Broj 222-223

Zbivanja

Pocetak novog gradjanskog pokreta

Protest najveceg uloga

Ima li Srbija snage da stane na kraj dugogodisnjoj autokratiji. Ima li rezim moc da ugusi gnev pobunjenog naroda. U narednim mesecima mnogo toga ce se prelomiti u nasim sudbinama

Dragos Ivanovic

Srbija, koja je za ovih dvanaest Milosevicevskih godina preturila preko glave mnoge ulicne bune i potrese, ima pravo da se u ovom trenutku sa skepsom zapita kuda tezi i dokle moze da dobaci ovaj najnoviji gradjanski protest? Oni pesimisticniji skloni su da uz gest umora odbace svaku mogucnost boljitka zar ulicne buke nismo imali dosta i do sada, pa, ipak, nista nije ispalo. Optimisti tvrde da ovo sto se sada dogadja u gradovima Srbije samo spolja lici na ono ranije, a da je po ulogu koji pokrece i rizicima koje izaziva, nesto sasvim novo. Uostalom, da se posluzimo i tom narodnom mudroscu nikada se ne moze dva puta uci u istu reku.

Ciljevi nacionalnog znacaja

Svi raniji gradjanski pokreti imali su ogranicene ciljeve onaj iz 1991. da utice na promene pristrasne uredjivacke politike RTS-a i smeni njihove celnike, a onaj iz 96/97. da odbrani tekovine osvojene na lokalnim izborima. Izmedju ova dva smesta se ono beskrajno mnostvo protesta, od radnickih do penzionerskih, koji su nas vise navikavali na mirenje sa sitnim ustupcima, nego sto su vaspitavali politicku volju za strateskim promenama. Ovo je prvi pokret koji je sebi postavio globalne nacionalne ciljeve da srusi ovu autokratsku vlast, natera Slobodana Milosevica na povlacenje s polozaja, da obrazuje privremenu vladu i pripremi slobodne izbore. Dilema, kako se sada na zborovima po Srbiji formulise, dramaticno je zaostrena ili on ili mi.
U tome i jeste presudan ulog ovog gradjanskog pokreta. Ako ovaj pokret uspe u svojim ambicijama onda ce to biti sudbinski podvig ravan onima koje je narod Srbije postigao u svim odbrambenim ratovima, 1912, 1914. i 1941. U ovakvim poredjenjima, naravno, ima dosta 


Srbi su se uspesno u ovom veku borili protiv agresora, ali su vrlo lako padali u ruke unutrasnjim autokratima
patetike, ali i ne malo istine. Srbi su se uspesno u ovom veku borili protiv agresora, ali su vrlo lako padali u ruke unutrasnjim autokratima. Najvecim delom ovog stoleca Srbijom (i Jugoslavijom) komotno su vladali autokrati poput kralja Aleksandra Karadjordjevica, Tita i Slobodana Milosevica. Zato je Srbe i pratio zao glas da vise cene cvrstu ruku i nekoga ko ce da ih vodi, nego one koje mogu da kontrolisu i na izborima smenjuju.
Za slucaj druge varijante, da ovaj pokret ne uspe i neslavno se ugasi kao i prethodni, vizije mogu da budu prilicno apokalipticne. Jer, u Srbiji su danas i zivot i politika dobili oblike elementarne brutalnosti. Kompetentni ekonomisti tvrde da se samo trecina naseg stanovnistva pristojno hrani, dok svi ostali jedva prezivljavaju. Ako ovakva vlast ostane ceka nas perspektiva da se i ova trecina sa normalnom egzistencijom uskoro smanji i na mozda tri posto. A da i ne govorimo o stravicnoj odmazdi koju bi rezim upotrebio nad ucesnicima neuspelih mitinga. Ovakve procene kod mnogih izazivaju strah i uzdrzanost od svake akcije, kod drugih podsticu ekstremizam sa nepredvidivim posledicama. U tome i jeste velika zagonetka danasnje situacije u Srbiji.

Izgledi opozicije

U ovom trenutku pitanje koje svi postavljaju glasi ovako: da li su demokratske snage u Srbiji na nivou ciljeva koje sebi postavljaju? Naravno, to se pre svega tice opozicije. Uprkos svim negativnim iskustvima koja se dobro pamte, mora se priznati da je opozicioni blok Saveza za promene i Saveza demokratskih partija, u poslednje vreme, postigao izvesne prednosti, koje ga cine verodostojnijom alternativom nego ranije. Program za promene je odredjeniji i koncentrisan na bitne tacke ekonomskog i politickog sistema. Ljudi koji treba da jemce njegovo ostvarivanje su strucni i od poverenja (Dragoslav Avramovic kao mandatar prelazne vlade).
U opozicionom bloku okupljeno je oko 35 stranaka i raznih drugih organizacija, sto je respektabilna brojka. Liderske tastine, koje su ranijim gradjanskim pokretima dosle glave, sada su zauzdane i potisnute. Mitinzi, bez obzira sto jos nisu postigli impozantan broj ucesnika, zrace energijom i resenoscu da se ovoga puta ne odustane tako lako. Mnogo je vise mladog sveta nego ranije, sto ukazuje na cinjenicu da je prevazidjen period ravnodusnosti i da postoji spremnost na dugotrajnije politicko angazovanje. Ostaje nada da ovoga puta nece biti podele na gradjane i studente, koji su se u akcijama i na ulicama tudjili jedni od drugih.
I jos nesto sto je od velikog znacaja za sudbinu protesta od proslog gradjanskog protesta do ovog javili su se i ustalili novi organizovani demokratski potencijali, Savez slobodnih gradova i opstina Srbije i Gradjanski parlament Srbije, uz, dabome, mnoge nevladine organizacije koje postoje jos odranije. One, cak i kad se zbog necijeg potcenjivackog stava ne vide dovoljno u javnosti, zasigurno mogu dati trajnost i postojanost demokratskim snagama i ocigledno su zilavije i otpornije na iskusenja kojima su, ranije, lako podlegali koalicioni stranacki vrhovi.

Vlast i smutljivci

Rezim sa napetom paznjom vreba kako da zaskoci ovaj najnoviji talas demokratskih promena u Srbiji. Pazljivijim posmatracima nije promaklo da se i u ponasanju vlasti javlja jedna cik-cak linija. Odmah posle mira na Kosovu, u mnogim gradovima, cak i u onima koji su do juce vazili za tvrdjave Milosevicevog uticaja, nastalo je protestno okupljanje gradjana zainteresovanih za neodlozne promene. Rezim, svestan da gubi pozicije, radije se odlucio na opreznost, nego da se olako lati represivnih sredstava.
Ali, kasnije, u julu i avgustu, kada su se na politickoj sceni javili neki novi i pretenciozni pokreti, stranke, pojedinci i grupe, i kada je nastalo glozenje oko taktike (da li najpre odlazak Milosevica, pa vlada i izbori, ili obrnuto), vlast se ponovo osokolila i krenula agresivnije. Mnogi aktivisti 


Mnogi aktivisti gradjanskog protesta po Srbiji su pohapseni, mediji i novinari su ponovo izlozeni torturi i progonu
gradjanskog protesta po Srbiji su pohapseni, mediji i novinari su ponovo izlozeni torturi i progonu. Otkako je opozicija za poslednjih mesec dana donekle sredila svoje redove i smelije iskoracila na ulice i trgove, sada se svi pitaju koja ce biti sledeca nasilna mera rezima. Vlast se, svakako, represije nece odreci, ali ce je verovatno obazrivije dozirati, da ne bi neki njen nesmotren akt posluzio kao ziska u buretu narodnog nezadovoljstva. Po svoj prilici ceka se povod za sukob rezima sa pobunjenim gradjanima, sto, uostalom, nece biti tesko isprovocirati.
Izmedju ova dva bloka koja su u zamahu pred odlucujuci sudar, lavira SPO Vuka Draskovica. Njegova dvostruka igra izaziva izvesne konfuzije u javnosti. Jedni ga dozivljavaju kao paradigmu one spekulativne i dvolicne opozicije koja je na izmaku, pa su zato, a to se videlo i na preobrazenskom mitingu, protiv svake saradnje s njim. Drugi, iako su svesni njegovih mana i mutnih sprega sa rezimom, ne potcenjuju njegov uticaj u masama, pa ga zato jos ne otpisuju kao moguceg saradnika u nekim koalicionim savezima opozicije.
Na jednom opstijem nivou, o potrebi jedinstva opozicije u Srbiji jos se kod nas, a bogme i u svetu, govori na prilicno sematizovan i neselektivan nacin. Kao da se izricito ili precutno porucuje: ako hocete da vas uvazavamo onda morate marsirati svi zajedno, sa jasnom aluzijom na neizbezno prisustvo Vuka Draskovica. A sta ako u ovakvim kombinacijama ispadne skuplja dara nego maslo? Da li je vazniji privid jedinstva po svaku cenu ili jedinstvo u pogledu programa i licnosti, koje je vec postignuto u postojecoj koalicionoj opoziciji? Sta ako Draskovic, sa svojim starim »komandantskim« ambicijama, i u ovom prosirenom opozicionom bloku, ponovo vaskrsne stare razdore koji ce nas opet udaljiti od konacnog sredjivanja racuna u Srbiji?

 


© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar