Broj 222-223

Ponovo procitati

Istorija i ponavljaci 

Juna 1999. nacionalni intelektualci opet pokusavaju da odgovore na pitanja »gde smo, sta smo, kuda cemo?« i jos jednom, njihova fascinacija Titom ne dozvoljava im da pogledaju oko sebe i da se suoce sa stvarnim uzrocima i dubinom propadanja ovog drustva. Drzeci se grcevito svoje licne proslosti, oni i dalje biju bitke iz davno proslih decenija, masu baukom »samoupravnog socijalizma« i »titoizma«, zatvaraju oci pred ruznom slikom nacionalisticke ostrascenosti, sramezljivo pozivaju njega na »patriotsku svest«, prizivaju nekakvo korenje iz proslosti i trajno se vrte u svom krugu malih odgovora na sada stvarno velika pitanja.
Akademik Miodrag Jovicic, tako, bas oko Vidovdana 1999, pise da srpski narod na Kosovu nije nasao svoju srecu »pogotovu ne u komunistickoj Jugoslaviji«, a sadasnja katastrofa je plod »pogresne politike vodjene tokom deset poslednjih godina«. Akademik Jovicic je zaboravio da je pre tih deset godina, u vreme kada su jos za njega Albanci bili »Arnauti« i kada je verovao da im je nasilnistvo »uslo u krv«, tvrdio da »albanska manjina svoju autonomiju jednostavno receno nije zasluzila« pa ju je, kako je pisao, »po mnogim misljenjima, trebalo, po ukidanju vojne uprave ... staviti u poseban karantin« kako bi »u toku duzeg vremena« pruzila dokaze da je spremna na »civilizovanu kohabitaciju sa svojim srpskim i crnogorskim sugradjanima«. Tada je verovao da su Kosovo i Metohija »olako prepusteni krvnim neprijateljima Srbije i Srpstva« koji gaje »iskonsku mrznju prema Srbima i Srpstvu« kojima je genocidno ponasanje »vekovni posao«. Prema tome, postojece stanje svedoci o »nemogucnosti stvaranja uslova za normalno zajednicko zivljenje pripadnika raznih nacionalnosti na Kosovu i Metohiji«. Resenje je tada video u, »razume se«, neophodnom nastojanju »da se izmeni postojeca etnicka slika pokrajine« kao i u »suspendovanju postojece autonomije na odredjeno vreme«.
Dobrica Cosic ovog juna pise o »spoljnim antisrpskim ciniocima«, o »retardiranom titoizmu«, zakljucujuci da »ono sto su Tito i njegovi srpski vazali zapoceli i skoro priveli kraju u samoupravnom socijalizmu, Slobodan Milosevic je dokoncao nerazumnom politikom«. A takodje juna, samo pre tih deset kobnih godina, 1989, Cosic je tvrdio da je srpski narod »u poslednje cetiri decenije doziveo pravu razistoriju«, da je u Jugoslaviji bio »neravnopravan i obespravljen, eksploatisan i tutorisan, podvrgnut sovinistickom teroru, diskriminacijama i asimilacijama, primoran na velike seobe ka etnickoj matici«. Danas, 1999, zakljucuje da je u poslednjoj deceniji »srpska nacija pretrpela najteze gubitke i ima danas najgori polozaj«, kao i da »mi stupamo u socijalnu bedu i zivotnu neizvesnost kakve nismo imali u XX veku«.
Pitamo se koje ce ime akademik Cosic za ovo izmisliti, kada je ono bila »razistorija«?
Tada je trazio da Srbi razumno i uporno »teze drzavi bez nacionalnog pitanja, nacionalnih mrznji i srbofobije« tvrdeci da srpski narod ima sva prava i razloge »da zivi u jednoj drzavi« i da je njegova samosvest takva »da on ima snage i volje da zaustavi svoje razvojno i civilizacijsko zaostajanje i propadanje«. A danas nesigurno konstatuje »valjda smo na nesrecama koje smo preziveli u poslednjoj deceniji kao narod stasali do svesti o sebi i svetu u kojem postojimo«.
A mi opet moramo da se pitamo: kada su bile stvarne nesrece pre ili posle?
Akademik Cosic danas vidi najtezu nesrecu u ovom »malom svetskom ratu«, ali je zaboravio da je jos januara 1991. obznanio da je »poceo mali svetski rat« pa ipak nije trazio Milosevicevu ostavku. Naprotiv, tada se brinuo o »sirim posledicama«, pogotovu za Srbe izvan Srbije. Verovatno zato sto su posle potonja cetiri rata Srbi van Srbije u Srbiji, akademik Cosic konacno apeluje na Milosevicevu »patriotsku svest, ljudsku i gradjansku odgovornost«, ali je ostao duzan odgovora na pitanje kakav je to »mali svetski rat« koji traje duze od onog Velikog, i prvog i drugog, gotovo da traje koliko oba zajedno, tokom kojeg ovaj apel nije upucivao? Ili je mozda do samog kraja verovao u pobedu?
Pre deset godina akademik Cosic je porucivao »istorijsko vreme isteklo nam je nepovratno«, danas, deset godina kasnije, zakljucuje »vreme koje nam je istorija omogucila za preobrazaj titoistickog drustva, potroseno je«. Ne zanima nas toliko da li je »istorijsko vreme« isteklo onda ili je potroseno sada, jer za pametnog vreme je nebitno kada je »istorijsko«, tj. proslo, vise nas zanima da li ce »titoizam« i »Titovi vazali« biti i kroz narednih deset godina Cosicev odgovor na pitanja »gde smo, sta smo, kuda cemo?«. I opet moramo da se pitamo: da li je ono bila tragedija a ovo farsa ili obrnuto?
I za Matiju Beckovica juna 1999. Tito je kriv za sve. Zbog njega je Srbija vec pedeset godina »na svojim kontratemeljima« pa pod postojecim grbom »izlaza nema«. A ima ga ako se Srbija vrati »na siroke temelje i na put kojim smo isli osam vekova«. Nekada je Beckovic tvrdio da je zbog nas podeljen svet. Predvidjao je i da ce se »nase pitanje resiti kad bude postavljeno kao svetsko«. A smatrao je »da nas problem pored nas treba da resavaju samo predstavnici Amerike i Rusije«. Tako je bilo 1991, a danas Beckovic tvrdi da je »ceo svet zaratio sa Srbijom«. Samo nije objasnio kada se i zasto, nekad zbog nas »podeljen«, svet ujedinio protiv nas i sta on ima danas protiv aktera u resavanju naseg problema koje je sam prizivao?
Tako ovih dana, po ko zna koji put za poslednjih deset godina, od nacionalnih intelektualaca slusamo samo da je za nas sunovrat odgovoran pored toliko zivih vec decenijama mrtav covek, opet su krivci imaginarni »spoljni antisrpski cinioci« i opet nam se kao lek nudi vracanje na »stare siroke temelje«. Vec je uoceno da preterano pozivanje na tradiciju sadrzi manjak poznavanja istorije, a preterano prizivanje proslosti sadrzi visak njene selekcije u savremenoj percepciji. Zato nije cudno da se i 1999. cesto mogu naci knjige iz proslog veka, koje se, iako pohranjene u prometnim bibliotekama, moraju citati sa nozem za secenje papira u ruci, a u kojima su sadrzane neke sasvim savremene dileme, pitanja, odgovori i, sto je najvaznije, sadrzana je sasvim ovovremena tragedija vec jednom (ili vise puta) prozivljena. 
Knjiga iz koje je uzet odlomak koji sledi objavljena je u Beogradu pre 108 godina, predata je u stampu (opet) na Vidovdan, a njen autor je pristupio pisanju sa uverenjem da »srpski narod nikad nije stajao tako, ko sto sad stoji, pred sudbonosnim pitanjem: biti ili ne biti?«. Bojao se da ce njegov »slabacki glas ostati glas vapijuceg u pustinji« ali je ipak svoj, kako kaze, netradicionalni stav izneo umirujuci svoju savest. Sa mnogim stavovima iznetim u ovoj knjizi mi se ne moramo sloziti, jer uostalom ona je pisana u sasvim drugacijem vremenu, ali buduci da je autor pokusao da pruzi odgovore na ista pitanja koja i nas danas zanimaju, a posebno odgovore koje pokusavaju da daju i nacionalni intelektualci 1999, cini nam se da je zanimljivo videti kako »istorijsko vreme« moze da ide i unazad i kako citav vek viska iskustva ne mora da bude nikakva prednost, ukoliko se veruje da istorija pocinje i zavrsava sa nama.

Olivera Milosavljevic  



© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar