Broj 224-225

Kultura

Imitacija kulture

Beleska o ratnoj kulturi

Izlozba »Slomljenih figura koje ce povratiti formu« koju je u Galeriji »Progres« (kako je posebno naglaseno: na inicijativu Hadzi Dragana Antica) otvorio Zeljko Simic, republicki ministar kulture, nuzno je pokrenula nekoliko otuznih pitanja koja iziskuju taman toliko i otuzne odgovore.
Naravno da je svako unistavanje, a posebno umetnickih predmeta koji su deo legata jednih generacija buducim, za najostriju osudu kao i za hitnu intervenciju sluzbi kojima je njihova strucna zastita profesionalna duznost. To se, dakako, odnosi i na ostecenja nastala raketiranjem Zvezdare 31. maja, kada su devastirani ateljei i dela koja se u njima nalaze vajara Momcila Krkovica, njegove pokojne supruge, takodje vajara, Mire Jurisic, i njihovog sina, slikara, Ilije Krkovica. Ova izlozbena prezentacija o tome na ubedljiv nacin svedoci.
Ali, ovi umetnici se nazalost nisu, sto je bilo krajnje zaprepascujuce, oglasili kada su u MSU pocetkom 1997. godine nestrucno vrseni gradjevinski radovi na depoima, kada je umalo moglo doci do ozbiljnog ostecenja radova njihovih kolega vajara; Krkovic se nije oglasio sto direktor istog muzeja vec tri godine ne dozvoljava nuznu adaptaciju jednog postamenta na kojem upravo njegov rad stoji izlozen u stalnoj postavci; ni on ni njegov sin nisu se oglasili povodom toga sto vec gotovo dva meseca stoje razbijena stakla usled raketiranja zgrade bivseg CK na prvom i drugom nivou Muzeja (u delu stalne postavke najvrednijih slikarskih i skulptorskih dela jugoslovenske umetnosti prve polovine XX veka, uporedo sa neprimereno luksuznom i besnom prezentacijom jugoslovenskih ucesnika na ovogodisnjem Venecijanskom bijenalu). Ne oglasavaju se takodje sto se skulpture u parku Muzeja vise ne mogu videti od trave koja mesecima nije kosena...
Veliki Muzeji poput Narodnog, Savremene umetnosti i dr., samoinicijativno i bez obavestavanja javnosti bili su zatvoreni za publiku. Istovremeno, neke institucije, poput CZKD-a ili Galerije Haos, koje nisu imale potrebe da na sebe stavljaju one banalne »mete« (jer ih nose od osnivanja), nisu ni prekidale aktivnost. Naprotiv! Iz mnogih razloga i sa izuzetnim naporom one su upravo za vreme napada NATO-a bile intenzivirane na seriozan, odnosno primeren nacin za tako tragicni trenutak nase istorije.
Svakako je za pohvalu navedeni primer angazovanja srpskog ministra za kulturu, ali je najmanje takav tretman trebao imati i prema, recimo, izlozbi Vide Jocic (koja ga je uz uobicajene pozive da poseti njen »Apel za mir« i sama nekoliko puta direktno telefonom molila da je poseti za vreme trajanja). Bestidno su se oglusili svi oficijelni kulturni poslenici u Beogradu (jedini koji je u jednom trenutku pokazao minimum pristojnosti bio je Milenko Kasanin, direktor Direkcije za kulturnu saradnju MIP-a).

