Broj 224-225

Kultura 

Napred

Nezadovoljna vecina vaskolikog srbijanskog birackog tela ipak jos nema kurazi da istupi na ulicu iz svoje nacionalne zavisnosti od licne socijalne trpeljivosti koja funkcionise kao dobro podmazan stroj. Narodu danas, u ovom slucaju, kao ni pre sedam-osam godina, nece pomoci ni pismena podrska dela clanova SANU. Ulicni protesti, svaljeni na rahiticno opoziciono clanstvo, na nekoliko nezavisnih medija i ljude koji, po opredeljenju, akademiju zaobilaze iz estetskih i etickih razloga, tesko ce prerasti u opsti narodni pokret protiv bezvlasca, bede i unizenosti, mozda i iz prostog razloga sto bas akademika nema na ulicama, medju obespravljenim gradjanima. Medju akademskim potpisnicima ima onih koji su se nasli na tom trecinskom spisku, verujem, bas po direktivi sa Dedinja, kao na svom novom radnom mestu na terenu. Jos se mogu sresti po ovoj zemlji njihove obijene i opustele duhovne Tezge, nad kojima odavno visi kompleks »izdaje«, mitsko i nacionalno prokletstvo uz koje su i oni znali da caraju i faletaju utiruci put nebesnicima–jogurtasima, otkrivacima novih srpskih zemalja. Ako bi se na jednom mestu danas sabralo sve ono sto je iz Akademije izaslo i u Akademiju uslo u poslednjih deset godina, sacinila bi se pozamasna knjiga »satanskih stihova« za svakog clana »svesrpskih zemalja«, i nijedna ista. Ako bi pojedini akademici danas posli tragovima svojih guslarskih brljotina, zavrsili bi na pustim poljima, medju grobovima

nevinih inovernika. Kada bi ovi ili neki drugi akademici izveli na ulice onu klasu inteligencije koja brasnjari na svojim radnim mestima za sitni ujam i sami stali na celo kolone koja bi krenula iz skola i jos zivucih ustanova, kordoni milicije na ulicama postali bi svakako neugledniji, opasniji. Vera u skori i povoljniji ishod protesta potisnula bi tada strah od usamljenosti gradjanina koji pati od nepoverenja, suocen sa sopstvenom nemoci i produzenom rukom dedinjske nadmoci. Popravka ovakvog bednog stanja u zemlji nije stvar samo opozicije i njenih hronicno dezorijentisanih lidera, ona se tice i onih koji, sklonjeni po strani, iz zavetrine misle da pripadaju svom narodu i da su njegov pupak. Ako zaista akademici pripadaju svom narodu, ovako skrhanom i unizenom, zar ne pocrvene pred cinjenicom da ce bas oni sve manje biti potrebni ovim ljudima, kojima su davno grobari ponudili svoje vecne usluge. Pendrek ne bije duh no gnjeci telo koje kroti duh. Covek ne vristi zbog duhovne boli, ali jeca od loma ruke, od pucanja lobanje. Nece potpaliti ovaj narod vise niko iz »naroda« i nikakvo pismo podrske »kucnog saveta jedne akademije«. Nije srbijanski narod saka nepomirljivih i nesalomivih ljudi koji traze pravdu na ulici! On je i puk u vlasti estradne menazerije, sabor dobrovoljnih RTS-robova, i nepismeni cuvar kosovskog stita. Njemu treba snaga uma, ne zamah pendreka. Njemu treba licnost doma. Ruka, ne cvrsta, nego ona koja zna strane sveta i tudje i svoje bezimene grobove, koja ume da upre prst i kaze: napred. U priznanje zlocina!

S. S.  


© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar