Ne dogodi se nijedan iole veci uspeh neke reprezentacije SRJ u kolektivnim sportovima, a da ga ne prati slavlje na ulicama Beograda. To, »slavlje«, obicno je medijska floskula za prikrivanje erupcije maloletnicke delinkvencije i nepojamnog varvarizma, te eufemizam za najgore ikada vidjeno idolopoklonstvo i populizam. Ipak, takvo kakvo je, privlaci mase o kojima vlast i opozicija mogu samo da sanjaju. Zasto?
Ne, ne stoje price o glupom narodu, stoci koju zivot ne zanima ako televizija emituje sportski program, duhovnim nulama i intelektualnim patuljcima. Na ulice posle sportskih trijumfa izlaze vecinom posve obicni ljudi, bas kao i u Hrvatskoj, Grckoj, Italiji, Francuskoj, Spaniji, Portugaliji i uopste svim zemljama gde kolektivni temperament moze da uzavri od jednog gola ili kosa – zajedno sa delinkventima i prostacima. Svi oni slave pobedu. Medjutim, motivi su drugaciji. Dok razvijena Evropa velica trijumf svojih ljubimaca, zahvaljujuci cijim je igrama drzavna zastava podignuta na najvisi jarbol, ovde se festa priredjuje jer smo pobedili mi. Da, mi Srbi, ponavlja se. I dzaba je objasnjavati koliko je to besmisleno jer, recimo, u timu svetskog prvaka u fudbalu, Francuske, igraju i rodjeni Jermeni, Alzirci, Korzikanci italijanskog porekla, da ne pominjem sve ciji su se ocevi doselili iz bivsih kolonija, a boje evropskog prvaka u kosarci, Italije, brane bivsi Englezi, Slovenci i Tunizani. Srbi smo mi, ponavlja se, drzava moze da se zove kako hoce. »Mi smo pobedili, bolji smo od njih«, neretko definisu sportisti i navijaci. Nacionalizam postade plodom par cuskanja lopte. Srbi su pobedili, za Crnogorce niko nije cuo, iako igraci iz te republike neretko postizu odlucujuce zgoditke. Kao odgovor na takve izjave, Podgoricom je posle »istorijske utakmice« SRJ–Hrvatska, 19. avgusta u Beogradu, pre svega medju liberalima, kruzio citat: »Nijesam gleda’ kako su nasi ono igrali u goste.« No, cini se da cepanje federacije ide teze posto je enigma ko bi, u nedostatku Pedje i Deja, davao golove. Cenjenoj dvojici pevaju se pesmice, spotovi guse televizijske programe vise nego bajke o obnovi i izgradnji, neke opozicione stranke ne zavredjuju paznje koliko njihovi bracni i ini problemi. Nisam siguran da je svako cuo za Gorana Svilanovica, ali za Dejov primicac, ih! Jos se pitate zasto prosle godine kriza na Kosovu nije bila tema broj jedan u jugoslovenskim domacinstvima...
Jednostavno, ljudi ne zele da pricaju o sumornim stvarima, kad vec sumorno zive. Njima sport, ta jedina uspesna grana drustva, predstavlja odusak. Sportisti su, prirodno, neka vrsta heroja modernog doba, ljudi koji mogu da rade sve sto ostatak stanovnistva ne moze, usled ponizavajuceg standarda. Oni voze dobre automobile, zive u vilama u predgradju, placeni su milionima. Niko nece primetiti da vecina ne ume da izgovori prostoprosirenu recenicu bez necije pomoci, da posle tri godine provedene u Engleskoj i dalje uce jezik, da nisu zavrsili srednje skole, da im radni vek traje tek desetak godina, posle cega ili sede kod »Madere«, ili imaju svoj kiosk, kafic, piljaru. Ne, bitno je koliko trenutno zaradjuju, koliko im je savrseno svejedno gde stizu gorivo, mleko, secer, ulje, brasno i sve ono sto normalnom coveku podalje od ove crne rupe na karti Evrope treba da bude svejedno. Publika, koja se okuplja na ulicama da proslavi pobedu »nasih«, u sportistima vidi ikone boljeg zivota. Ne valja se zavaravati: ovde svi, od maloletnih delinkvenata, preko »hajduka na strazi i kurvi na plazi«, do onih koji se prezivaju Milosevic-Markovic, a odazivaju se i na »sefe«, odnosno »drugarice Miro«, teze boljitku, svako na svoj nacin. I ta prirodna teznja manifestuje se razlicito. Ipak, vecina ne moze da se poistoveti sa vazda blagoglagoljivim liderima, hrabrima kad treba pokazati pamet i pametnima kad treba pokazati hrabrost. Sa sportistima je, pak, daleko lakse: nije li toga sto imaju u nogama ili u rukama, razlika izmedju njih i publike gotovo da ne postoji. Zato se posmatraju kao model »coveka iz naroda« koji je uspeo, kao ikona boljitka.

Konacno, njihov politicki angazman nije problematican, s nekoliko izuzetaka, a i njima se da oprostiti. Jedni postaju »ambasadori dobre volje« rezima kojem iste ne nedostaje iskljucivo kada medjusobno deli kontingente, drugi su ne-bas-dobrovoljni donatori u obnovi i izgradnji sportskih hala u kojima ce se kasnije odrzavati sovinisticki zborovi, dok treci zdusno podrzavaju Djukanovica i njegove (sto je izvestan korak napred u odnosu na podrsku Bulatovicu i njegovima, ali s normalnog stanovista nedovoljan). Vrhunske atlete uglavnom ne zavise od selektora i trenera, partijskih kadrovika, monopolista na izjave o premudrom rukovodstvu, iz cije neuniverzalnosti, prema mnogima, poticu sve teskoce u domacem sportu. Naime, ugledajuci se na zapadne susede – gdje Otac Nacije sugerira ime vratara nogometne reprezentacije – Srbi drze da su hendikepirani i zavide Hrvatima. Prirodno, Ciro Blazevic, izbornik koji trazi savet od sefa drzave, da bi kasnije saopstio igracima za koga igraju, neprijatelj je ovdasnje carsije u poredjenju sa kojim masovni zlocini, etnicka ciscenja, razaranja, inflatorni udari i zavodjenje vanrednog stanja deluju apstraktno, cak naivno. Jer, na krsenja ljudskih prava i ratne zlocine u rezimima poput Milosevicevog ne moze se posebno uticati (to mahom zavisi od volje diktatora), ali je Ciri lako nauditi. Dovoljno je zapistati ili viknuti »Ciro, Srbine«, pa da se on potrese, a Srbi se osete mocnim. Oni na tribinama i ispred televizora zive kroz sportiste. Uspeh na terenu dozivljava se licno, potom nacionalno. Postoji teorija da narod cak moze da zivi od sportskih trijumfa; kao primer, navodi se osvajanje drugog mesta u kosarci za muskarce na olimpijadi u Atlanti 1996. godine, posle cega penzioneri dugo nisu dobijali svoje crkavice. Zato propratna slavlja, neprijavljene skupove, s velikim posledicama na izloge radnji i sanduke sladoleda, policija ne sprecava. Odozgo stigne naredjenje: »Pusti narod«.