"Republika"

	Broj 222-223

*Zbivanja* Neizvesna lekovitost ljutih trava Ako nas uskoro Milosevic ne iznenadi ostavkom ili opozicija saradnjom, sve ce verovatnija biti provala nekontrolisanog bunta nego racionalna resenost da se krene novim putevima *Mirko Tepavac* Kraj 20. veka izbacio je u prvi red vaznosti delikatnu dilemu: da li ravnodusno posmatrati trajanje diktatorskih rezima koji ugrozavaju susede i brutalno gaze prava sopstvenih gradjana. Da li ih samo javno osudjivati ili ih fizicki izolovati, ekonomski potkopavati ili, cak, silom rusiti? Ako se medjunarodna zajednica ne miri sa diktatorima, sta moze i sme ciniti da se – zbog stete koju nanose svetu i sopstvenim gradjanima – izoluju, destabilizuju, kazne i cak silom uklone. I iznad svega vazno pitanje: ko, kada i kako sme to da cini u savremenom medjunarodnom poretku, povezanom opsteobavezujucom Poveljom OUN. Koje mere za lose gospodare Nema nikakve sumnje da Povelja OUN daje legitimitet zastiti medjunarodne zajednice od nasilja diktatorskih rezima prema drugim drzavama, pravo da osudjuje, bojkotuje, izoluje i onemoguci one koji to cine. Da li je, medjutim, dopustena primena mera koje kolektivno i neselektivno kaznjavaju narode sto nece, ne smeju ili ne mogu da uklone svoje rdjave gospodare. Ne cini li svet na taj nacin upravo ono sto rezimu odgovara i preuzima na sebe odijum koji je namenjen odmetnicima od civilizacije i demokratije. Promena rezima, pa i represivnih, pre svega je »domaci zadatak«. Dobrodosla moze biti samo ona medjunarodna asistencija koju razume, odobrava i trazi nezadovoljni narod, a ne bilo kakva spoljna prinuda. Ali, nikakva mimo OUN i Saveta bezbednosti. Bez tog preduslova nikada nece biti povucena neophodna stroga granica izmedju dobrodosle pomoci i samovoljnog uredovanja, Sve do Gorbacova izolacija je bolje sluzila Staljinovim prestolonaslednicima nego zapadnoj demokratiji izmedju legitimne medjunarodne pravde i hegemonistickog naredjivanja. Ljude i narode podjednako mogu da unesrece i osioni lokalni vlastodrsci i samozvani spasioci, jer je uvek moguce da se uzi interes nekog veceg i jaceg predstavi kao uzvisena briga za slobodu i demokratiju. Komunikacije razjedaju gvozdene oklope diktatura i samovlasca u ovom globalizovanom svetu, a izolacije, spoljni udari i blokade ih samo ucvrscuju. Treba se setiti efekta Cercilove proklamacije u Fultonu i Trumanove doktrine, prvih godina posle Drugog svetskog rata. Gvozdenu zavesu je tada podigao Zapad, a ona je fakticki trebala Staljinu. Sve do Gorbacova izolacija je bolje sluzila Staljinovim prestolonaslednicima nego zapadnoj demokratiji. Berlinski zid mozda ni do danas ne bi pao da ga je podigao Zapad protiv »komunisticke opasnosti«, a ne obratno. Mada je sankcije protiv Jugoslavije, u stvari, na Srbiju navukao sam Milosevic, nacin na koji su one zavodjene i sprovodjene, omogucio mu je da vise puta uspesno preokrene jednacinu i da se njegova potreba za ogradjivanjem od sveta ovde dozivi kao tudja nedobronamerna kaznena mera. Nije neosnovana pretpostavka da Miloseviceva drzavna masinerija danas ne bi stajala nista bolje da sankcije nisu ni preduzete. Visegodisnji prekid skoro svih komunikacija sa svetom – naucnih, preduzetnickih, turistickih, pa i kulturnih, cak i sportskih – ojacao je do nevidjenih razmera nacionalisticku ksenofobiju, taj visoki zid koji vec citavu deceniju uspesno stiti njegovu apsolutisticku vlast i autisticku licnost. Krivci i neduzni Sve u svemu, sa ljudskog i politickog stanovista, dopustene su samo one mere prema jednom rezimu, makar i pokrivene odlukama OUN i Saveta bezbednosti, koje neposrednije pogadjaju vlast nego gradjane. To nije lako, ali nije nemoguce. »Novoj klasi« srpskih vladara, na primer, mnogo vise smeta sto njihovih nekoliko stotina ne mogu nigde da putuju, nego sto – potrebom poslovanja, obrazovanja, lecenja ili rodbinskih veza – tesko mogu da putuju desetine hiljada pristojnih gradjana. Ako se ne mogu iznaci mere koje pogadjaju rezim, a ne njegove podanike, onda ne smeju biti preduzete ni bilo kakve. A nikakve izvan mehanizma OUN i principa njene Povelje. Hoce li mrak i mraz ove zime povecati svest o Milosevicevim odgovornostima ili ogorcenje prema onima koji ceo narod smatraju odgovornim. Ne valja pravda koja ne ume da razlikuje krivce i neduzne. Nije li, zbog svega toga, vreme sa Svetska organizacija generalno preispita dosadasnju praksu medjunarodnih sankcija. Pre svega da razdvoji danas neprirodno spojene sankcije za narusavanje mira u svetu od kazni za gazenje ljudskih prava. Iako u oba domena Povelja daje osnov za delovanje, metodi i sredstva ne mogu u oba slucaja biti isti. Ma koliko poticali iz istog korena, Oruzanom akcijom se sme suzbijati svaka agresija, ali se bombardovanjem, izgladnjivanjem i smrzavanjem ne smeju naterivati gradjani da smenjuju svoje vladare iskoreniti se ne mogu na isti nacin. Oruzanom akcijom se sme suzbijati svaka agresija, ali se bombardovanjem, izgladnjivanjem i smrzavanjem ne smeju naterivati gradjani da smenjuju svoje vladare. Pogotovo to nije posao NATO-a kao najvece oruzane sile i Amerike kao najmocnije drzave. Ako dosadasnja praksa postane uobicajena, savremeni svet ce biti hegemonija i prava jaceg, a ne svet ravnopravnosti i demokratije. Zar, uostalom, uzastopni neuspesi takvih poduhvata poslednjih decenija nisu dovoljno poucni. Nijedan diktatorski rezim nije do sada podlegao sankcijama i blokadi. Milosevic treba da ode pre svega zato sto steti srpskim gradjanima, njihovom voljom i akcijom – ili ce ga ovde »uvek biti«. Niko ovde nije nevin za desetogodisnje zlo oko Srbije i u njoj samoj, ni militantne vodje, ni pokorni podanici, ni rezim, ni opozicija, ni intelektualci, ni mitingasi, ni drzavnici, ni duhovnici. Nisu nevini ni celnici vodecih drzava, koji su Milosevica tolerisali, dok su verovali da sa njim mogu da svrse svaki posao. Bombardovanje je nateralo Milosevica da kapitulira na Kosovu, ali to nije skratilo njegov politicki vek a opoziciji je bilo samo jos teze da mu se suprotstavi. Ogranicavala se najvecim delom da mu prigovara sto se predao, a ne sto je do intervencije doveo. Ni od najljucih Milosevicevih protivnika ne moze se ocekivati da se odusevljavaju bombama, koje ruse domove i mostove, zato sto su namenjene rusenju Milosevica. Posledice duge izolacije Ne mislim da represija u Srbiji ne treba uopste da se tice sveta, ali se ne mogu ista sredstva koristiti za sasvim razlicite svrhe. Ne sme se Srbiji ukidati vazduh da bi se ugusio srpski vozd! Od razuma do zaludjivanja put je vrlo kratak. Od ludila do otreznjenja je neuporedivo duzi. Srbi i svet danas vise nisu jedno isto, ne zive i ne razmisljaju na isti nacin. Zato jos uvek lako prolazi izvrnuti moral laznih patriota... Onih za koje su stravicni samo zlocini koji su pocinjeni nad »nasima«, koji ne veruju u pravdu domacih sudova, ali bi ipak samo njima poverili da sude »nasim« ratnim zlocincima, koji biraju nad cijom ce se pobijenom decom zaplakati, koji milione drustvenog novca razbacuju za partijsku propagandu i licnu promociju a nazivaju stranim placenicima korisnike neznatne pomoci koju koriste humanitarne i nevladine organizacije... Milosevic cini sve da narod sto duze pamti sankcije i bombe a sto pre zaboravi njegove samovoljne, fatalno pogresne procene i poteze. Prizori osvetnickog progona Albanaca nad kosovskim Srbima, koji NATO snage nisu zaustavile iako su i zbog toga dosle, potiskuju u drugi red paznje njegovu odgovornost. Dugo i pogubno trajanje izolacije vise je ostetilo moralno nego fizicko bice srpskog naroda. Tihu vecinu izmucenih gradjana zahvatila je ogorcenost, depresija i apatija – razocaranu i u Milosevica i u njegovu opoziciju i u medjunarodnu pravdu. Ako nas uskoro Milosevic ne iznenadi ostavkom ili opozicija saradnjom, sve ce verovatnija biti provala nekontrolisanog bunta nego racionalna resenost da se krene novim putevima.

Posaljite nam vas komentar