Broj 224-225

Prevod

Intervju sa Hertom Miler (Herta Müller)

Pisci nisu nikakvi eksperti

Zasto misljenju intelektualaca o ratu pridavati poseban znacaj? Pisci ne stoje u centru drustva i kad dodje do pravde ili nepravde cesto govore gluposti. Rumunsko-nemacka knjizevnica Herta Miler nema poverenja ni u zapadnjacke antiratne demonstracije. Radi se vise o antiamerickom refleksu nego o istinskoj brizi za ljudske zivote, kaze ona u intervjuu sa danskim piscem i novinarom Nilsom Barfudom

Kad smo bili mladi uvek smo gledali TV Beograd. Na primer one velike manifestacije na stadionu gde su mase sacinjavale zive mustre kao na cilimu i koje su se menjale po komandi. Neverovatno! Ali, uvece pod reflektorima sve je izgledalo sablasno. Narocito ogromna Titova bela statua.

Nemacka knjizevnica Herta Miler, poreklom iz Rumunije, jasno se seca jugoslovenskog zivota s druge strane granice.
I bila je muzika! Kod nas u Rumuniji je autenticna muzika bila zabranjena, ukljucujuci pravu narodnu muziku, ali i rok i dzez i eksperimentalnu simfonijsku muziku. Causesku je prezirao sve. Ali u Jugoslaviji je to bilo moguce, i »rok sa Titom« i »dzez sa Titom«. Zatim je i erotski sve bilo slobodnije na toj strani. Devojke su mogle da pokazu i noge i grudi samo ako su imale Tita na usnama.

Je si li bila u Jugoslaviji?
Sta mislis! To nije bilo dopusteno. Mi nismo mogli nikuda da putujemo, cak ni u druge komunisticke zemlje. Ali, kad bismo putovali u Bukurest voz je prolazio duz jugoslovenske granice na Dunavu, jedno podugacko parce. Svi bi isli u hodnik da gledaju, bila bi potpuna tisina. Moglo se videti sta ljudi misle. Jugoslavija je bila medjustanica na putu za zapad. Mnoge izbeglice su vracane u Rumuniju. Desavalo se da lesevi plutaju Dunavom. To su bile izbeglice ustreljene u vodi ili pregazene motornim camcem pogranicnih strazara. Ali, na jugoslovenskoj TV smo takodje mogli da gledamo filmove Tarkovskog i da cujemo Alena Ginzberga i Petra Orlovskog. Hvala Beograde! Ti si bio spas moje mladosti!... Hm.

Sta hm?
Cemu sve to zajedno? Bilo je nesto iza toga sto mi iz Causeskuove Rumunije nismo mogli da prozremo kroz tu romantiziranu sliku Jugoslavije: bankrot-ekonomija, centralisticka drzava, kontrola ljudi. Postojala su politicka gonjenja i politicki zatvori za one koji su bili protiv Titovog sistema.

Postoji li opozicija u Beogradu danas?
Kako bi mogla da postoji? Dok su ostale istocnoevropske zemlje prolazile kroz promenu 1989. naovamo, pod Milosevicem se nista nije promenilo. Mozda izvestan zaokret. Socijalizam je bio ispraznjen i izduvan. Milosevic je udahnuo zivot oprobanom carobnom sredstvu nacionalizmu. To je zazarilo obraze mnogima. Ali, kontrola, upravljanje mas-medijima, centralizam sve je ostalo kao nekad. To sto se desilo je suprotnost demokratizaciji. Zatim su dosli dobro pripremljeni ratovi koje je ta osiromasena Jugoslavija vodila protiv vlastitog naroda. I sada je NATO ne Milosevic kriv za sve uzase koji se dogadjaju. Krivi ga cak i srpska opozicija.

Nedavno je ipak upuceno otvoreno pismo 27 srpskih opozicionara koji kritikuju proterivanje s Kosova...
... da, ali posebno osudjuju NATO bombardovanje. Kakva je to opozicija koja ne zeli pre svega da srusi diktatora, vec se zadovoljava time da ga kritikuje sto unistava jednu manjinu u zemlji i stavlja sebe u istu ravan?

Sta onda da radi srpska opozicija?
Ako ne beze, sto su mnogi vec ucinili, onda neka cute dok ne smognu da progovore slobodno i iz sveg srca. Srpski novinar Slavko Curuvija je nedavno ubijen na otvorenom zato sto je bezrezervno izrekao svoje misljenje. S poluistinama se covek samo kompromituje i cini vise stete nego koristi. 

