novi zamah procesa demokratskih promena koji donose novi javni skupovi u Srbiji.
Odbornici koalicije Zajedno iz Arilja, ne mareci sto mnogi misle da je Zajedno odavno bez traga nestalo, zakazali su sastanak sa predstavnicima slicnih grupa odbornika iz drugih gradova, gradjanskih parlamenata, koalicija politickih stranaka i nevladinih organizacija, da razgovaraju o saradnji u demokratskim promenama. O saradnji u zastiti ljudskih prava, organizaciji humanitarne pomoci i o pripremama za slobodne izbore.
Razgovor i dogovor o saradnji, ne o jedinstvu, i dolikuje ideji parlamentarizma, za koji je, ocito, neophodna duga i naporna priprema, a pre svega nepristajanje da se parlamentarizmom nazove ono sto danas ovde preovladava. Ukloniti lazni a stvarati istinski parlamentarizam postaje preka zivotna potreba Srbije kao politicke zajednice slobodnih gradjana, umesto podleganja stvorenim slikama o Srbima kao razbojnickoj rasi i Srbiji kao ukletom mestu. A za tako nesto je neophodna i rehabilitacija politike kao casne i odgovorne gradjanske delatnosti. Realno, bez idealizacije ili satanizacije. I suocavajuci se sa svim teskocama na koje nailaze slobodoljubivi gradjani u vrtlogu sistemskog, spoljasnjeg i strukturnog nasilja. Put do ovog stanja je bio vise nego tegoban, a izlaz iz njega je mozda i tegobniji, ali, nadati se, utoliko manje brutalan ukoliko smo pripravniji za uspostavljanje barem pocetnih osnova parlamentarizma i ukoliko znamo ne samo ko i sta treba da »ode«, nego i sta i ko treba i moze da stvori uslove za normalan zivot.
 
 


© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar