Vladimir Pogacic, filmski reditelj, direktor Kinoteke, profesor Akademije, predsednik FIAF-a i pisac, rodjen je u, danas, dalekom Karlovcu.
Prvi put sam ga video u Knez-Mihailovoj, na Akademiji za pozoriste, film, radio i televiziju, kao njegov student. Predavao je istoriju filma; njegova predavanja pamtimo kao istorijska. Predavao je strasno, sa puno zapaljenih stranih cigareta, mnogo anegdota, primera, zanimljivih analiza, hodanja od prozora do prozora, neocekivanih obrta, divljenja... Kao profesor, nije krio pristrasnost prema Kleru, Kerolu Ridu, Caplinu i Fordu, na ta predavanja dolazili su i sa drugih fakulteta. Bio je pedant, od onih koji tacno izgovaraju naslove u originalu, upotrebljavao je uvek cistu pikslu, pominjao filmove po tacnim godistima, nosio udobne sakoe od tvida, znao imena svih saradnika na filmu, imao uvek ulastene cipele sa debelim djonom i jedan neverovatan, pljunuto-bunjuelovski, osmeh na licu, koji je cesto i munjevito upotrebljavao kao komentar, dosetku, kada je trebalo nesto vazno da se istakne ili pita, cak i tek tako, da pokaze da je zadovoljan. Nije bio strog na ispitima, nikoga nije obarao, znao je da se film prima ili ne prima, voli ili ne voli.
Jedna od njegovih najvecih zasluga bila je ta sto nas je uterao u Kinoteku. Tamo je vec sedeo citav pametniji deo Beograda i gledao sve, ama bas sve, od plakata na ulazu, blagajne, fotosa i eksponata u foajeu, sve sto se ikada vrtelo na projektoru, sve sto se pricalo, sve sto nije bilo a bice, sve sto se jos nije dogodilo a dogodice se. Prica je poznata, uostalom, iz tog mraka u Kosovskoj izasla su najznacajnija filmadzijska imena. Vodio nas je i dalje, u manje poznate krajeve, u Biblioteku kinoteke, na primer, pa smo tamo halapljivo gutali sve najvaznije filmske casopise i sveske koji su se ikada pojavili na kugli zemaljskoj, saznali da postoje monografije, i to ne samo glumaca, vec i reditelja, snimatelja, cak i scenarista. Vodio nas je i u Kosutnjak, u Arhiv, da vidimo stare kamere i projektore, filmske igracke i nebrojeno, mocno blago filmskih rolni, koje je godinama, uporno, na sve moguce nacine prikupljao. Tamo smo saznali sta je u stvari Kinoteka, ko je Filip Acimovic, Dusan Stojanovic, sta je FIAF, jedna veoma vazna svetska institucija, i da je on njen predsednik.
Naravno da smo znali da je filmski reditelj, nazalost, u to doba, domaci film nije bas bio u modi, a profesor nikada nije insistirao na toj temi. Tek docnije, na retrospektivama u SKC-u i DK Studentski grad, posteno smo odgledali »Pricu o fabrici«, njegov debitantski rad, »Poslednji dan«, prvi domaci spijunski film, »Nevjera«, prva dobra ekranizacija pozorisne drame (»Ekvinocij« Ive Vojnovica), pa prvi nas film koji je dospeo u americke bioskope, »Anikina vremena« (prema Ivi Andricu), zatim »Veliki i mali«, jedan od nasih antologijskih i najnagradjenijih filmova, pa »Subotom uvece«, triptih, sa fenomenalnom pricom »Doktor«, i prvom rokenrol filmskom pricom »Svira odlican dzez«, zatim filmovi »Sam«, »Karolina rijecka«, »Pukotina raja« i drugi.
Ne znam da li iko ziv zna zasto je prestao da se bavi rezijom. Pricao mi je da zarko zeli da snimi jednog Krlezu, pricao mi je o Glembajevima, pricao o odlascima u Zagreb, ubedjivanjima i sedeljkama kod Krleze i ko je sve bio tamo. U stvari, zeleo je da snimi novelu »Sprovod u Terezijanbergu«, godinama je trajalo to ubedjivanje u Zagrebu. Jednom, mnogo godina kasnije, ispricao mi je kako taj film treba da pocne, kako da se nastavi, kako da zavrsi, kadar po kadar, sekvenca po sekvenca, i ja sam taj film jasno video, znaci: gledao. Onda je otisao u penziju, na Novi Beograd.
Znao sam da je puno pisao ali se nije mnogo nudio. Objavio je brojne tekstove po filmskim casopisima, zatim jednu knjigu o nemackom nemom filmu, Nemi svedoci, i jedno cudo od memoara – »Definitivno imaginarni zapisi«.
Moje druzenje i prijateljevanje sa profesorom obnovljeno je kada je sve ovo, sa onom zemljom pocelo da desava. Znao sam da je po nacionalnosti Beograd, da je Zagreb, da je Ljubljana, da je iz svih znacajnih gradova Evrope, da dolazi i preko okeana, znao sam da mu nije lako, da mu najnoviji dogadjaji padaju tesko. Pozvao sam ga u Beogradski krug i on se strasno odazvao.
Dobri profesor, umro je u dobrim godinama, iza njega je ostala dobra zaostavstina.
Hvala Vam profesore.