Kako tumacis antiratne demonstracije na Zapadu i njihov motiv?
Klasicni antiamerikanizam je jedan faktor. Nepromenjen je od 1968. i rata u Vijetnamu. Radi se o vrsti alergije da su Amerikanci automatski najveci prekrsioci. Tako je bilo i za vreme hladnog rata a i za vreme rata u Persijskom zalivu. Pred tim hronicnim fenomenom sve cinjenice padaju u vodu. To je stanoviste koje odavno ne pociva na cinjenicama. Tako je to s predrasudama. Cesto je ista vrsta intelektualaca ta koja ceka da NATO pocini neku gresku. Oni se potajno nadaju da ce mnogi civili izginuti zbog nekog nesporazuma.

Sta je sustina takve nade?
Ja verujem da je to zato da bi se moglo reci: Eto, vidite! Sta smo rekli! NATO je organizacija prestupnika! Gospode, zamisli da ja, koja sebe smatram opozicionarem od detinjstva, uhvatim sebe da branim Sarpinga, nemackog ministra odbrane, od pisaca. To je suludo.
Zatim imamo one zbunjene. One koji nemaju osecanje pravde i nepravde i ne mogu to da razlikuju ne zato sto su amoralni vec zato sto nikada nisu morali da se izjasne o pravdi i nepravdi. U zapadnim demokratijama postoji veoma rasireno slepilo kad su u pitanju diktature. Mnogi ne mogu da shvate koliko je jaka diktatura u Srbiji, koja je povrh svega vodjena jednim notornim psihopatom koji prezire vlastiti narod koliko prezire i druge. Mnogi ne uvidjaju vezu izmedju Srebrenice i Racka, dva dogadjaja iste vrste. 

Takodje je prvi put posle dugog vremena da nemacki vojnici rizikuju da ucestvuju u ratu.
Da, to staro osetljivo pitanje imaju li nemacki vojnici pravo da ikada vise udju u rat. Ali, pacifisti stavljaju sve u isti kos. I zbog toga su spremni da dopuste jos jedno masovno ubijanje. Oni naglavacke postavljaju iskustvo s nacizmom i ponasaju se kao da NATO ima nameru da osvoji Beograd. 

U Danskoj se oseca, kod izvesnih, neka vrsta tajnog likovanja pri pomisli da je kineska ambasada pogodjena namerno.
To je tesko razumeti. Ta potreba da NATO pogresi, cak najradije da se raspadne, je cudna jer uopste ne pociva na ideji sta bi to drugo bilo bolje od NATO-a. Ali, kao sto je poznato, mnogim intelektualcima vise odgovara da budu protiv nego za. To ih, kao, ispunjava. Niti je herojski, niti spektakularno biti saglasan sa mocnicima. Medjutim, sa mikrofonom u ruci »ici protiv NATO« to je pomalo herojski i uz to sasvim besplatno, bez rizika. 

Cak i ako razbucas Oskaru Fiseru bubne opne?
Upadljivo je zaista ovog puta kako su mirovnjaci agresivni. Kad sam nedavno napustila jednu panel-diskusiju bilo je problema i pretnja je lezala u vazduhu.

Otkuda to?
Postoji jaka iritacija u Nemackoj danas. Pocelo je sa Stazi-debatom i svim onim malim i velikim razracunavanjima u vezi s tim. Atmosfera je postala zagadjena. Kriterijumi su se razvodnili. Prilicno brzo se vise nije znalo ko je zrtva a ko je dzelat. Ta pomucenost je, verujem, izbila na videlo kao neka agresivnost. Primecuje se da se neki, cak i medju onima koji pisu, ustezu da otvoreno iskazu svoje misljenje. 

Zar pisci inace nisu »savest nacije«?
Ne, zaista ne, cak i ako oni vole to da cuju. Pogledaj na TV kad novinar kaze: »Vi, koji ste strucnjak za individualne, licne stvari...« ili »Vi, koji ste posebno upuceni u tajne jezika i posebne mogucnosti...« Pogledaj kako se uvijaju, pisci! Ali, oni i nisu savest nacije. To je pateticno i nicemu ne sluzi. Pisci nisu centar drustva. Pisci su to samo u diktaturama, gde drzavi za svoju propagandu trebaju oni i njihove knjige.

A jezik?
Ni tu mi nismo strucnjaci. Narod, na primer, nema sta da nauci od mog jezika. U stvari je obrnuto. Ja ucim od jezika koji narod koristi. A najmanje su pisci strucnjaci kad se izjasnjavaju kao generali ili socioekonomi ili strucnjaci za oruzje. Amerika je pod konstantnom sumnjom da se povodi ekonomskim i drugim komplikovanim motivima kad ucestvuje u ratu u Evropi. Niko se ne pita koju radnju vodi Milosevic. On i njegov klan su se ogromno obogatili zahvaljujuci ratu. To rade svi diktatori kad ratuju. Sto se oruzja tice, trebalo bi biti zadovoljan da se ove skupe masine koriste za pravednu stvar a ne za nepravednu. To je nesto sto je pod kontrolom 19 nacija i njihovih vlada od kojih svaka odgovara pred svojim stanovnistvom. Milosevic ne odgovara ni pred kim. A on je jedini koji je mogao svoj narod da postedi ovih bombardovanja. Drugo je sto ova bombardovanja njemu veoma odgovaraju. 

Na koji nacin?
On je godinama ruinirao zemlju svojim ratovima. Sada moze da krivi NATO za osiromasenje. 

Postoji zabrinutost da ce NATO razoriti televiziju Srbije. Zar to ne bi bilo krsenje slobode govora?
Da bi Srbi osecali da su zrtve kao Jevreji na srpskoj TV prikazuje se »Sindlerova lista«. Zar to nije perfidno? S druge strane, CNN slike izbeglickih logora u Makedoniji objasnjavaju se u Srbiji kao holivudski proizvodi. Nije tesko vecini Srba da u to poveruje. Oni rado veruju da je Klinton sef za Holivud. Milosevic u Srbiji ima poslednju rec u filmskoj produkciji. Sve to je necuveno perverzno. Televizija je prvoklasno orudje modernog diktatora za zaglupljivanje i zaslepljivanje svog naroda. Ali, mi na Zapadu verujemo da je krsenje slobode govora kada se ukloni izvor trovanja. 

U Danskoj se cesto cuju optuzbe: Zasto NATO ne spasava Kurde? 
To pitanje se postavlja i u Nemackoj. Ako nesto ne moze da se uradi na jednom mestu ne iskljucuje se da ne treba zlo spreciti negde drugde. Svaki put bi trebalo da pojedinacni slucaj odredi na koji nacin ce se resiti i kojim sredstvima. Sredstva upotrebljena u slucaju Srbije, nazalost, nisu pomogla. Niko nije verovao da ce Milosevic biti toliko ravnodusan pred tim sto se desava u njegovoj zemlji ili da ce stanovnistvo velikom vecinom prihvatiti njegov cinizam. Jedino sto moze omoguciti promenu je njegov odlazak sa vlasti. Ali to moraju Srbi sami da rese. Vlast bi morala biti smenjena, jednostavno. Ali ne zamenjena nekima od njih koji se nude da je preuzmu. A svakako ne Draskovicem. On je formulisao srpski projekat kratko i jasno: mi hocemo da posrbimo kosovsko stanovnistvo, ako ne pristaju proteracemo ih, a ako ni to ne ide pobicemo ih. Sve je koncentrisano u tri uslova. Bolje se ne moze izraziti. Nije on uzalud pisac. 

Sta vidis kao najveci problem u nacinu vodjenja NATO rata?
Ja vidim mnoge probleme, ali pre svega one jadne mlade ljude koji ne mogu da dezertiraju, jer se strana na koju bi mogli da prebegnu nalazi visoko u vazduhu iznad Kosova. Zatim, sto se nije pocelo bombardovanjem vladinih zgrada u Beogradu. Milosevicu je receno manje-vise direktno: »Nastavi ti samo svoj posao na Kosovu. Niko te nece ometati...« Zar nije to vec dovoljno problema, i previse!

Nils Barfud   
danski pisac i novinar  

Herta Miler je rodjena 1953. godine u selu Nitzkydorf u Rumuniji. Gimnaziju je pohadjala u Temisvaru. Kasnije je studirala nemacki jezik i romanske jezike. Otpustena je s posla i iz jedne fabrike i skole zato sto je odbila da saradjuje sa Siguritate, Causeskuovom tajnom policijom. Posle perioda maltretiranja i ponizavanja prebegla je u Berlin (1987): »Nemacka je za mene podjednako strana koliko i za neku osobu iz Turske. Ja sam stranac i imigrant. Jedino sto je nemacko je moj maternji jezik«. Herta Miler je do sada objavila vise romana koji su prevodjeni na vise stranih jezika.
(Ovaj intervju vodjen je krajem aprila ili pocetkom maja, a u maju objavljen u Danskoj i Svedskoj)

Prevela Ljiljana Boricic  

© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar