Broj 222-223

Licnosti i ideje 

Dragisa Lapcevic
(18671939)

Pre sezdeset godina umro je u Beogradu Dragisa Lapcevic, jedan od najpoznatijih predstavnika demokratske Srbije. Kao sto je gradjanska sredina imala velikane dostojne dugog secanja, kao sto ih je imao seljacki pokret, imala ih je i malobrojna radnicka klasa. Dragisa Lapcevic bio je najistaknutija licnost Socijaldemokratske stranke.
Dragisa se rodio u Uzicu 1867. godine, a odrastao je u Uzickoj Pozegi. Posto je zavrsio nekoliko razreda osnovne skole, radio je u nekoj pekari pa u mehani. Sam se obrazovao. To nije promaklo njegovim sugradjanima. Postavili su ga za opstinskog delovodju. Brzo je stekao takav ugled da su ga, kao opozicionara, izabrali za predsednika opstine 1893. godine. Smatrajuci Dragisu za nepozeljnu licnost, Vlada je ponistila taj izbor. Ipak, on i dalje deluje kao protivnik obrenovicevskog rezima, zajedno sa radikalima, socijalistima i drugim demokratski opredeljenim grupama. Posle tzv. ivandanjskog atentata na kralja Milana bio je uhapsen i osudjen na tesku robiju, ali je ubrzo oslobodjen »zbog nedostatka dokaza«. Upoznao je Vasu Pelagica, Andru Bankovica, Jovana Skerlica i druge srpske socijaliste. Ucio je ruski i nemacki da bi citao socijalisticku literaturu. Poceo je da salje beogradskoj stampi dopise iz Pozege. Na poziv beogradskih prijatelja 1902. godine preseljava se u Beograd, kako bi vise radio na osnivanju radnickih organizacija. 
Na osnivackim kongresima Lapcevic je izabran za predsednika Socijaldemokratske partije i za sekretara Glavnog radnickog saveza ondasnje sindikalne centrale. Uredjivao je Radnicke novine, biran je za narodnog poslanika i za odbornika Beogradske opstine. Isticao se kao govornik i pisac. Stenogrami njegovih govora, novinski clanci i brosure svedoce o njegovom istrajnom i svestranom delovanju.
Lapcevicevi skupstinski govori o budzetu sadrze kritiku velikih izdataka za vojsku, policiju, birokratiju i monarhiju i proteste zbog nedovoljnih izdvajanja za prosvetu, za narodno zdravlje i unapredjenje privrede. Zahtevao je opste pravo glasa. Saradjivao je na pripremama za donosenje novog Zakona o radnjama, najvaznije reforme u korist radnika tog vremena.
U Beogradskoj opstini zastupao je interese periferije grada i zahtevao poboljsanje zivotnih uslova u sirotinjskim cetvrtima. Napadao je trosarinu zato sto poskupljuje hranu i trazio da imucniji gradjani vise daju za opstinski budzet. Dok su se njegovi mladji partijski drugovi vise zanimali za teoriju i pitanja daleke buducnosti, Dragisa je pazljivije posmatrao neposrednu stvarnost i pokusavao da pomogne onima koji su ga izabrali.

Najtezi trenuci Lapcevicevog politickog rada nastali su kada su izbili ratovi 1912, 1913. i 1914. godine. Socijalisti su bili protivnici rata. Evropski socijalisti su se dogovorili da, u slucaju sukoba, njihovi parlamentarni predstavnici glasaju protiv vojnih kredita. Srpski socijalisticki poslanici Lapcevic i Kaclerovic ispunili su tu obavezu tri puta i podneli veliki pritisak svoje nacionalno uzbudjene drustvene sredine. To im je bilo narocito tesko zato sto to isto nisu ucinili socijalisticki poslanici u parlamentima Austrije, Nemacke, Francuske, Belgije, Britanije. Lapcevic se zbog takvog drzanja nije ni kasnije pokolebao. Smatrao je da bi za srpski narod bilo bolje da je bio manje ratoboran.
Posto su krajem dvadesetog veka ponisteni svi rezultati srpskih ratova od 1912. do 1918. godine, jasno je da je srpski narod podneo ogromne zrtve od kojih nije imao koristi. Izolovana Srbija sada je u gorem polozaju nego 1912. godine, kada je krenula u svoju veliku oslobodilacku misiju. Da je Srbiji bilo moguce da doceka balkanski nacionalni rasplet kako su ga videli Lapcevic, Tucovic i njihovi drugovi, za srpski narod bilo bi mnogo bolje. Po tome, Lapcevic izgleda bolji rodoljub od ondasnjih nacionalista. Cak i danas se znatan deo javnosti koleba izmedju teznji za vecom i teznji za boljom Srbijom. Iz istorije se tesko uci.
Odmah po zavrsetku Prvog svetskog rata, u Evropi pocinju da deluju levicari pod moskovskim uticajem. U znatnom broju pojavili su se i u Jugoslaviji. Uclanjivali su se u Socijaldemokratsku partiju, ali su odbacivali njen Program. Po ugledu na crvenu Rusiju, pripremali su se za revolucionarni prevrat i za diktaturu proletarijata. Lapcevic, Topalovic, Korac i drugi ugledni socijalisti uzalud su im dokazivali da revolucija u zaostaloj zemlji nema izgleda na uspeh i da je zlocinacka politika koja tera radnike u ulicne sukobe sa policijom i u zatvore. Radnicki pokret se pocepao na revolucionarno i demokratsko ili reformisticko krilo. Lapcevic je osudio komunisticku politiku zato sto steti interesima radnika. Komunisti su ga odmah bezobzirno napali. Cak su i istoricari revolucionarnog radnickog pokreta do najskorijih dana ponavljali te neumesne ocene. Ton takvom pisanju posle Drugog svetskog rata odredio je Mosa Pijade. Castan izuzetak je knjizica Dragisa Lapcevic koju su 1984. godine napisali Milojko Djokovic i Milan Djokovic.
Dragisa Lapcevic nije hteo da se ukljucuje u sukobe razlicitih radnickih struja. Posvetio se novinarstvu. Bio je izabran za predsednika Udruzenja novinara Srbije. Pored toga, Narodna skupstina postavila ga je za svog bibliotekara. Sa tog radnog mesta je i penzionisan. 
Umro je u avgustu 1939. godine. Na sahranu je doslo mnogo ljudi iz Beograda i unutrasnjosti. Oprostajnu rec drzalo je sedam govornika, a vesti o njegovoj smrti objavila je sva srpska stampa.
Lapcevic je bio borac za gradjanske slobode, demokratske ustanove i parlamentarni poredak. Protivio se nasilju i u vidu rata i u vidu diktature. Zastupao je politiku reformi koje poboljsavaju zivot radnog sveta. U svemu tome bio je bitno drukcijih shvatanja nego nacionalisticke struje, s jedne, i komunisticke s druge strane. Posle poluvekovnog potiskivanja u zaborav, Lapcevicevo delo samo sebe istice.
Obnova demokratskih ustanova u Srbiji zahteva podrsku radnika. Sigurno je da su socijaldemokratske reforme u zemljama zapadne i severne Evrope vise pruzile radnicima nego istocnoevropske komunisticke diktature. Dragisa Lapcevic je, pored drugih, na te povoljnije mogucnosti ukazivao jos 1920. godine. Sadasnji pokusaji obnove partijski nezavisnih sindikata i socijaldemokratskog pokreta imaju u Lapcevicu i njegovim saborcima nepravedno zaboravljene pretece.

Miodrag Nikolic  



© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar