Broj 222-223

Svakidasnjica
 
Planeta majmuna

Gde su ljudi? najzad ponovo progovori mali princ.  
Covek se oseca malo usamljen u pustinji...  
Covek je usamljen i medju ljudima, rece zmija.  
Sent-Egziperi, Mali princ  

Miodrag Markovic

Kada sam prvi put cuo pricu o japanskim majmunima nisam je shvatio dovoljno ozbiljno. Pa ipak, nesto pobozno u tonu kojim mi je bila saopstena, na vreme mi je zamrzlo osmeh. Ovde se radi o ubedjenjima, pomislih, a tu su osmesi deplasirani.
Cini se da je za sirenje inkriminisane price odgovoran Lajal Votson, britanski popularizator paranormalnih pojava, koji je u knjizi Superpriroda, itd... opisao zapazanja istrazivackog tima na japanskim ostrvima. Kao u nekoj losoj parafrazi biblijskog Postanja, za sve je opet ispala kriva jedna Eva, ovog puta majmunskog roda. Uocivsi da istrazivaci peru voce pre upotrebe, ova inteligentna zivotinja je postupila na isti nacin i oprala svoju prvu vocku (jabuku?). Njen postupak izazvao je nesagledive posledice u izdavackoj delatnosti; no, za pocetak, konstatovana je samo epidemija manjih razmera u majmunskoj populaciji ostrva ostali majmuni su iznenada poceli da se bore za slavu, utrkujuci se u disciplini pranja voca. A onda, kada je broj zarazenih primeraka dostigao odredjen nivo (uslovno se govori o »stotom majmunu«), zapazen je cudesan fenomen. Majmuni sa susednog ostrva poceli su da se ponasaju na isti nacin, podlezuci kompulsivnoj radnji pranja voca iako nisu bili u kontaktu sa zarazenim primercima. Stvar je izmakla kontroli; dostignuta je kriticna masa i otpocela je lancana reakcija koja ce izmeniti lice sveta...
Naravno, odmah bi se trebalo uzdrzati od najlogicnije pomisli kako je neki saljivi istrazivac tokom noci prebacio par majmuna peraca na susedno ostrvo. Pre svega zato sto, koliko je poznato, argumenti logike nisu jos nikoga naveli da preispita svoje ubedjenje, a zatim i stoga sto ovo jednostavno resenje nije u stanju da objasni naknadnu euforiju koju je prica podstakla.
U svoju odbranu moram da napomenem kako ne spadam u zaklete protivnike istrazivanja natprirodnih fenomena; nedorecena paranoja uvek ce moci da racuna na moju znatizelju. Nalazim, uzgred, da i u okvirima priznate nauke ima dovoljno cuda koja daleko prevazilaze navedeno pomenucu samo kvantni trik jednog elektrona koji se ponasa kao da istovremeno prolazi kroz dve rupe na pregradi (ali, opet, kakve su sanse elektrona da se u popularnosti nadmece sa japanskim majmunima?). Pa onda, ako je vec tako, ako bez problema mogu da usvojim cak i uzasavajucu ideju diskontinuiteta, sta me sprecava da zamislim taj bezazleni skok sa ostrva na ostrvo, obican bezicni prenos akumuliranog znanja?

U prirodi je sve povezano, govorio je davno Mah; ako iz jednog dela Suncevog sistema odstranimo delic materije, to ce se neminovno odraziti na celinu svemira, uslovljavajuci preusmeravanja postojecih sila. Pa dobro, reci ce se, ali Mah je tu govorio o materiji. No, nista nas ne sprecava da zamislimo borhesovsku verziju istorije u kojoj baceni kamen, izgovorena rec ili neizrecena misao izaziva podjednako neopozive posledice. Zbog cega onda prica o majmunima deluje toliko sumnjivo? Da li samo zato sto nije uoblicena u zadovoljavajucu literarnu formu? Takvu mogucnost ne bi trebalo iskljuciti; Borhesova pripovetka dozivljava se kao uspela parabola koja podstice na razmisljanje opredmecena u fakticitetu, u (dez)informaciji o japanskim majmunima, ona postaje banalnost koja razmisljanje cini izlisnim.
