Broj 224-225

Svakidasnjica 

RTS »NAMA«, magaza nacionalnog stresa

U ostacima nase kolonijalne, rabotnicke svesti, koja se budila u sest ujutru a padala u dremez u dva popodne – slika televizora, iz izloga Narodnog magacina u centru N. P., zatitrala je i skamenila se. Kao ikona – pred kojom su ljudi nenavikli na svetlost treptali pod strehom u prvi sumrak – njegovo visocanstvo televizor okupljao je mase na seansu »razbijanja srednjovekovne zaostalosti«, iz noci u noc, sireci krugove svoga uticaja. Pred izlogom, u kojem je preko dana utamnicen u sanduku pod katancem camio nas crno-beli prozor u svet, uvecer se okupljao narod na cas javnog informisanja. Umesto da udje u NAMU, kao potrosacki subjekt novoga i slobodnoga drustva, obican je covek sve cesce samo zastajao pred narodnim magacinom da odslusa vesti i da odgleda slike svojih nedodirljivih idola i sinova partije.
Oko osam sati, jedne srecne veceri, uspeo sam i ja da se probijem kroz masu i nosem dotaknem »narodni« izlog, staklo koje se odmah pod mojim dahom zamaglilo bas preko televizora sto je, kao poduvacena mlada, na stalku medju kolonijalnom robom, treperio cudnom svetloscu od koje su me zabolele oci. Video sam, prvi put u zivotu, u korpama pored televizora, cicibojnus i slatku sisarku ananasa, i prve pokretne crtane likove, iz domace skole animacije na zadatu temu. Prepricacu taj kratki film namenjen, valjda, deci pred spavanje.
Srpski vojnik na tvrdjavi pod turskom opsadom. U daljini vide se cadori. Bije top. Kupa dzuladi se smanjuje i na kraju sasvim nestane. Tobdzija, u nedostatku ubojitog zrnevlja, u topovsko grlo ugura pevca i opali. Pevac u vazduhu, nad dolinom, rasiri krila i zakukurika. 
Sav srecan, odlepio sam se od hladnog stakla. Izmicuci od televizora prokrcio sam put ledjima kroz topli, skamenjeni ljudski obruc, dugo potom, pa i sada, u usima noseci ono petlovo kukurikanje. Krajickom oka uhvatio sam i zavrceni globus sveta oko kojeg suklja traka TV dnevnika, kao pod nozem kora jabuke oko jabucne beline.
Sada vec nema NAME ni televizora u izlogu. Nema ni mnogih koji su, pod strehom, kao na casu odbrane i zastite, u stavu mirno, za mnogih veceri uzdisali pred odcepljenim slikama stvarnosti, pred likovima zbog kojih su im drhtala kolena. Ali, jos uvek postoji RTS magacin nacionalnog spasa – Dnevnik – pred ciji pocetak se, danas, ne emituju crtani filmovi za decje povecerje (kao da u ovoj zemlji vise ne stanuju ona bica koja, tacno pred pocetak Dnevnika, idu na spavanje). Zato danas, pred pocetak, usred i posle Dnevnika ima horskog pevanja koracnica od kojih, kao na velikoj maturi iz rodoljublja, drhte kolena nacionalno osvescenoj svetini, pripravnoj na budnost pre i posle decjeg povecerja. Ono pevcevo kukurikanje zamenjeno je vojnickim »blehovanjem«, u slici i reci, pesmice koja odleze domovinom za koju i ne znam vise dokle se proteze.

»Slika« koju sada vidim i, rekao bih, koraksovski a nevesto projektujem, lici na pevcevu odbranu iz starog crtaca, a umesto srpskog vojnika, sa dedinjskog bedema pevce na nevidljivu i nezadovoljnu raju ispaljuje Predsednik licno. Ne jednog pevca, no sijaset gigova koji, nakostreseni, ispaljeni iz topa, lepecuc krilima po vazduhu, grakcu »ustajanje« za patriote, ranoranioce i postovaoce levog gledanja na zivot. 
Opsada tvrdjave u crtacu pripisana je Turcima, dok opsadu dedinjskih utvrda danas RTS-glasnogovornici–petlici pripisuju srpskim izdajnicima, »oslobodiocima«, demonstrantima koji pokusavaju izvesti demokratski proboj unutrasnjeg fronta, hrleci prema »ostacima srednjovekovne vlastele«. 
Svejedno ko je zulumcar, u crtacu, pevac je zakukurikao obznanivsi kraj vojevanju i proglasivsi pocetak decjem dosanjavanju. Danas, 31. septembra, predsednikovi kukurikaci rasteruju sne sa umornih, nateklih ociju nespavaca, svojim ostrim kljunovima cerupaju i ujedaju okolo, pozivaju na osvetu, kaznu i odmazdu. U produzenom D(g)nevniku, koji pocinje elektronskim tackicama spljoskanog globusa, ne spiralom oljustene jabuke, raspinju se oni tek sisli sa raspeca duhovnog i moralnog satiranja. Uz obilje gramatickih nepravilnosti, u pretecem promucavanju dobrovoljaca i ucesnika u svim odbrambenim Dnevnicima, usavrsava se opet jezik spikera sa govornom manom, koncept urednika sa direktivom, kadar kamermana sa staklenim okom. 
Iako danas nema NAME, ima jos jednoumnog magacionisanja narodnih potreba, preciznog servisiranja pozeljne kolicine narodnog straha od »sa strane nametnutog« nemanja. Imati i nemati, izum je nasih posednika tajne, laska kao tepih koji se narodu pod noge prostire kad god narod skrene s puta svoga iznudjenog stradanja. 
Vezbajuci izdrzljivost dvolicnosti, dvolicnost je izrodila seseljiziranog, nosato-trbuljastog coveka iz Dnevnika. Korelativna mudrost takvog psihodelcika, upornog podnosioca ponizenja, stasalog po direktivi, plateznika uvaljenog u bracnu postelju neistomisljenog bica zarad laznog internacionalizma, kostala je zivota mnoge nevine gradjane u ovoj zemlji. 
Doda li se ovome zalosnom stanju nase opste zavisnosti i upucenost na poroke nejedinstva, na palanacku neosetljivost na nijanse iz bontona licnih odgovornosti, na umisljena misionarstva obezlicenih »narodnih poslanika« u centrima moci, i na kratko pamcenje agitatora bezlicnosti – televizor iz NAME, zahvaljujuci ovome, postao je, u ime naroda, drzavni izaslanik i u nasoj rodjenoj kuci. Njegova tehnicka superiornost nadmasila je nase pitome obicajnosti i zauvek otpocela eru duhovnog zaostajanja, pod ravnateljstvom ljubitelja dirigovane slike sveta, s predumisljajem. Od one kutije sa katancem u izlogu NAME, do ovog drzavnog TV-suflera u nasoj spavacoj sobi, nista se bitno nije promenilo, osim sto su jos ucvrscenije postale veze, rekao bih rodbinske, izmedju njega i nas. 
Veze zavisnicke. I veze zaverenicke. 
Dok se ovom »saptacu« ne nabije domacinska uzda ves-masine, dok god se njegova »samovolja« ne verifikuje, a on svede na kantu za smece, dotle cemo sve cesce bivati primoravani na prisustvo bezglasim okupima i nacionalnim hepeninzima, u osam, gubeci iz vida, u bezlicnoj masi folklorista, svoje male porodice, uveliko poodmakle u veselom odumiranju.

Saban Sarenkapic  



© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar