Slobodan Beljanski

Sta su politicka prava

Preovladjujuce shvatanje je da politika u uzem smislu predstavlja teznju ka ucestvovanju u moci, ili ka uticaju na raspodelu moci, u vodjenju ili uticaju na vodjenje kakve politicke organizacije, ukljucujuci i samu drzavu. Ukoliko prihvatimo ovu definiciju, politickim pravima smatracemo ona prava koja takvu teznju cine pravno mogucom i za njenu realizaciju daju pravne garancije. Oslanjajuci se na Jelinekovu sistematiku i njegovo izdvajanje prava participativnog i prestacionog karaktera, u izrazita politicka prava mogli bismo svrstati: biracka prava, pravo politickog organizovanja i delovanja, pravo izrazavanja politickih uverenja, pravo licne i narodne inicijative, pravo glasa na referendumu i pravo na jednaku dostupnost javnih sluzbi.
Ova prava deo su medjunarodnih pravnih standarda, utvrdjenih pre svega u Univerzalnoj deklaraciji o pravima coveka (clanovi 2, 7, 18–21), Medjunarodnom paktu o gradjanskim i politickim pravima (clanovi 18, 19, 21, 22, 25 i 26) i Medjunarodnom paktu o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (clan 2). Ujedno, sva temeljna politicka prava, neka bezuslovno a neka uslovno, ugradjena su u jugoslovenski Ustav, u okviru proklamacija: o politickom pluralizmu kao uslovu i jamstvu demokratskog politickog sistema (clan 14), o slobodi politickog udruzivanja i delovanja (clan 41), o aktivnom i pasivnom birackom pravu (clan 34), o slobodi ubedjenja, savesti, misli, govora, zbora, javnog izrazavanja misljenja i javnog istupanja (clanovi 35, 39, 40), o pravu na javnu kritiku rada drzavnih organa i funkcionera i pravu gradjanske inicijative (clan 44) i o jednakosti pred zakonom i jednakosti bez obzira na politicko uverenje (clan 20).
Izmedju ustavne retorike i politicke zbilje, medjutim, postoji ogromna razlika.
Postavlja se, naravno, pitanje u kojoj meri prateci propisi i sudska izvrsna vlast obezbedjuju sprovodjenje i zastitu ustavnih proklamacija?
Ali, postavlja se i jedno znacajnije pitanje: kakvu svrhu imaju nominalna politicka prava bez postojanja realnih uslova za formiranje slobodne licnosti? Kakvu svrhu imaju i ustavne proklamacije i njihove normativne garancije ukoliko je politicki, kulturni i socijalni milje takav da kod gradjana ili ne stvara potrebu za politickim pravima ili izaziva zazor od politickih prava? Moze li se biti politican, a ne biti kritican? Moze li se biti kritican, a nemati kulturu slobode savesti, misli i izrazavanja misljenja?
Politika je davno izgubila ekskluzivitet izabranih, pa ne pripada samo onima koje, kako je to zamisljao Platon, ne uznemirava »postojanje i nestajanje«, koji su ponosni, prijatni, pravicni, hrabri i vesti u pamcenju i samosavladjivanju i koji »ne lazu i nikako ne trpe laz«. Politika i politicka prava danas pripadaju svima, bez obzira na to da li su izraz iskrene zabrinutosti coveka za sudbinu drzave i sveta, ili su samo izraz egoizma, tastine i ambicije. Zbog toga, da bi se politika zaista mogla baviti stvaranjem moci koja tezi konsenzusu, u siri krug politickih prava treba uvrstiti i sva prava koja omogucuju neometano obrazovanje, slobodno informisanje, kretanje i komuniciranje, koja stvaraju prihvatljiv pravni sistem, ambijent pravne sigurnosti, zivot civilnog drustva i instrumente spoljasnje kontrole vlasti. Drugim recima, ekstenzivno ih tumaceci, politickim pravima potrebno je smatrati i prava od kojih zavisi spremnost i objektivna mogucnost da gradjanin, kao slobodna, upucena i odgovorna licnost, pristupi ili odbije da pristupi koriscenju politickih prava u uzem smislu. Tu svakako spadaju i svi oblici udruzivanja oko interesa koji se ticu normativnog identiteta drustva, uslova i razvoja vlastite licnosti i kvaliteta zivota i delanja u uslovima slozene intersubjektivnosti.
Politika, skupa sa politickim pravima, predstavlja slozen sistem. Zbog imanentnog politickog rivaliteta izmedju drzavne vlasti i oponirajucih politickih organizacija ili gradjana, ovaj sistem ne podleze lako pravnoj regulaciji. Otuda je i krivicnopravna zastita politickih prava suocena sa ne malim problemom, proizaslim iz »instinktivne« hipokrizije vlasti, koja za potrebe naivne legitimacije nominalno ova prava obecava, ali ih, u svrhu proracunate samozastite, i normativno i realno ruinira.
Iako znacajan deo politickih prava kod nas ima normiranu krivicnopravnu zastitu, tesko je oteti se utisku da zakoni vise paznje posvecuju zastiti vladajucih ustanova i elita nego zastiti gradjana i prihvacenih ili prihvatljivih procedura. Tesko je, takodje, izbeci zakljucak da pravna regulativa pokazuje posesivan odnos prema politickim entitetima i upadljivo nerazumevanje za politicku utakmicu i za sposobnost samoregulacije politickih interesa i antagonizama. Jos uvek je uocljiv nesklad izmedju ustavnih normi o politickim pravima, s jedne strane, i krivicnopravne zastite tih prava, a pogotovo odsustva spremnosti za iskljucenje svakog njihovog krivicnopravnog ugrozavanja, s druge strane. Zastita drzave jos uvek ima znacajnu prevagu nad zastitom coveka, kako po sirini zone kaznjivosti, tako i po visini zaprecenih kazni. Ideoloska nota i dalje je prisutna u nekim krivicnim delima.
Razlog za ovakvo stanje svakako treba traziti i u nasoj obeshrabrujucoj stvarnosti, zasicenoj nekulturom, arogancijom autoritarno orijentisane vlasti, neznanjem, agresivnoscu i degradacijom moralne osetljivosti. U takvoj sredini pokazuje se da previse »zastite« cesto znaci premalo slobode. Zastita politickih sloboda i prava, cije puno koriscenje bi moglo da ugrozi vlast, amortizuje se zastitom drugih dobara, ciji imaginarni identitet direktno ili indirektno ugrozava politicka prava, a da pri tom ni najmanje ne doprinosi politickom poretku i pravnom sistemu, zasnovanim na postovanju sloboda i prava gradjana.

Bauk ustavnog uredjenja i bezbednosti

Pojedina krivicna dela protiv ustavnog uredjenja i bezbednosti SRJ (glava XV KZ SRJ), iskustvo nam to govori, uglavnom su sluzila kao pompezni paravan za zastitu personalizovanih gremija na vlasti. Zato nije neobicno sto ni posle znacajnih izmena Krivicnog zakona u 1990. godini, ova krivicna dela nisu oslobodjena svih ranijih slabosti. Neposredno pred usvajanje novele Krivicnog zakona i ubrzo nakon njenog usvajanja, s pravom je primeceno da se, na primer, nova formulacija clana 114 KZ SRJ (napad na ustavno uredjenje) ne odlikuje preciznoscu, da je i dalje »rastegljiva« i naglaseno ideologizovana.
Ali, nista manje osnovano, moze se postaviti i niz drugih pitanja. Zbog cega se pribeglo prakticno dvostrukoj inkriminaciji moguce nasilne promene ustavnog uredjenja: jednom u vidu pokusaja pretnjom (jedna od radnji izvrsenja krivicnog dela iz clana 114), sa propisanom kaznom zatvora u trajanju od pet godina kao najmanjom merom, a drugi put kao poziv ili podsticaj (radnje izvrsenja krivicnog dela pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uredjenja, iz clana 133), sa propisanom kaznom zatvora u trajanju od pet godina kao najvisom merom? Zar poziv ili podsticaj na nasilnu akciju ne sadrzi vec i pretnju, a pogotovo pokusaj pretnjom? Pretnja je najcesce neartikulisana javna najava zasnovana tek na volji za promenu, dok su poziv i podsticaj snabdeveni vec definisanim sadrzajem akcije koja do promene moze i dovesti. Kako tada da odredjeni sadrzaj vinosti i radnje izvrsenja, u odnosu na veoma blisku posledicu i na isti cilj (razlika izmedju promene i ugrozavanja, i leksicki i prema posledici jeste znacajna, ali je fenomenoloski tesko odrediva, s obzirom da je u oba slucaja nasilna promena zajednicki cilj) bude visestruko blaze sankcionisan od sadrzaja vinosti i radnje izvrsenja koji su manje odredjeni?
Osim toga, u okviru krivicnog dela iz clana 114. pojam pretnja silom ima veci sadrzaj nego opseg. On je, ujedno, govoreci jezikom logicara, razgovetan, partikularno kvantifikovan i distribuiran, jer postoji samo ako nam je poznat sadrzaj iz koga proizilaze njegova obelezja, ako iz njega vidimo da se ne odnosi na sve clanove klase vec samo na klasu ustavom utvrdjenog poretka i ako je, u pogledu sredstava upravljenih na cilj, rasporedjen kao pretnja silom ma kakve vrste. Nasuprot tome, pojam pokusaj ima veci opseg nego sadrzaj, nerazgovetan je i, u pogledu modaliteta radnje, nedistribuiran. Pretnja bi mogla biti nacin pokusaja ukoliko sama vec ne bi ispunjavala citav sadrzaj pojma koji predstavlja nacin izvrsenja krivicnog dela. Ali, ako pretnja ispunjava takav sadrzaj, tada idiom, koji ukljucuje pokusaj kao rodni pojam modusa, dobija na kapacitetu, a gubi na funkciji. Pojmovi pokusaj i pretnja, dakle, nisu koordinirani, nego kontradiktorni. Pretnjom se preti, a ne pokusava. Pretnja nije nacin pokusaja, nego verbalni oblik ugrozavanja, a pokusaj je stepen fizicke manifestacije ugrozavanja.
Najzad, kakvim se kriminalnopolitickim razlozima moze objasniti cinjenica, i da li je za to dovoljna samo nesigurna fenomenoloska razlika izmedju promene i ugrozavanja, da je za cistu upotrebu sile, upravljenu na ugrozavanje ustavnog uredjenja ili bezbednosti zemlje, inkriminisanu u clanu 124. KZ SRJ kao oruzana pobuna i u clanu 123. KZ SRJ kao nasilje prema predstavniku najviseg drzavnog organa, propisana niza najmanja mera kazne nego za samo pokusaj pretnjom upotrebe sile?
Za ovakve terminoloske, strukturne i kaznenopoliticke nedoslednosti moguce je naci nekoliko razloga. Ako su one rezultat svesnog izbora, tada im je svrha ili da se i uz parcijalnu dekriminaciju zadrzi jednako siroka zona kaznjavanja, ili da se, kroz toboznje distingviranje napada od pozivanja, izrazeno vise u nazivima nego u sadrzaju krivicnih dela iz clana 114. i clana 133. KZ SRJ, zakon predstavi liberalnijim, a u stvari sacuva diskreciono ovlascenje na osnovu koga bi se za istu ili slicnu stvar, u zavisnosti od prilika i licnosti izvrsioca, pribegavalo blazem ili strozem krivicnopravnom tretmanu. Ako je u pitanju nespretnost, tada je mozemo pripisati gotovo podsvesnom odsustvu spremnosti da se radikalnijim izmenama lose koncipiranih krivicnih dela, makar i posredno, izrazi priznanje o dosadasnjem pravnom poretku kao produktu jednog izrazito autoritarnog, represivnog i nedemokratskog rezima i tako zapravo rezervise alibi za isti takav ili veoma slican rezim i posle izdizanja ustavnog transparenta o promeni politickog sistema. Pri tom, ne radi se o tome da je ma kakva zastita drzave u ovom pogledu suvisna, nego da je jos uvek predstavljena i presiroko i sa nepotrebnim neodredjenostima, pogodnim za arbitrarnu upotrebu.

Delikt misljenja

Kada je u junu 1990. godine izmenjen Krivicni zakon SFRJ i iz njega izostavljeno zloglasno krivicno delo neprijateljska propaganda (stav 1. clana 133), tadasnji savezni sekretar za pravosudje samouvereno je u Skupstini izjavio da je sadrzaj Krivicnog zakona konacno uskladjen sa clanom 9. Medjunarodnog pakta o gradjanskim i politickim pravima, da je eliminisana mogucnost kaznjavanja za verbalni delikt i da je time dosledno izrazeno demokratsko nacelo da sloboda misli i izrazavanja ne sme biti obuhvacena represijom.
Pokazalo se da je samohvala izrecena olako i preuranjeno.
U manje ili vise prikrivenim oblicima verbalni delikt ili delikt misljenja zadrzao se u kaznenom pravu, bilo kao krivicno delo, bilo kao prekrsaj. Zbog toga paznju zasluzuje i njegova geneza i njegova fenomenologija.
Delikt misljenja (ili verbalni delikt) popularni je naziv za krivicna dela komisivnog tipa, kojima se, povredom predstave o vrlini politickog sistema, bez fizicke promene sveta, cini crimen laesae maiestatis.

Delikt ove vrste nije nov. Njegovo poreklo treba traziti u predsekularnim zajednicama, kada su kaznjavani bogohulni ispadi, povrede teistickog kulta, zavetnih i zrtvenih obreda, kada su proganjani poklonici drugih bogova, tvorci sopstvenih idola, carobnjaci, jeretici i gnostici, svojom-glavom-misleci ili drugacije-misleci. Poznati su i semitsko-vavilonsko sankcionisanje magije i njeno izjednacavanje sa pobunom. Zapisani su i gresi protivnika monoteizma, judejskog cara Manasije, i zla sudbina njegovog sina Amona. Ipak, smatra se da je prvi poznati primer intelektualne inkvizicije slucaj grckog sofiste Protagore, koji je 411. godine p. n. e., zbog toga sto je u jednoj privatnoj kuci (navodno Euripidovoj) procitao spis »O bogovima« i izneo da za bogove ne moze da kaze ni da jesu ni da nisu, bio proteran, a knjige su mu javno spaljene. Krajem V veka p. n. e. u Atini su, po svemu sudeci, postojali zakoni o prestupima »nevere«, medju kojima Platon na prvo mesto stavlja nedela »uperena protiv svetih obreda«, a na cetvrto nedela »omalovazavanja drzavne vlasti«.
Premestanje tezista sa teoloskog na politicki teren formalno pocinje Zakonom o uvredi velicanstva, koji je nastao jos za tribuna Apuleja Saturnina i najpre bio zamisljen kao sredstvo zastite od izdaje, pobune ili neodgovornog vodjenja drzavnih poslova, da bi se vec sa Avgustom i Tiberijem, umesto optuzbi za dela, izvrgao u optuzbe za reci, za pogrdne spise i satiricne pesme i takav posluzio u licnim obracunima za zastitu svetovnog kulta vladara, vladajucih grupa i ideologija. Poznati su spiskovi drugih trijumvira u koje su ovi uvrstili za proskribovanje najpre one na koje su podozrevali zbog moci, zatim svoje licne neprijatelje, neke zbog uvrede, a neke kao prijatelje svojih neprijatelja ili neprijatelje svojih prijatelja. Irod je cak dao da se njegova dva sina osude na smrt zato sto su ga vredjali.
Sve dok autokratska vlast nije bila suocena sa potrebom iznalazenja pravnih resenja u sukobu vlastitog autoriteta sa slobodom podanika, ovaj delikt nije stvarao teorijske probleme. Oni nastupaju tek sa usvajanjem demokratskog nacela vladavine, u kome ideja slobode dobija politicki sadrzaj. Tada se otvaraju pitanja: kako nedelatno misljenje moze da ugrozi poredak, kakva su merila za utvrdjivanje istinitosti predstave o »drustveno-politickim prilikama« i o motivima onoga ko takvu predstavu narusava, ko su tvorci i cuvari tih merila i kako se moze pomiriti ustavna proklamacija o slobodama i pravima gradjana sa inkriminacijom jednog od najbenignijih oblika ispoljavanja te slobode?
Postojanje krivicnog dela neprijateljska propaganda, propisanog u clanu 133. stav 1. Krivicnog zakona SFRJ, pravdalo se pravom drzave na zastitu ugleda politickog sistema, teoremom o zloupotrebi prava i sloboda, pravom drzave na sprecavanje te zloupotrebe, uspostavljanjem hijerarhije ustavnih nacela (u kojoj su ona o osnovama politickog sistema dobila visi rang i suspenzivnu snagu u odnosu na ona koja govore o pravima i slobodama) i shvatanjem osporavajuce reci kao uvoda u protivustavnu akciju.
Nijedan od ovih argumenata nije bio u stanju da izdrzi ozbiljnu kritiku.
Iz vrednosnih sudova, kakav je sud o politickim prilikama u zemlji, nije moguce dedukovati kriterijum istine. Iz takvih sudova istinu nije moguce ni formalno-logicki zasnovati. Najpre zato sto su obe premise – i fakticki i konvencionalni sadrzaj »prilika« – partikularnog tipa, pa se iz njih ne moze izvesti univerzalni zakljucak o slobodi, kakav iziskuje pitanje o krivici i kazni. S druge strane, radi se o tipicnom postuliranju ili pretpostavljanju (petitio principii) koje odlikuje nedostatak dokaza. Vrednosni sud o »prilikama« je promenljiva i arbitrarno odrediva postavka, zavisna ne samo od istorijske situacije, vec i od politickih principa. Utoliko objekat zastite zavisi od subjektivnog suda, kome uvek osobine opisuje politicka vlast, koja nikada ne moze biti oslobodjena sumnje u objektivnost meritornog samoizricanja vrednosnog suda o politici, unutar jednog te istog monistickog politickog sistema. Od »drustveno-politickih prilika« kao istorijskog fenomena ne moze se stvoriti transistorijska kategorija, kao sto je moguce kod nekih drugih vrednosti u kulturi, etici, ili prirodnom pravu. Zbog toga osporavanje jedne prigodne i prolazne vrednosti ne bi smelo da krivicnom osudom povlaci trajne posledice.
Deklaratorno osporavanje deklaratornih vrednosti nije napad koji daje ovlascenja za odbranu nasilnim putem. Sam Krivicni zakon govori o tome da je izmedju odbrane i napada potrebna srazmera. S punim pravom, dakle, mogli bismo se zapitati otkuda drzavi pravo da svoj politicki ugled brani sredstvima kojima njeni podanici nemaju pravo da brane ni sam zivot?
U normativnom svetu, vrednosti su vezane ili za pojave ili za druge poznate norme. Ovde ne postoji takva veza, jer se radi o jednoj vrsti u neizvesnost upucujuce norme, koja nas ne usmerava ni na pojavu ni na drugu poznatu normu, vec na normi spoljasnji stav cije vazenje je deo politicke obicajnosti. Normativnost ove normativnosti je zapravo prepustena buducoj kreaciji; kod ovako otvorenog delikta, sa hipoteticno postavljenim objektom, normativnost predstavlja beskonacnu, tj. uvek mogucu, prikladnu, neodredjenu ali ad hoc odredivu prinudu, koja nas vraca iz prava davno potisnutoj Heraklitovoj maksimi da je zakon i volji jednoga biti pokoran, ili Ulipijanovoj replici da snagu zakona ima sve sto se caru svidi (quod principi placunt, legis habet vigorem).
Prilagodljivost ove neodredjenosti, uprkos svem oprezu na koji nas upozorava, coveka elokvencije neprekidno drzi na pragu delinkvencije, postepeno ga navikavajuci na osecaj pravne nesigurnosti. Buduci da se vrednost proizvodi u cinjenicu i priznaje stvarnost paradoksa da je istina ono sto treba a ne ono sto jeste, o istini se vise ne moze racionalno raspravljati. Na taj nacin zasticeni objekat neizbezno dobija iracionalni sadrzaj i mitske karakteristike: pragmaticni simbolizam i funkcionalni nominalizam, koji traze pravo na neposredovanu istinu objave, pravo da im se veruje na rec i na inicijalni smisao fraze podesene trenutnim potrebama. Umesto da izrazava pojam zasticenog dela stvarnosti, zakon ovde daje mogucnost za naknadno formiranje predstave o stvarnosti. Tako se kriterijum istine spusta na ideoloske oblike operativne politike, postajuci podlozan destrukciji sveta, koji je Kosik s pravom nazvao svetom pseudokonkretnosti, tj. svetom izvansustinskih pojava, manipulacije i fetisizovane prakse, a Puhovski logikom sistema u kome postavka o ideologicnosti misljenja kao takvog prethodi ili stoji nasuprot pravnoj logici.

Ako priznamo modalnu konsekventnost postavke da je svako osporavanje politickog vazenja, s obzirom da je suprotno stavu koji to vazenje ustolicava, sa aspekta onih koji takav stav kreiraju – neistinito, zlonamerno ili subverzivno – tada bi jedini pouzdan nacin da se covek sacuva od rizika da posrne u protivpravnost bio uzdrzavanje od izrazavanja kritickog misljenja o politickoj zbilji. Kelzenovski izraz koncepcije da je svaka norma iskaz volje koja upucuje zapovest o tome kako neko treba da deluje, u tom slucaju glasio bi: ne iznosi sopstveni sud o politickim prilikama, ako je on, od suda koji lansira politicka elita, razlicit u meri dovoljnoj da bude proglasen neistinitim, pretecim ili podsticajnim za promene.
Takva zapovest, naravno, mogla bi poteci samo od autokratske vlasti, koja ne priznaje gradjanske slobode, a od gradjana trazi bezuslovnu poslusnost. Pri tom, manje je vazno da li je poslusnost posledica one, u Kantovom znacenju, redukovane heteronomne volje i iznudjenog ponasanja, ili je, kako je to Seler zamisljao, u nedostatku autonomije »moralnog uvida« poslusnost ipak izraz autonomnog htenja onoga koji slusa i cije slusanje predstavlja pozitivni akt projekcije vlastite volje u htenje nadredjenog, ili je, pak, ova poslusnost, u skladu sa poznatim Spinozinim zapazanjem, cisti akt hipokrizije i »iskvarene dobronamernosti«, nastale kada su ljudi prinudjeni na laskanje, pritvorstvo i laz. U sva tri slucaja takva poslusnost ne bi sprecila pad naseg gradjanskog dostojanstva.
Snaga politickog sistema ne moze pocivati na razaranju ljudskih vrlina. Ne moze se biti protiv »govora uverenja«, a da se ne bude protiv »govora savesti«. Sva ustavna nacela mozda nemaju isti znacaj za politicku vlast, ali imaju isti znacaj za politicki sistem. Slobode i prava nije moguce iskljuciti ili usloviti subordinacijom drugih nacela, a da pri tom politicki sistem sacuva identitet.
Ako se kriticko misljenje shvata kao uvod u protivustavnu akciju, tada bismo, pored pripremanja i pokusaja, kao specijalan nacin izvrsenja krivicnog dela imali i nameru, pa cak i nju ne kao stvarno stanje svesti subjekta, vec kao, na objektivnoj analitici sudova njegove kritike, izvedenu pretpostavku da bi namera mogla da postoji. Bila bi to prevencija nalik onoj kod tiranina Perijandra, koji je smatrao da treba kaznjavati ne samo one koji grese, nego i one koji mogu da pogrese. Ideja ovakve predostroznosti dovela bi do pravnog apsurda da se kauzalnost izvodi iz apstraktne mogucnosti, umesto iz volje ili cina. Propisivanje krivicnog dela uvrede, ipak, nije zasnovano na prevenciji krivicnog dela ubistva, iako ovo moze da proizadje iz uvrede.
Mada se tako cini, delikt misljenja nije uperen protiv pojedinacnog misljenja, nego protiv misljenja kao takvog. Nepoverenje vlasti prema znanju i misljenju posledica je potrebe da se vrednosti ustanove kao duznosti, da se duznost prizna za objektivnu datost, da pristrasnost postane dokaz razboritosti, da se od pokornosti pravi vrlina, a od oligarhijskih interesa narodni ideali. Setimo se ostrakizma! Setimo se Katonovog nezadovoljstva sto »teznja za naukom kao struja ulazi u Rim«!
Vlast se ispunjava u domenu ?????-a, kao pojavnost i kao ideja kojoj se pripada svojstvima, a ne razlozima. Ona iziskuje da se veruje a ne istrazuje, da se priklanja a ne bira. Otuda njeno zaziranje od radoznalosti, od sumnjicavosti, od provere i rasprave, zaziranje od biti misljenja i od filozofije.
Ako je kazna za izrazeni stav gest politicke predostroznosti koji podjednako mozemo pripisati nesigurnosti i osionosti upravljaca, tada se njena kazuisticka osnova ne moze podvesti pod racionalnu strukturu prava. Ona je izraz primarne protivrecnosti politickog sistema koji uglavnom bezuspesno nastoji da pomiri stalnost i slobodu, nedodirljivost vlastitih personifikacija i teznju potisnutog okruzenja ka personifikaciji, teznju koja podrazumeva sukob i promenu. 

Ugled drzave i njenih funkcionera

Krivicna dela kojima se stiti ugled drzave i njenih funkcionera u poslednjoj relevantnoj reformi krivicnog zakonodavstva znacajno su korigovana: poruga treba da je iskazana javno, da se odnosi na odredjene organe i funkcionere i da je vezana za obavljanje njihove funkcije. Stavise, propisani su i uslovi nekaznjavanja.
Uprkos tome, ovim krivicnim delima mogu se, upravo sa stanovista zastite politickih prava, uputiti ozbiljne zamerke.
U prvom redu, prag pravom zasticene osetljivosti javne vlasti na porugu vezanu za izvrsavanje te vlasti, mora biti znatno visi od praga osetljivosti koju pravo uvazava za nevladine ustanove i njihov ugled, ili obicne gradjane i njihovu privatnost. Najvisi predstavnici vlasti, u pravnom smislu, zamenili su ugled odgovornoscu. Ako ne bi bilo tako, ako ugled i odgovornost, medjusobno suprotstavljeni, ne bi potirali svoje vrednosti, ako bi ugled imao nad odgovornoscu prednost, iluzija ugleda predstavljala bi faktor ekskulpacije, uprkos realitetu prestupa i zloupotreba, ucinjenih u domenu javne odgovornosti. 
Kako javna odgovornost raste, tako se pravno privatna povredljivost smanjuje. Najvisi stepen odgovornosti, koji je nesumnjivo skopcan sa najvisim stepenom vlasti, povlaci za sobom i najnizi stepen pravne rezistencije na podsmeh i kritiku. Ulaskom u javni zivot politicki visoko designiranih funkcija napusta se polje iskljucivo moralnog identiteta i ulazi u polje politickog odmeravanja i nadmetanja, u polje slobodnog, svakome dostupnog, javnog i neiskupivog osmatranja, proveravanja i osporavanja. Ovakva eksploracija ne sme biti uskracena ni za jedan oblik napada koji poznaje kultura javnog opstenja.
Poruga svakako spada u kulturu opstenja. Znacajan udeo u izgradnji evropskog duha i njegove urbane retorike imala su davnasnja takmicenja u kudjenju i izrugivanju. Takva takmicenja podsticao je na svoj racun i sam papa Lav X. Bez sale koja je, kako je govorio Ciceron, ili vesela i vedra ili podrugljiva i zajedljiva, bez Aristofana, Aretina, Rablea ili Voltera tesko bismo mogli govoriti o zapadnoj kulturi koju u njenim najvisim dometima nije krasila samrtna ozbiljnost u odnosu na drzavu i vladare. Treba biti zahvalan onim civilizacijama, s pravom je primetio Sioran, koje nisu preterivale sa ozbiljnoscu, nego su se poigravale vrednostima, vragolasto ispoljavajuci »otmenu nistavnost stvari«. Samo su veliki tirani, inkvizicija, fasizam i radikalni komunizam uvodili sumorni officium pietatis, jezik duzne jezuitske adoracije. Evropski sud za ljudska prava presudio je u slucaju Lingens da su granice prihvatljive kritike sire kada je predmet kritike politicar, a ne privatno lice, jer se politicar neizbezno i svesno izlaze podrobnom i javnom ispitivanju svake svoje reci i dela, pa je stoga duzan da ispolji veci stepen trpeljivosti.