Dosta se govorilo o banalnosti zla u fasizmu; kao da je ona postala vidljiva tek posto je bila povezana sa isto tako banalizovanim fotografijama mrtvih tela koja su iz nje proistekla. Taj neupadljivi, cinovnicki imidz Himlera ili Ajhmana, na primer; te otrcane reci, opsta mesta; svi su ocekivali cudovista a suocili su se sa prvim komsijom, sa svojim vernim odrazom. Obicni ljudi, porodicni ljudi... poljubac pred spavanje, jutarnja kafa posle dorucka, prelistavanje novina, odlazak na radno mesto, u logor... Gde se tu, zaboga, pogresilo?
Recimo da je fasizam nestao, dobro... passons, puisque tout passe... Ipak, kada je 60-ih godina nesto pocelo da se mrda u fizioloskim rastvorima sirom planete, represivni sistemi svih drzava udruzili su se u donosenju karantinske regulative. Pokreti mladih na Zapadu bili su jos nekoordinisani, ali su iskakali iz nametnutih ograda; pojedini primerci bezali su iz petrijevih posuda, grebali po vratima i trazili izlaz iz laboratorije. Pored politickih pitanja, sa kojima je sistem vec navikao da se nosi, pokrenuta su i pitanja o Smislu zivota u laboratoriji, na koja Visi Drzavni Razlog nije mogao da posluzi kao zadovoljavajuci odgovor. I onda, kada se cinilo da je sve izgubljeno i da ce drevni Levijatan uginuti od neuhranjenosti, vreme se postaralo da stvari dovede u red otupljivanjem ostrice postavljenih zahteva.
Pri tom, treba imati u vidu da se nije radilo ni o kakvoj sracunatoj zaveri krugova moci. (Od svih zavera kojima nas je usrecila kolektivna paranoja, ispostavilo se da je zavera glupaka najdelotvornija jer je posledica proste brojcane premoci. Savremeni sistemi se zato vise i ne trude da se obracunaju sa neistomisljenicima, vec samo podsticu prirodne sklonosti vecine.) Sistem je, znaci, reagovao na nacin koji mu je inherentan. Bio je izgradjen na WASP vrednostima poput rada, discipline, bogacenja i konformizma u takvom okruzenju, banalizacija duhovnog bila je skoro neizbezna.
Opasnost od Istocne filozofije izgubila se kada je ova unesena u popunjeni prostor. Naglasak je u tom prostoru stavljen na vidljivo i opipljivo, na ideju uspeha iskazanog kroz rast: vise, bolje, brze. Prisetimo se prvih reklama za biofeedback: »Budisticki monasi su morali da meditiraju vise decenija da bi postigli stanje koje, uz pomoc naseg aparata, mozete ostvariti za nepunih nedelju dana«. Porast duhovnosti bio je prikazan kao prosto oplodjavanje kapitala, a uspesan zivot kao prilagodjavanje nadrazajima marketinga. Ali, sve se to uklapalo u prepoznatljive okvire malogradjanske kulture: Readers Digest za domacice, never-ending story of Peyton Place, all work and no panic in Detroit... Gde je tu jos ostalo mesta za pitanja?
S druge strane, tvrdilo se kako iza Gvozdene zavese drzavni teror nehotice oplemenjuje coveka terajuci ga da utehu potrazi u visim, duhovnim sferama. Zacudo, ocevici ove nove duhovnosti saopstavali su da se ona ispoljava na nesto konfuzan nacin: kroz patolosku mrznju prema civilizacijskim vrednostima Zapada, pracenu nezasitom gladju za njegovim proizvodima masovne potrosnje. Bilo je potrebno dosta dobre volje i jos vise maste da bi se u zvakacoj gumi ili paru farmerki otkrila neka isihasticka dimenzija, ali racunalo se da se sirinom slovenske duse mogu opravdati slicni paradoksi.
Kada se taj sistem konacno urusio pod sopstvenom tezinom, duhovnost naroda je izasla na videlo i mnoge primorala da skrenu pogled. Ispostavilo se da Gvozdena zavesa ili Kineski zid ne predstavljaju nikakvu zastitu od neprijatelja koji dolazi iznutra; ta peta kolona smestena iza ceonih kostiju Naroda bila je ona nepregledna kolona vulgarizma, enciklopedija ljudske gluposti koju su svojevremeno probali da razvrstaju Buvar i Pekise abortirane misli, onomatopeje govora, samozadovoljni osmesi... Na njihove tekovine nije trebalo dugo cekati jer su same trazile pravo glasa: verska zatucanost, sovinizam, antisemitizam, ksenofobija... spisak bi mogao i da se otegne, kada bi trebalo informisati neupucene.
U nasem slucaju, poslovicna dalekovidost naroda najcesce se ispoljavala u situacijama kada je trebalo zaviriti u komsijsko dvoriste, a zakazivala onda kada se radilo o sopstvenom. Zbog toga smo, valjda, gubili u miru ono sto nismo ni morali da dobijamo ratom. Bilo kako bilo, proteklih desetak godina se u retrospektivi prikazuje kao vreme raspada svih kulturnih i moralnih vrednosti, pa se neminovno namece pitanje o postojanju istih pre pomenutog perioda.
Svojevremeno nam je receno da smo najhrabriji, najpametniji, najdusevniji i najrazudjeniji; poverovali smo, jer nam se to cinilo ociglednim. Tako banalna istina mogla je da dopre i do najprostijeg srca, a do takvih je najcesce i stizala. Receno nam je i da nas zbog navedenih osobina svi mrze. Sto je bilo logicno. Ove misli bez sumnje su morale da se svide narodu ruralnog tipa cija su afektivna stanja bila ogranicena na hvalisavost i samosazaljenje, a posledice tih afekata mogle su se skoro matematicki proracunati.

                                                  Tamara Jankovic

Bila je greska nadati se kako ce srednji sloj drustva ustati u odbranu nekih individualnih sloboda i suprotstaviti se nadolazecoj plimi iskljucivosti. Sociolozi su ocekivali da ce otpor biti jak barem u onim urbanim centrima gde su ostaci razvlascene klase i zaceci inteligencije imali iskustvo ili uvid u manipulativnu taktiku sistema. Kakva ironija! Ispostavilo se da ce upravo taj sloj dati najglasnije prvoborce populizma. Surogat gradjanske klase (o radnickoj da i ne govorimo) ne samo da se pokazao slepim da uoci protivnika kada ovaj progovori njegovim jezikom, vec se spremno solidarisao sa novom oligarhijom u ime banalnosti koje je sa njom delio. Kolevke, ognjista, majke Jugovica, gobleni Tajne vecere i suzne Bambijeve oci sve je to sada plutalo po povrsini svakodnevice da bi prikrilo opsti zakon inercije mase: prikloniti se volji jaceg i pri tom inkasirati sitnu dobit. Sa takvim zivotnim geslom moralo se duboko stici.
Kada je poceo ibijevski rat, obrazovaniji i situiraniji deo omladine iznenada se prisetio da ima neke neodlozive poslove izvan zone sumraka. Preostali i zaostali mediokriteti nisu mnogo plakali za ovim dezerterima; naprotiv, zlurado su se osmehivali, racunajuci da im se udeo u raspodeli plena srazmerno povecao i naslucujuci da ponovo dolazi njihovih pet decenija. U zemlji slepih, kiklopi su kraljevi. Naravno, nisu se prevarili, ti poljoprivrednici ljudskih dusa. Danas ih vec ima svuda; ne samo u politici, za koju ocito ispunjavaju neke preduslove, vec i u nauci, umetnosti... probijaju se prostaklukom, ispunjavaju sve slobodne prostore zaglusujucim jecajima kica i patetike, redom pretnji, redom suza. Vecini tek predstoji upoznavanje sa gramatickim pravilima opet smo osudjeni da pratimo njihov mukotrpni hod kroz azbuku. No, i na bescasce se vec naviklo kao na neminovnost, pa smo se vremenom izvezbali u otkrivanju njihovih dobrih osobina kada akademik izgovori neku smislenu recenicu, obradujemo se kao da smo videli majmuna koji je oprao vocku. »Onome ko nema nista«, primecuje Beket, »zabranjeno je da odbije govna«.
Odgovornost za zastrasujuce rezultate drustvenih eksperimenata tesko se moze svesti na jedan imenitelj, ali forma kroz koju se ti eksperimenti neizbezno manifestuju je kolektivitet. Da bi se neka ideja pokazala bezopasnom po sudbinu planete, cini se da je neophodno da bude hermeticna kako bi time onemogucila pristup masama. Da bi bila postedjena banalizovanja, nuzno je da se za vecinu ljudi pokaze beskorisnom.
Proslo je vise od dvesta godina otkako je Kant napisao Kritiku cistog uma, a ona jos nije uspela da izmeni pogled na svet obicnog coveka. Uzimajuci u obzir broj kantovaca (veci od 100) kao i broj profesora filozofije koji su ovaj tekst po duznosti prenosili novim narastajima, postignut ucinak je nistavan u svakom slucaju, tesko se moze porediti sa ucinkom price o majmunima. Uprkos lepote, a mozda i ispravnosti izvedenih zakljucaka, cini se da u Kantovoj filozofiji ima necega sto je cini deficijentnom u odnosu na pranje jabuka. Mozda je razlog u tome sto jabuke svi umeju da peru, dok se za poimanje »stvari po sebi« trazi neki kvalitet koji nije tako ravnomerno rasporedjen.
Izgleda, uostalom, kao da je citava filozofija izgubila povlasceno mesto kraljice nauka otkako je bila prepustena porotnom sudu laika. Ali, postavlja se pitanje da li je ona ikada imala neku svoju autonomnu oblast koja bi je stitila od upada varvara onih koji ne govore njenim jezikom? Nije li se pre radilo o obostranoj, precutnoj toleranciji, mozda cak i ravnodusnosti, koja je trajala sve dok neki od filozofa ne bi odlucio da progovori na suvise razumljiv nacin?
Sa stanovista vlasti, oduvek se radilo o pobuni drustvenih parazita. U starom veku su ih proterivali, zatim su ih zatvarali i spaljivali. Krajem XVIII veka, kada se ispostavilo da se stampanim idejama lako moze potpaliti revolucija, filozofi su otkrili da njihova moc ne mora nuzno da pociva na uspesnim premisama vec i na brojnosti pristalica oni promucurniji odlucili su da postanu pokret. Tako je u ideje prodrlo nesto efemerno, podlozno zahtevima narastajuceg trzista. I kao sto su pre nastanka filozofije citav zivotni prostor nastanjivali paganski bogovi, tako su nakon njenog isceznuca ovaj prostor zauzeli podjednako nemilosrdni ekonomski zakoni. No, isceznuce se ipak odnosi samo na njen klasican pojam. U opustosenom hramu kojim sada tumara gomila slucajnih prolaznika, sa lustera jos uvek vise poslednji strukturalisti i postmodernisti, rekapitulisuci istoriju ideja i sporazumevajuci se recnikom koji jos samo njima nesto govori. Ulaskom u Istoriju, svi su postali zrtve istorijskog konteksta.
Otkako je Duhovno postalo roba, preduzimljivim osobama otvorile su se neslucene mogucnosti zarade. U pocetku se jos ustrucavalo da se suprotstavljene kategorije otvoreno dovedu u promiskuitetnu vezu: no, bogu hvala, uskoro je svaki stid nestao. U markentiskim prirucnicima, termini i tehnike preuzeti iz ezotericne tradicije sada se koriste kao alibi za najobicniju pljacku, dok se u knjigama namenjenim duhovnom usavrsavanju naglasak sve vise stavlja na poslovni uspeh i ostvarivanje opipljive dobiti. Logika je ovde veoma jednostavna i opet se temelji na vulgarizovanju drevnih tekstova: ako misticke tradicije naglasavaju znacaj sadasnjeg trenutka, sta nas sprecava da to citamo kao uputstvo za ukidanje smisaonog toka medju pojavama; ako naglasavaju kako je nakon povlacenja u sebe nuzan povratak u svet i delanje unutar zajednice, sta nas sprecava da to protumacimo kao preporuku za ulazak u masinu sistema, pa ma kakav on bio?
