U Republici br. 221 pronasla sam veoma interesantan komentar pod nazivom »Ogledalo«, potpisan inicijalima M. Dj. Ono sto me je podstaklo da Vas zamolim da ovo moje pismo objavite sadrzano je u sledecoj recenici: »I u Beogradu se – prvi put tokom perioda terora – culo o nasilju, progovorilo se iako, istina, to nisu bili dostojanstvenici SANU ili vrli spisatelji UKS«.
Kako ne pratim pomno niti domacu niti inostranu stampu, zacudilo me je da potpisnik komentara M. Dj. to cini jos redje nego ja. Naime, jos u junskom broju NIN-a, protojerej Sava dao je intervju u kojem se moglo procitati sve suprotno od onoga sto potpisnik M. Dj. tvrdi. Naime, protojerej Sava govorio je i o nasilju koje su Srbi cinili, ne samo sada vec i u Krajini, Bosni, o masovnim grobnicama koje smo tamo ostavili, ali i o tome kakve je to posledice imalo po same Srbe. E, dragi moj (odnosno, draga moja M. Dj.), to je bilo prvi put kada se u Beogradu, u veoma uglednom casopisu, progovorilo o srpskim zlocinima, a reci je izgovorio jedan Srbin, svestenik, koji je uz to, za razliku od Vetona Suroija, ostao na Kosovu i onda kada je njegov zivot bio u velikoj opasnosti. Ako vec afirmisete vrednosti kao sto su hrabrost, istinoljublje itd., onda ste pocinili veliki profesionalni promasaj. Svakako ni Vas, gospodine Popov, kao odgovornog urednika, ova kritika ne moze mimoici.
A cinjenica da je autor najvise gneva u tekstu uputio »dostojanstvenicima SANU« i »vrlim spisateljima UKS« samo potvrdjuje cinjenicu da ce Srbi uvek misliti o komsijinoj kravi – te da ce vecito pozdravljati tudja dela i kvalitete, a svoje zapostavljati, uz to ne propustajuci priliku da opljunu one koje (ocigledno, sudeci po strasnim epitetima) licno ne podnose. Potrosivsi energiju na pomenutu kravu, pravu istinu ce, jednostavno, zaboraviti. Da ne bi bilo dileme oko mojih motiva da se oglasim, mogu samo da dodam da je meni licno (a primetila sam da sam u manjini) Veton Suroi prilicno simpatican, dok istovremeno nisam, niti imam zelju da jednog dana budem, clan SANU ili UKS.