Pozivanje na otpor

Krivicno delo pozivanje na otpor (»Ko druge pozove na otpor ili na neposlusnost prema zakonitim odlukama ili merama drzavnih organa...«) cini kaznjivim, u najsirem smislu shvaceno i samo za sebe dovoljno, apelovanje na gradjansku neposlusnost. 
Gradjanska neposlusnost, medjutim, kao proizvod napetosti izmedju zakona i prava, izmedju legaliteta i legitimiteta, izraz je nenasilnog otpora i dopustenih politickih pritisaka, zasnovanih bilo na savesti coveka, bilo na programu politicke organizacije. Bez povremenih poziva i odziva na gradjansku neposlusnost, politicko pravo na borbu za vlastita uverenja, drugacija od legislativnih ili egzekutivnih projekcija grupe koja drzi vlast, ostalo bi nemusti glas protesta i pred takvim aktima koji su suprotni osnovnim ustavnim principima. 
Cak je i Hegel, uprkos tvrdoj postavci da su zakoni granica neposrednom subjektu, njegovoj samostalnoj volji i posebnom interesu (jer drzava zna sta hoce), imao u vidu da drzava nije samo mehanizam nuznosti, nego i umni zivot samosvesne slobode, sistem obicajnosnog sveta u kome su bitan momenat uverenja i svest o nacelima, i da zbog toga u odredjenim stvarima drzava moze biti beskonacno ravnodusna prema mnenju, a u nekim ga stvarima ako je ovo postalo opstim pristankom, mora i respektovati. Dzon Rols smatra da gradjanska neposlusnost, mada je po definiciji nezakonita, ucvrscuje ustavni sistem, jer predstavlja nacin tumacenja drustva kao seme saradnje medju ravnopravnim ljudima, od kojih oni koji trpe nepravdu, ako neposlusnost praktikuju s duznim ogranicenjem i razboritoscu, ucvrscuju i podrzavaju pravedne institucije.
I Rols je, medjutim, poput F. Nojmana, bio rezervisan prema mogucnosti odredjivanja preciznih nacela koja bi neposredno regulisala slucajeve gradjanske neposlusnosti. Iako smatra da se pravo na neposlusnost ne moze povezati sa pojmom drzave, jer nema opsteg pravila koje bi utvrdjivalo kada coveka njegova savest opravdano oslobadja poslusnosti zakona, F. Nojman ipak prihvata cetiri situacije koje se ticu minimalnih politickih sadrzaja i cije bi nastupanje (ma koga od ovih sadrzaja) cinilo izvrsavanje politicke moci nelegitimnim i zato svakome davalo pravo na otpor: donosenje zakona usmerenog na porobljavanje, donosenje zakona koji pogadja zivot i slobodu a nije opsti zakon, donosenje zakona koji u odnosu na zivot i slobodu ima retroaktivno dejstvo i donosenje zakona koji ignorise ili ukida podelu vlasti.
Pravne kriterijume otpora zaista je tesko ustanoviti. Ako kazemo da pozivanje na neposlusnost nije kaznjivo ukoliko ujedno ne predstavlja i poziv na izvrsenje krivicnog dela, rizikujemo da iz prava na otpor iskljucimo poziv na neposlusnost zakonu koji upravo uvodi novo krivicno delo, pa bi, dakle, i otpor takvom zakonu predstavljao apel na cinjenje krivicnog dela. Rizikujemo, takodje, da iz ovog prava iskljucimo i poziv na neposlusnost zakonu cije od ranije postojece krivicno delo pocinje da sluzi svrhama suprotnim ustavu i zakonu, kao sto bi npr. bilo krivicno delo neodazivanje pozivu i izbegavanje vojne sluzbe, ili krivicno delo samovoljno udaljenje i bekstvo iz Vojske Jugoslavije, ukoliko se vojska nalazi ili je proglaseno da ce se naci u agresivnom ratu. Kada je vec kaznjivo ne odbiti poslusnost naredjenju koje je upravljeno na izvrsenje ratnog zlocina ili kakvog drugog teskog krivicnog dela (clan 239. KZ SRJ) zasto bi tada bilo kaznjivo pozivati na otpor obavezi, cije nacelno neizvrsenje inace predstavlja krivicno delo, ako bi se konkretnim oblicima podredjivanja toj obavezi neko svakako izlozio naredbama u odnosu na koje odbijanje poslusnosti nije kaznjivo? Posebni razlog potiskuje opsti i cini da je odbijanje u primarnoj fazi opravdano. Pri tom, posebni razlog, koji mozemo pravno odrediti, u odnosu na opsti razlog koji se pravno ne da normom obuhvatiti, cini da je nemoguce ili veoma problematicno ustanoviti pravni stav sa vertikalom jasne pravne dedukcije. Ako bi se ipak insistiralo na ma kakvoj normi, uz sve rezerve mogli bismo reci da bi ono sto bi trebalo da bude kaznjivo bilo pozivanje na cinjenje krivicnih dela, osim ako bi cinjenje krivicnog dela za koje je poziv upucen, vodilo izvrsenju drugog, tezeg krivicnog dela.

Ako, pak, kazemo da je pozivanje na gradjansku neposlusnost opravdano u pogledu zakona koji su suprotni ustavnom uredjenju, pravnom poretku i ustavom utvrdjenim slobodama i pravima, rizikujemo da iz prava na neposlusnost iskljucimo gradjane drzava koje ne proklamuju demokratsku vlast, ali i gradjane drzava koje, iako je proklamuju, nemaju izgradjen sistem zastite gradjanskih sloboda i prava, ili slobode i prava relativizuju blanketnim normama, koje, kao kod nas sto je slucaj, u formi dopustenog zakonskog propisivanja nacina koriscenja, suspenduju sam sadrzaj prava.
Najzad, ako ovo pravo vezemo za zakone suprotne nacelima pravicnosti i pravde, rizikujemo da neposlusnost u potpunosti vezemo za teren prirodnog prava, koje u krivicnopravnom domenu nije, niti moze biti, normativni operator.
Ali, ako je permisivne kriterijume tesko ili cak nemoguce ustanoviti, lako je restriktivne izostaviti.
Drzava raspolaze instrumentima za sprovodjenje vlastite na zakonu zasnovane volje. Gradjanska neposlusnost moze ostati u granicama ustavnog poretka cak i ako se suprotstavlja pojedinim njegovim zakonskim manifestacijama.
Krivicno delo pozivanje na otpor u demokratskim drzavama nema drustvenu opasnost potrebnu za inkriminaciju i zato nesumnjivo suzava podrucje politickih prava. Upravo su u zaprekama izmedju licnog identiteta i dozivljaja socijalnog neuvazavanja polozene pokretacke snage deliktnih konflikata. Gradjaninu ne treba postavljati zapreke koje predstavljaju kriminogeni faktor za drugacije i direktnije oblike pobune. Takodje, ne treba mu uskratiti mogucnost da u vidu neposlusnosti iskazuje svoj prioritet u odnosu na predmet o kome se donose odluke, niti da brani svoj intelektualni integritet i osecaj uvazavanja u odnosu na donete odluke, kojima je njegova poopstiva potreba za prioritetom bila omalovazena ili suzbijana.

Sirenje laznih vesti

Krivicno delo sirenje laznih vesti cini onaj »ko iznosi ili prenosi lazne vesti ili tvrdjenja u nameri da izazove neraspolozenje ili uznemirenje gradjana ili da se ugrozi javni red ili mir, ili u nameri da se osujeti sprovodjenje odluka i mera drzavnih organa i ustanova ili da se umanji poverenje gradjana u takve odluke«.
Kao sto vidimo ovim krivicnim delom se u kaznenu oblast uvode, osim laznih vesti, i lazna tvrdjenja. Sâmo postojanje dva pojma razlicitih znacenja podrazumeva da postoje i dva nacina izvrsenja krivicnog dela i da izmedju ova dva nacina postoji specificna razlika. Vesti se nesumnjivo odnose na cinjenicne sadrzaje koji materijalno korespondiraju sa stvarnoscu. Na sta se tada odnose tvrdjenja?
Iako predstavljaju kazivanje o necemu kao istinitom, tvrdjenja ne moraju biti vezana za cinjenice, kao sto je to slucaj sa vestima, vec se mogu odnositi i na misljenja i stavove, tj. na kategoricke supstancijalne iskaze, koje kazivac smatra tacnim. Cinjenice se ticu postojanja, a tvrdjenje se moze ticati vazenja. Ako je, dakle, kaznjivo i iznosenje laznih misljenja, saopstenih u formi tvrdjenja, i to rezolutnih misljenja kojima ma ko nastoji (ili cak i uspe) da osujeti sprovodjenje odluka i mera drzavnih organa, ili samo da u njih umanji poverenje gradjana, ukinuti su, kako ustavna sloboda javnog izrazavanja i objavljivanja misljenja, tako i ustavno pravo na javnu kritiku. Mihelsove ocene o partijama kao »borbenim« organizacijama i o njihovoj politickoj ubojitosti, podjednako su aktuelne i danas. Opozicija ne moze da ispuni svoj poziv ukoliko joj se sprecava da obezvredjuje odluke i mere drzavnih organa, a pogotovo da umanjuje poverenje gradjana u njih, i ukoliko to cini upravo iznosenjem misljenja i stavova u formi tvrdnji, koje sa neke apstraktno neutralne tacke, a svakako sa tacke gledista kreatora tih odluka i mera, nisu ili ne moraju biti tacne.
I vest sadrzi poruku. Tvrdnja pogotovo. Stvarnost se zaista, kako je primetila Hana Arent, razlikuje od totaliteta cinjenica, pa i onaj ko govori o necemu sto jeste, uvek kazuje neku pricu u kojoj »cinjenice gube svoju neuporedivu mogucnost i sticu izvesno ljudski shvatljivo znacenje«. Otuda se iza krivicnopravne zastite politicke »istine« ili »istine« o politickim ustanovama, odlukama i licnostima, po pravilu krije fatum podobnosti i ideoloske prinude, koji tezi da prevodjenjem vrednosti u cinjenice, razvrstavanjem politickih iskaza na istinite i neistinite i proglasavanjem nestinitih za kaznjive, pribavi eticko opravdanje ideoloskoj dogmi, a u politicku raspravu vrati disciplinu i hijerarhiju politickog monizma.
Kada je o vestima rec namece se pitanje zbog cega bi predmet zastite od laznih vesti bila samo drzava? Zar organi vlasti, sa aspekta apologije vlastitih odluka i mera, ne mogu siriti lazne vesti na stetu gradjana i u svrhu manipulacije njima? Zar uporno i opskurno obmanjivanje »odozgo« nije neuporedivo opasnije od rovarenja »odozdo«? I zar za gradjansko drustvo nije daleko pogubnije sistematsko stvaranje nekriticke, na niskom standardu kulture okupljene i neinformisane ili dezinformisane mase konzumenata, spremnih da aklamiraju svaku autoritarnu objavu, ukljucujuci cak i fasistoidne oblike intelektualnog nasilja i diskriminacije?
Mnogo je opasnije medijskom indoktrinacijom i sirenjem straha stvarati »poverenje« gradjana u lose odluke i mere vlasti, nego podsticati ili izazivati nepoverenje u bilo kakve odluke i mere vlasti, bilo kakvim njihovim tumacenjem. Okupljanje oko losih odluka kobnije je od ma kakvog verbalnog osporavanja dobrih odluka. Samo je vlast koja se kaznama stiti od laznih vesti sklona tome da se i sama pomocu laznih vesti odrzava.

Paradoks vladavine prava

Poput drugih idealiteta i idealitet postavke o vladavini prava nosi svoju nadstvarnu referencu kao unutarnji paradoks.
Osnove ovog paradoksa nagovestene su vec u Sofoklovoj Antigoni. Kada Kreont, na pitanje da li gresi sto postuje vlast, dobije odgovor da on ni svoju vlast ne postuje ako gazi bozje pravo, pred nas iskrsava zagonetka stvarnosnog sadrzaja pravila pravde, njihovog prioriteta, vazenja i poznavanja. Postovati svoju vlast trebalo bi da znaci i postovati svoje pravo. Ali, ukoliko je to pravo suprotno visim (»vecitim«) pravilima pravde, tada se ne postuje ni sopstvena vlast. Moze li se biti obavezan sopstvenim pravom, a da se ne izadje iz njegovog kruga i ne posegne za njemu spoljasnjim ali ipak nadredjenim vrednostima? Ako vladavina prava uvek ima eksterni izvor i zasniva se na nedovoljno poznatom postulatu, nece li ona podjednako biti izgovor i utociste za bekstvo od prava, u nastojanju da se neizvestan broj novih situacija, za koje se u postojecem pravu ne moze naci zadovoljavajuci odgovor, stalno »ispravlja« i prilagodjava? Ko nam garantuje da se kao »bozje pravo« nece prikazati aksiomi gole vlasti, da se vladavina prava nece odmetnuti u vladavinu zloupotrebom prava, da se kao »pravo« nece pojaviti ona tamnija strana pravne stvarnosti, sa slucajevima slicnim ovde razmatranim primerima pravne destrukcije, poput vedrog ali sumanutog Don Kihotovog zahteva da mu se veruje na rec i Dulcinea »na slepo« prizna za najvecu lepoticu?
Bez obzira na ovaj paradoks, formula pravne drzave o obaveznosti vlastitim pravom uvek podrazumeva i pitanje: »da, ali kakvim«? Pozitivno pravo neprestano traga za svojim pravnim identitetom, za svojim?£???, za sustastvom ili quidditas-om. Otuda je nemoguce racionalnost prava shvatiti samo kao predvidivost na osnovu regulisanosti, a ulogu ideje pravde u pozitivnom pravu do kraja formalizovati i svesti na zahtev da postoji zakon i da odluka bude korektna primena zakona.
Iza toposa odbojnosti prema pravnickom umecu, dakle, krije se daleko ozbiljnija kritika kvarenja ili razaranja prava samim pravnim iskazom, koji se kao izraz politicke hipokrizije ili samovolje, u sustini pojavljuje kao lupeska dosetka i manifestacija pseudoprava. Jednoga dana, primecuje Pol Vejn, mozda cemo otkriti da su grcki tekstovi falsifikati koje su sastavile erudite 16. veka. U nekoj obrnutoj, negativnoj optici nije nam potrebna posebna domisljatost da otkrijemo da su nase danasnje zakone pisale priljezne politicke udvorice, konstruktori laznog prava, u svetu laznih vrednosti.
Pravo iziskuje uravnotezen odnos izmedju opsteg i individualnog, izmedju volje za moc i komutativne pravde, izmedju izraza, znacenja, priznanja, vazenja i primene. Disproporcija izmedju ovih fenomena ima svoju granicu preko koje propozicije prestaju da bivaju pravo i postaju ili ogoljena tiranija, ili kulise u njenom teatru.

Autor je advokat i pravni pisac; zivi u Novom Sadu

Ovaj ogled je s odgovarajucom aparaturom objavljen u knjizi Pravo i iluzija, izd. »Biblioteka XX vek« i »Republika«, Beograd 1999, str. 71–95; izvodi: str. 9, 10–11, 27–28.