U apostolima ove nove vulgarnosti se ne oskudeva; pocelo je sa Kastanedom, a za sada smo se spustili do Paula Koelja pri cemu je pad nivoa u nuznoj korelaciji sa povecanjem tiraza. Ove opskurne licnosti danas sticu nevidjenu popularnost umirujucom interpretacijom uznemirujucih tekstova koje niko nema volje da cita u izvorniku. Moguce je, uostalom, da je tome kriva stara skolska navika izbegavanja lektire i trazenje pomoci od onih koji su je procitali kao u cuvenoj anegdoti: »Ta zenska je udata, razumes, ali se smotala sa nekim tipom i na kraju se baca pod voz«. Zar se isplati muciti se sa 500 stranica, kada se sustina moze sazeti u jednu recenicu?
Uspeh Koeljovog Alhemicara zasniva se na duhovnoj lenjosti citalaca koji nisu ozbiljno shvatili Malog princa jer im je receno da je to knjiga za decu, a sada su na mig izdavaca spremno poverovali da se tim stilom moze napisati knjiga o jednoj kompleksnoj ezotericnoj temi. Zacudo, niko se nije dosetio da istu pricu (samo smestenu u odgovarajuci kontekst) potrazi u 1001 noci, ili barem kao citat u Borhesovoj Istoriji bescasca (sic!). Kako se desilo da taj plagijat niko ne primeti, misterija je samo za nisce duhom koji veruju da je u izdavacevom interesu da raskrinka izvor svoje zarade.
Ali, evo nas na poznatom terenu u ne manje cuvenom Koeljovom delu Na kamen sela Andjelka..., ili tome slicno, ponovo se susrecemo sa pricom o stotinu majmuna. Osecamo veliko olaksanje: majmuni se sire, sve ih je vise, uskoro ce zauzeti citavu planetu. A kao vrhunac cudesnog, tog istog Koelja koji je iz polusveta dopesacio u svet bogotrazitelja, zaticemo na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu kako se klanja svom licnom bogu u oblicju Zlatnog teleta. Da li smo, zaslepljeni tolikim cudima i koincidencijama, jos uvek sposobni da medju njima otkrijemo neku logicnu vezu?
Mozda ce se neko jednom setiti da obradi istorijski razvoj tako marginalne zabave kao sto je sibicarenje. Njena prva faza jos se svodila na vestinu samog sibicara; na brz rad ruku i kutiju sibica sa dvostrukim dnom. U drugoj fazi pojavili su se saradnici. Njihov zadatak je bio da grand guignol glumom obrlate kolebljive prolaznike, dok su njihovi bicepsi i tricepsi sluzili da iste, sada vec olaksane prolaznike, odvrate od gradjanskog protesta. U trecoj fazi igre, koja uskoro predstoji, saradnici ce sacekivati prolaznike po coskovima i otimati im novac bez nepotrebnog zamajavanja kutijama sibica. Eto primera kako se u delo sprovodi jedna mastovita ideja; a ako se on nekima cini preteran ili groteskan, treba ih samo podsetiti na nacin kojim im je ova drzava otela deviznu ustedjevinu. Treba se prisetiti onih redova malih srpskih majmuna pred hramovima Jezde i Dafine, i ne treba zaboraviti da je medju tim bivsim ljudima bilo i onih koji nisu imali izbora drzava ih je primorala da udju u igru kako bi mogli da prezive.
Vidimo kako se svuda oko nas podstice ta iluzija napredovanja po svaku cenu, koja bi trebalo da zataska cinjenicu da mozak vec davno stoji u mestu. Eksponencijalne funkcije rasta, Fibonacijeve krive, piramidalni sistemi u zemljama tranzicije, AmWay prezentacije, TM levitacije, obnova prozelitizma, zakup apartmana u Grckoj... kuda nas vodi taj stampedo leminga? Niko se vec odavno ne pita; vazno je pridruziti se narastajucoj gomili i pouzdati se u verovatnocu da ima jos glupljih koji ce nam se naknadno prikljuciti. I sto je najbolje, uvek ih ima.
No, pustimo narod da sam sebi bude najgora kazna i vratimo se neduznim majmunima.
Otprilike je postalo jasno da pricu o njima ne bi trebalo shvatiti doslovno i uvaziti je kao neku relevantnu naucnu cinjenicu. To, uostalom, ne cine ni njeni tvorci, vesto izbegavajuci konfrontaciju sa svim pitanjima koja ona pokrece i zadovoljavajuci se nemustom implikacijom ideje rasta. Stoga je mozda izlisno razradjivati neke od duhovitih dilema koje prica otvara:
Da li je sposobnost prenosa informacija ogranicena na odredjenu vrstu majmuna, odnosno zbog cega su poruku primili samo majmuni na susednim ostrvima a ne i oni na udaljenim lokacijama? Da li je prenos informacija jednosmeran? (Ako su majmuni poceli da peru voce, da li bi od istrazivaca trebalo ocekivati da pocnu da se veru po drvecu?) Kakvo poredjenje bi se smatralo legitimnim za ljudsku vrstu? (Da li bi porast clanova NSDAP u Nemackoj, krajem 30-ih godina, trebalo smatrati uspelim primerom transfera?) Ako se ratovi jos uvek vode nesmanjenom zestinom, da li to znaci da malobrojna grupa politicara i generala raspolaze vecim duhovnim mocima od mnogobrojnih meditanata koji posmatraju svoj pupak? Da li uopste postoji neki vrednosni kriterijum pri prenosu informacija? (Ako tog kriterijuma nema, i ako se uspeh transfera svodi samo na broj majmuna, onda smo suoceni sa nedovoljno shvacenim darvinizmom ili dobro primenjenom fasistickom ideologijom par excellence. Cemu toliko truda da bi se maskirala ovestala misao kako je jaci uvek u pravu posto je u stanju da slabijem nametne svoju volju? No, ako vrednosni kriterijumi postoje, situacija je jos gora (po pricu). Ne zna se sta je za ovu teoriju poraznije: tvrdnja nekih zlonamernih naucnika da su majmuni oduvek prali voce, ili njeno odbacivanje. Jer, ako se ta tvrdnja odbaci, morace da se odgovori zbog cega je pranje voca pozeljno za majmune kojima nista nije manjkalo proteklih milion godina.) Na kraju krajeva, nije nam jasno da li se ovde radi o ulozi pranja voca u pretvaranju majmuna u coveka ili o prici koja demonstrira obratan proces.


                                                           Tamara Jankovic

Cak i ako odustanemo od doslovne recepcije price, moramo se zapitati zbog cega su za njene junake odabrani bas majmuni. Zaplet bi bio uverljiviji, a nelogicnosti bi mnogo manje upadale u oci, da se radilo o nekoj apsolutno hijerarhizovanoj zajednici poput pcelinje ili mravlje. Ko bi se jos (izuzev usamljenih entomologa) usudio da protestuje zbog teksta u kojem se opisuje kako je ponasanje jedne kolonije mrava verno preslikano u susednom mravinjaku? Takva pomisao nam se skoro sama namece. No, malo ko voli insekte, a i struktura njihovog drustvenog organizovanja budi neke odvec neugodne asocijacije. Zbog toga se izbor majmuna ipak pokazuje kao najbolje resenje; na ovom primeru ce se lepo videti kako se njihovo anarhicno i neodgovorno majmunisanje moze ukrotiti i svesti u drustveno prihvatljive okvire, a pripadnost rodu primata samo ce ukazati na dalji smer primene ovog otkrica.
Naravno, svako otkrice neizbezno ima i svoju tamnu stranu, koja u ovom slucaju spada u oblast horora zato sto govori o ljudskoj vrsti.
Ta prica zapocinje od malih nogu, roditeljskim poukama da su stariji uvek u pravu; nastavlja se u skoli, gde nas stariji (koji su i dalje u pravu) uce kako je cutanje zlato i kako je cast i duznost umreti za otadzbinu, veru, ideologiju, ili makar za trenutnog gospodara. Tako se obrazovanje razotkriva kao institucija kojom se prenosi supstrat gluposti, a sa dugorocnim ciljem stvaranja topovskog mesa i oporezovane mase. Nije nikakvo cudo sto je u nasoj prici uocljiv nedostatak osoba koje nas uce da mislimo svojom glavom i da se zrtvujemo za sopstvena ubedjenja. Stavise, upozoreni smo na vreme da je ono sto smatramo svojim mislima samo odraz stvarnosti (mimezis proizvodnih odnosa?), i kao takvo, drugorazredna roba. S obzirom da nas iskustvo upucuje na teoriju velikih brojeva, od pocetka shvatamo da kao jedinka nemamo nikakve sanse; oni malobrojni stoga pribegavaju mimikriji, dok lobotomizovana vecina veselo napusta ucionice da bi svojim utrnucem svesti usrecila i ostatak zajednice.
Ali, ako pitanja vise nema, to ne znaci da je potreba za njima nestala; to samo znaci da ce se ubuduce ovom potrebom mnogo lakse manipulisati. Onaj ko se ne pita, precutno daje drugima pravo da mu nametnu svoja pitanja, koja uvek idu u paketu sa podobnim i pozeljnim odgovorima. Na trzistu ideja ubuduce ce se najvise kotirati one sa najmanjim nivoom kontroverze, pri cemu sve to vise nece imati niceg zajednickog sa procesom razmisljanja.
Vidimo li to novog bauka na obzorju istorije; bezglasnu i narastajucu kolonu osmehnutih robova sa opranim vockama u rukama?
Odlukom da se upusti u analizu banalnog, kriticar se izlaze napadima sa analiziranog nivoa diskursa: kao po nekom pravilu, najpopularnije tacke optuznice istovremeno su i najneumesnije. Kriticaru se zamera na preozbiljnom pristupu, elitizmu, mozda cak i na cinizmu. U sustini, odgovor na ovu optuznicu se i ne ocekuje; banalni sudovi se ionako ne izricu u obliku pitanja vec kao konstatacije. Onaj ko pozeli da stvari istera na cistinu, uocice kako se licem sagovornika siri neki beskrajni umor, prava ontoloska patnja; cilj ocito nije bio da se ulazi u raspravu vec da se ona ukine.
Ozbiljnost se cesto izjednacava sa pesimizmom. Primeticemo, uzgred, da se optimista dobro provodi sve dok zivi u zabludama, a da pesimista nalazi jedinu satisfakciju u tome sto se njegova predvidjanja ostvaruju. Naravno, optimista je odgovoran za stanje stvari koje ce podjednako pogoditi obojicu, ali vremenski interval koji uzrok deli od posledice omogucava mu da zivi u blazenom neznanju sopstvene krivice. No, mozda je to samo manje-vise uspesna dosetka, jer se ovde odavno ne radi o izboru izmedju optimizma i pesimizma. Svi dualisticki pojmovi obrazuju zidove beskonacnog lavirinta, a izmedju levog i desnog zida svako od nas hoda sam.
Primedba o elitizmu je osnovana samo ukoliko se pod elitizmom podrazumeva pravo na odbranu nekompetentnosti i tekovina negativne selekcije. U sustini, radi se o jednom manjinskom pravu koje nikada tokom istorije nije moglo da bude zloupotrebljeno. To je ono isto pravo koje se danas velikodusno podaruje ugrozenim vrstama zasto ga ne bismo prosirili i na preostale individue? Pravo na rezervat ili geto, u kojem bi bili postedjeni unisonog horskog pevanja? U ovom trenutku znam dosta osoba koje bi, ni krive ni duzne, bile spremne da se izruce Haskom tribunalu u zamenu za komfornu celiju, redovne obroke i pristup odabranoj literaturi. Nazalost, na takva udobna mesta odlaze samo povlasceni zlocinci, ubice u sluzbi drzavnih interesa.

Elitizam bi, opet u suzenom kontekstu, trebalo shvatiti i kao pravo da se odredjene pojave i osobe nazovu njihovim pravim imenima. Mozda takav stav deluje malo anahrono u casu kada zakljucujemo da politika odavno nema veze sa moralom i kada vec zurimo da isti zakljucak primenimo i na etiku ali, on bi nam mogao pomoci da izbegnemo potpunu relativizaciju vrednosti kroz izjednacavanje svih pojmova. I opet: cemu? upitace oni malodusniji. Zar se sve nase potrebe ne mogu izraziti i pomocu nekoliko groktaja? No, tu vec dolazimo na cuvenu primedbu o cinizmu koju smo duzni da vratimo posiljaocu. Preostaje da se utvrdi sta je veci cinizam: izrugivati se gluposti vecine ili se koristiti tom gluposcu radi ostvarenja sopstvenih ciljeva.
Na samom kraju ovog putovanja, preostaje da se zapitam u kojoj meri sam bio iskren i sta sam uspeo da ponudim u zamenu za jednu zanimljivu pricu kojom se moze osveziti dosadno popodne. Umesto utapanja u osrednjost, nudio sam tek jednoobraznost racionalnog ocajanja. A zar se moze ziveti samo od zlobe i zdravog razuma? Nisam li i sam spadao u one koji ceznu da poveruju, samo sto jos uvek nisam nasao neku glupost po svojoj meri? I da li je to dovoljan razlog da zameram onima koji su tako nesto otkrili, pa makar i u Joneskovim nosorozima?
Dok sam razmisljao, zazvonio je telefon. Javila se prijateljica iz Kanade da bi mi saopstila kako je svuda isto i upitala u kojoj zemlji bih ja uopste zeleo da zivim. Pomalo iznerviran, odgovorio sam prvo sto mi je palo na pamet: u Lihtenstajnu. Ucinilo mi se da bi valjda jedini gori cinizam bio uputiti isto pitanje nekome ko obitava u okolini Cernobilja. Ali, pitanje je izreceno dobronamerno; u njemu se krila stara dilema koju bih u iskusenju da nazovem slovenskom, samo kada mi iskustvo ne bi govorilo da tu nikakve dileme zapravo i nema. Bio je to onaj cuveni paket-aranzman. Pitanje je sadrzalo i odgovor ucuti, prekrsti se i celivaj pendrek koji ti je dodeljen. Amin. Pa, kada je vec tako, kada se ne radi o dilemi vec o projekciji usuda, onda ja kao pojedinac odbijam da u njemu ucestvujem. Do djavola i sa nosorozima i sa majmunima! Snaci cu se nekako i bez njih.
Zbog toga govorim jedino u svoje ime. I zbog toga, za sve one koji vole opstevazeca i jednoslozna resenja nemam odgovora.
Ima vec skoro deset godina kako pokusavam da osposobim svoj avion i odlepim se od ove balkanske kaljuge, a za sve to vreme jedan mali princ ne prestaje da mi dosadjuje pitanjima. Naravno, posle deset godina, svako osim malog princa shvatio bi da se ne razumem u mehaniku; to sto jos uvek pokusavam, posledica je zelje da se prikazem kao odrasla osoba.
A zatim, bio je tu negde taj sicusni glas koji me je molio: »Molim vas, nacrtaj mi ovcu«. I sta sam drugo mogao; nije valjda trebalo da crtam tigrove?... A cemu ovce u oskudnim vremenima? Nisam smeo da odgovorim... nisam smeo da odgovorim...
 
 

© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar