Kaze se da je za dobru knjigu uvek pravo vreme. Pod uslovom da vreme ne dozivljava sunovrat kao sto je kod nas slucaj. Knjiga o Svetlani Knjazev-Adamovic dosla je u vreme tragicnih i brutalnih postupaka aktuelnog rezima prema Filozofskom fakultetu, instituciji koja u secanjima junakinje zauzima centralno mesto, s tim sto su ona okrenuta inicijalnom vremenu kada je zapoceo njegov pad, 1968. godine. O tom uzbudljivom i prelomnom razdoblju Svetlana Knjazev-Adamovic govori plasticno i neuvijeno, onako kako to mogu zene dok se uzajamno poveravaju (jer autorka knjige Nadezda Cetkovic je ravnopravni sagovornik), zene koje povezuje duhovna bliskost i koje dele osecanje tragicnosti vremena koje su prozivele i jos zive. Dakle, govore bez zazora, neuvijeno, sa iskrenoscu, lakocom i onom vrstom zenske predanosti kojom se prepricavaju komplikovani recepti za kolace (»zar intelektualka, pa jos filozofkinja ume da umesi dobar kolac«!).
I tako, iz te zenske iskrenosti saznajemo toliko stvari o filozofima i politicarima posle cega se ponovo uveravamo da put nekih ljudi i stanica do koje su stigli nisu slucajni. Mogao je neko u ono vreme pre 30 godina da bude mladomarksista ili se identifikovati sa idejama zrelog Marksa, mogao je biti dijamatovac ili marksista-humanista, ali je kljucno bilo drzanje pred autoritetom partijskog komiteta. Za neke je on bio neprelazna prepreka. Kada je trebalo sa fakulteta odstraniti osam profesora (Mihajlo Markovic, Ljubomir Tadic, Miladin Zivotic, Zagorka Golubovic, Svetozar Stojanovic, Dragoljub Micunovic, Nebojsa Popov i Trivo Indjic), sa njihovim kolegama razgovarao je u Gradskom komitetu Saveza komunista i sadasnji predsednik Srbije, Milan Milutinovic. »Vrlo ugladjeno, nudeci nas kafama i sokovima, Milutinovic je odgovarao da je to visa sila, da se mora tako uraditi, da su oni imali dobru volju da naprave kompromis, pri cemu uopste nisu u pitanju bila uverenja osam profesora, jer su ona marksisticka, nego je u pitanju njihovo delovanje.« Tadasnji dekan Sima Cirkovic i predsednik Saveta Dragoslav Srejovic odmah su podneli ostavke, fakultet se tako drzao da je najzad Skupstina Srbije morala da donese odluku o odstranjivanju profesora. Svetlana Knjazev-Adamovic primecuje da su se ruzne stvari sa Filozofskim fakultetom desavale tokom leta, dok su profesori i studenti na raspustu, a kada se vrate »pros’o voz«, sto bi rekla Adamovicka. »Plava carapa« je zenska strana vidjenja propustenih vozova oko kojih su se, doduse, vodile bitke dok su se vozovi neumitno udaljavali ostavljajuci profesore i studente na praznoj stanici, na nekoj vrsti raspusta koji traje i danas.