Pre sezdeset godina umro je u Beogradu Dragisa Lapcevic, jedan od najpoznatijih predstavnika demokratske Srbije. Kao sto je gradjanska sredina imala velikane dostojne dugog secanja, kao sto ih je imao seljacki pokret, imala ih je i malobrojna radnicka klasa. Dragisa Lapcevic bio je najistaknutija licnost Socijaldemokratske stranke.
Dragisa se rodio u Uzicu 1867. godine, a odrastao je u Uzickoj Pozegi. Posto je zavrsio nekoliko razreda osnovne skole, radio je u nekoj pekari pa u mehani. Sam se obrazovao. To nije promaklo njegovim sugradjanima. Postavili su ga za opstinskog delovodju. Brzo je stekao takav ugled da su ga, kao opozicionara, izabrali za predsednika opstine 1893. godine. Smatrajuci Dragisu za nepozeljnu licnost, Vlada je ponistila taj izbor. Ipak, on i dalje deluje kao protivnik obrenovicevskog rezima, zajedno sa radikalima, socijalistima i drugim demokratski opredeljenim grupama. Posle tzv. ivandanjskog atentata na kralja Milana bio je uhapsen i osudjen na tesku robiju, ali je ubrzo oslobodjen »zbog nedostatka dokaza«. Upoznao je Vasu Pelagica, Andru Bankovica, Jovana Skerlica i druge srpske socijaliste. Ucio je ruski i nemacki da bi citao socijalisticku literaturu. Poceo je da salje beogradskoj stampi dopise iz Pozege. Na poziv beogradskih prijatelja 1902. godine preseljava se u Beograd, kako bi vise radio na osnivanju radnickih organizacija. 
Na osnivackim kongresima Lapcevic je izabran za predsednika Socijaldemokratske partije i za sekretara Glavnog radnickog saveza – ondasnje sindikalne centrale. Uredjivao je Radnicke novine, biran je za narodnog poslanika i za odbornika Beogradske opstine. Isticao se kao govornik i pisac. Stenogrami njegovih govora, novinski clanci i brosure svedoce o njegovom istrajnom i svestranom delovanju.
Lapcevicevi skupstinski govori o budzetu sadrze kritiku velikih izdataka za vojsku, policiju, birokratiju i monarhiju i proteste zbog nedovoljnih izdvajanja za prosvetu, za narodno zdravlje i unapredjenje privrede. Zahtevao je opste pravo glasa. Saradjivao je na pripremama za donosenje novog Zakona o radnjama, najvaznije reforme u korist radnika tog vremena.
U Beogradskoj opstini zastupao je interese periferije grada i zahtevao poboljsanje zivotnih uslova u sirotinjskim cetvrtima. Napadao je trosarinu zato sto poskupljuje hranu i trazio da imucniji gradjani vise daju za opstinski budzet. Dok su se njegovi mladji partijski drugovi vise zanimali za teoriju i pitanja daleke buducnosti, Dragisa je pazljivije posmatrao neposrednu stvarnost i pokusavao da pomogne onima koji su ga izabrali.