Novoustoliceni episkop Filaret svojim izjavama zbunjuje odavno i javnost i ljude u samoj Crkvi. »Crkva ne sme da se mesa u politiku«, izjavljuje preosveceni – u Blicu od 15. oktobra – »vec se ima baviti samo i iskljucivo pastoralnom delatnoscu«. S formalno-logicke strane ne bi se nista moglo prigovoriti ovome sto vladika kaze, ali upravo logicki uzeto stvari nikako ne stoje tako. Glasovita sintagma »mesanje u politiku« je jednostavna da jednostavnija biti ne moze, pa ipak, od nje je nacinjena prava enigma. S njom, tom enigmom, preosveceni barata, mora se priznati, vesto – u rezimskoj Borbi koja baca drvlje i kamenje na Crkvu i patrijarha Pavla on je pokazao vrhunac tog umeca. Od vremena kada je kao nastojatelj hrama sv. Arhangela Mihaila u Zemunu raspaljivao agresivni nacionalizam sa bozicnim badnjacima, pa preko Slavonije na cijim se ratistima slikao sa mitraljezom u rukama – na tenku dicne nam JNA – preosveceni se vesto mesao u politiku, i upravo ga je politika na strani vladajuce partije i uzdigla na celo milesevske vladicanske katedre. Skoro je – Republika je reagovala na to ali su reagovali i u Crkvi – izjavio da nas »ovo rukovodstvo dobro vodi« pa ipak sve to sa sintagmom »mesanja u politiku« nije sasvim jednostavno.
Famozna fraza ima svoju dugu istoriju, ali nema razloga da ostane enigma sa kojom se manipulise kako to preosveceni Filaret cini.
To da Crkva »ne treba da se mesa u politiku« ponavljaju i u toj Borbi uticajni prvaci SPS-a, predsednik SANU g. Medakovic i ko sve ne i na kojem mestu. Nevolja je upravo u tome ko to cini i kada – kada se Crkva mesa u politiku u korist rezima sve je u redu, to za rezim i nije mesanje, ali kada se Crkva okrene protiv rezima onda je to mesanje koje, evo, ni preosveceni Filaret ne moze da prihvati. I vlast bi da se u politici ne oseca »mesanje« Crkve, ali ako se Crkva – kao sto cini vladika Filaret – umesa u korist rezima, sve je u redu jer se daje »caru carevo«. Sto se, pak, Boga tice, odnosno temeljne eticke norme, na to se sasvim lako zaboravlja. To ide lako, posebno kada se Crkva svrsta uz rezim i pristane na logiku partijske drzave, sto je u slucaju vladike Filareta sasvim jasno. Takva drzava, i takvi crkveni velikodostojnici, trude se samo za ono »carevo«. A resenje nije nepoznato i brojni su primeri iz same crkvene istorije – politika je javni zivot, ona se tice svih nas i Crkva treba da se mesa u politiku jer ne moze biti ravnodusna kada je rec o sudbini zemlje. Vazno je kako se mesa, da li na nacin starog patrijarha Pavla ili na nacin vladike Filareta. Sve ostalo u vezi sa sintagmom–enigmom je prazna retorika i nedopustiva hipokrizija za koju se u ovom trenutku ne zna da li je veca u drzavi ili u Crkvi.