Uostalom, novoimenovani ministar je sam, posle sastanka sa brojnim poslenicima kulture i njenim uglednicima, obecao da ce delima pokazati novi (drugaciji) odnos prema vrhunskim umetnickim institucijama, a u koje, prema sopstvenim recima, spada i brza promena visestruko dokazano neuspesnog direktora MSU. Medjutim, prvo sto je uradio bilo je upravo njegovo apsurdno imenovanje za komesara ovogodisnjeg Venecijanskog bijenala (sto je on sa istim skandaloznim ucinkom pokazao i pre cetiri godine, pa se ovogodisnja repriza pokazala sasvim izlisnom). Ove godine se dogodilo cak i to da se komesar dobrano posvadja sa svojim izabranicima iz najrazlicitijih razloga (od toga koji ce radovi biti izlozeni, do kvaliteta ilustrativnog materijala u pratecim publikacijama).
Paviljon je ponovo potpuno prazan, sto se moglo i ocekivati, a na otvaranju nije bio niti jedan novinar, racunajuci i nase, a da ne pominjemo da on zvanicno nije ni otvoren jer je onome (ministru za kulturu!) kome bi trebala da pripadne ta cast zabranjen boravak u Evropskoj zajednici. Sta se iz takvog odnosa pouzdano moze zakljuciti: kao i uvek do sada, tokom poslednjih deset godina, dok su trajali neprekidni avionapadi, partijsko i mas-medijsko izazivanje prisilnog patriotizma (ranije na ratobornim a sada na obnoviteljskim parolama) dakako i nadalje je vrlo povezano iskljucivo sa kolektivnim suicidalnim izlivima odanosti rezimu i vodji, koji vode jedinom cilju odrzanju postojeceg politickog stanja totalne civilizacijske izolacije.
U taj deo kolektivnog mentaliteta spada, nazalost, i »Ratni ULUS-ov atelje« cija se izlozba upravo odrzava u »Cvijeti Zuzoric«. I tu se zaista svasta moze videti: od ozbiljnih primera antiratnog delovanja (poput Drustva Fenix, Slobodana Roksandica, Dobrice Kamparelica i jos nekolicine autora) do brojnog sarlatanskog poigravanja (Cekovica, Calije, Vukica...) ili radova bez ikakve veze sa »zadatom temom« sem iskljucivo samoreklamerstva u ovom krajnje neprimerenom trenutku (poput nastupa Sobajica ili Trkulje). Ovakva toboze »slobodna (a zapravo besmislena) koncepcija« prouzrokovala je da se nasi najznacajniji autori svih generacija ni u kakvom svojstvu ovde ne pojave sto je prava steta jer je ovo zaista bila izuzetna prilika da se sa dobro osmisljenom akcijom ona izvede na ozbiljan, efektan i umetnicki opravdan nacin.
Tu spada i mesetarenje nekih politicara (naravno, iskljucivo onih sa »levice« i njenih bastarda koji kao da na to imaju monopol) na skupovima kulturnih radnika i umetnika kao da upravo bas oni nisu najodgovorniji za sadasnju sveopstu katastrofu u drzavi i drustvu. A danas je preko potrebna patriotska mobilizacija koja iskljucivo podrazumeva demokratske reforme politickog sistema i ukljucivanje Srbije u svet, odnosno nikako ne sme da rezultira poznatom (i prizeljkivanom) ideoloskom, pogotovo ne kolektivnom politickom homogenizacijom. Upravo suprotno! Danas je preko potrebno cuti sto vise razlicitih glasova. Neophodno je videti sto vise novih ljudi.
Kada sam se krajem prosle godine zapitao da li se licna (politicka) ambicija novopostavljenog ministra za kulturu u Vladi Srbije mozda nalazi ispred njegove (kulturne) savesti koju svakako podrazumeva polozaj koji trenutno zauzima, zaista nisam ocekivao da ce krajnje porazan odgovor tako brzo uslediti: njegovo razumevanje kulturne politike u jednoj civilizovanoj zemlji nalazi se upravo na razini nezamenljivih koalicionih politickih partnera vladajuce stranke radikala, koji jos uvek ni do »k« od kulture nisu stigli. (Pri tom oni se oko toga zapravo niti uzbudjuju niti im je to u njihovoj politici potrebno.) Ovakav ministar »sa dijagnozom neodgovornosti i beskrupuloznosti« usmerene prema krajnjoj ambicioznosti jednom vec dovedenom u rizican politicki polozaj 1993, u vreme smenjivanja sa mesta »specijalnog savetnika« tadasnjeg predsednika Srbije, na najboljem je putu bas iz tog razloga da postane najgori predstojnik kulture od kada srpska drzava institucionalno brine o njoj! No, cak ce i od takvog primera uskoro biti koristi. Samo je pitanje kolika ce biti cena i tog u nizu eksperimenta nazalost sa potpuno predvidljivim ishodom?
 

Jovan Despotovic  

 

© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar