Broj 224-225

Zbivanja

Hodanje po ostrici bajoneta

Izgleda da su u pravu oni koji kazu da bi opozicija sada morala da se mane samo puke mitingaske retorike i da se vise potrudi oko sticanja novog drustvenog legaliteta i jedne drugacije stilizovane alternativne borbe protiv rezima

Dragos Ivanovic

I vlast i opozicija ulaze s velikim ambicijama u medjusobno svodjenje racuna, nagovestavajuci odsudnu bitku. Dok pribiraju snage za taj obracun, i jedni i drugi u sopstvenim redovima otkrivaju mnoge slabosti. Nije im lako da obave svoj unutrasnji inventar jer su nase opste prilike ponovo u stanju dinamicnog vrenja. Zato i ono sto danas izgleda kao prednost, koliko sutra moze da se prometne u nesto drugo, i obrnuto.

Supljine jednog dogovora

Opozicija je, na primer, nekim svojim potezima izazivala u javnosti protivrecna osecanja. S jedne strane, uspela je da izmami uzdah olaksanja kod svih pristalica promena kada se u najsirem krugu, za okruglim stolom, dogovorila o izbornim uslovima. S druge strane, ovaj je uspeh, bez obzira sto je odista krupan, ostavio za sobom i neke sumnje i nedoumice. SPO je energicno insistirao da se kao potpisnici dogovora pojave samo parlamentarne stranke, mada je rezim, i to bas uz pomoc nekih opozicionih stranaka, ucinio sve da do kraja kompromituje i sam pojam parlamenta i parlamentarizma. Poznato je da na parlamentarne izbore 1997. nije izasao najveci deo opozicije, upravo zbog neravnopravnih izbornih uslova. Sada se, insistiranjem na postojecim parlamentarnim strankama, taj diskriminatorski model izbora namece kao pravi. Zar isti stav ne zastupa i SPS kada je, preko potpredsednika Vlade Srbije Ratka Markovica, u prvoj polovini oktobra, u Despotovcu saopstio da »vanparlamentarne stranke ruiniraju slobodu Srbije«.

Ali, to je samo jedna fals nota koja se cuje u ovom opozicionom horu. Druga se odnosi na ravnopravne uslove za predstavljanje u medijima, sto je, takodje, sastavni deo dogovora. Kad god se o tome povede rec uvek se govori o RTS i Politici, a previdja se da su u medjuvremenu i neke opozicione stranke razvile svoj sistem medija koja oponasaju rezimska glasila. Televizija Studio B sledi samo interese SPO na racun objektivne i potpune informacije, a to valjda zbog mira u kuci niko nije pomenuo prilikom rasprave o dogovoru.
Rezim je odbio zahtev za vanredne izbore, pa ce to, svakako, izazvati jos vece tenzije u politickom zivotu. Da li je opozicija spremna za ta nova suocavanja ili samo vesto skriva svoje samoobmane? Ima li tu vise zelje za iskrenom saradnjom ili pritajenog antagonizma da se nemilosrdno nametnu jedni drugima? Od ovakvih brutalnosti nisu postedjeni ni oni iz velikog sveta. Pre nekoliko dana u novinama se pojavila informacija kako americki establisment ucenjuje Vuka Draskovica da udje u opozicioni savez ili ce ga »prijaviti Haskom tribunalu kao ratnog zlocinca«! SPO, opet, ima svoju kombinatoriku sa cetiri izborne liste. Na jednoj bi bio SPO i stranke koje ga u potpunosti podrzavaju (!), na drugoj SZP, na trecoj levicari i na cetvrtoj nacionalne manjine. Ovo je ispalo podosta kontradiktorno jer se SPO izjasnio protiv jedne izborne jedinice u Srbiji, posto bi se u tom slucaju »izbori pretvorili u popis stanovnistva po nacionalnom kljucu, sto nije dobro«. Sada SPO sve nacionalne manjine sabija u jednu grupu, previdjajuci da pored uobicajenih politickih tenzija pred izbore, ovakve podele mogu da rasplamsaju medjuetnicke sukobe koji su nam toliko zla naneli ovih godina.

Zamor i kriza akcije

Kod Saveza za promene sada se oseca zamor i kriza akcije, pa se svi pitaju koji ce biti njegov sledeci korak da malo osokoli i omasovi gradjanska okupljanja. Na koji ce nacin tako nesto da postigne to nije nimalo jednostavna stvar bez obzira sto je napravljen izborni blok. Izgleda da su u pravu oni koji kazu da bi opozicija sada morala da se mane samo puke mitingaske retorike i da se vise potrudi oko sticanja novog drustvenog legaliteta i jedne drugacije stilizovane alternativne borbe protiv rezima. Sta se pod tim podrazumeva najbolje se moze videti iz uporedjenja sa iskustvom pokreta 1996/1997. godine. Tada, 96/97, gradjanski pokret je sa odbranom izbornih rezultata imao i vrhunski legalitet i snazan neposredan motiv za akciju. Zato je i bio tako sirok i tako uspesan. Sadasnji protest insistira gotovo iskljucivo na globalnim ciljevima i smeni rezima, sto gradjanima moze da izgleda pomalo apstraktno kada ih svakodnevno more policijske torture, nestasica mleka, skok cena, krsenje gradjanskih prava, a moze im se desiti da sutra ostanu i bez hleba.
Na ovom mestu ne mozemo a da ne zapazimo jednu krupnu nesrazmeru u nasem politickom zivotu. Dok se Savez za promene sav predao borbi za opste ciljeve, gradjanski parlamenti i druge gradjanske organizacije po gradovima Srbije bukvalno se rvu sa vlastima da iz policijskih ruku iscupaju ugrozene gradjane. Sto je najgore, izmedju ova dva prirodna saveznika Saveza za promene i gradjanskih parlamenata nema saradnje. U Kragujevcu, na primer, penzioneri izlaze na ulice u deset sati pre podne, oruzari stupaju u akciju negde oko podne, a Savez za promene okuplja se uvece. Svako u svoje vreme i za svoj gros, a svima su podjednako prazni stomaci i svima nad glavom fijuce isti rezimski bic. Da li to opozicija deli svoju aktivnost na sferu visoke politike, koja je jedino dostojna njene paznje i na borbu za gradjanska prava koju moze tako nerazumno da bagatelise?

Drugacija politicka komunikacija

Cini se da bi opozicioni blok u siroj saradnji sa gradjanskim parlamentima, Savezom slobodnih gradova i opstina Srbije i raznim drugim gradjanskim organizacijama jos vise osnazio svoj legitimitet u daljem suocavanju s rezimom i to na dva nacina. Prvo, ako se potpunije afirmise kao zastitnik ugrozenih prava ljudi, opozicija bi mogla da pruzi neposredan motiv gradjanima da joj masovnije pridju. I drugo, sama bi opozicija stekla jacu drustvenu osnovu sto joj na duzi rok daje bolje izglede prema rezimu.
Na potrebu ove drugacije drustvene i politicke komunikacije treba ukazivati upravo sada kada svi prezivljavamo izuzetno dramatican i osetljiv trenutak. Pre mesec dana, kada je krenuo, gradjanski pokret je bio prvorazredni politicki dogadjaj u Srbiji. Sada je njegov znacaj skrajnut na drugo mesto, a na prvo mesto po znacaju izbio je strah ljudi od rezimskog nasilja za koje niko ne zna u sta ce se sutra prometnuti. Rezim je krenuo sa brutalnim nasiljem u svim vidovima i u svim segmentima drustva: batinasi premlacuju ljude na ulicama uz precutnu saglasnost policije, celnicima SPO priredjen je zlocin na drumu, Seselj preti prinudnom upravom nad Beogradom i Pancevom, policija je dobila ovlascenje da upada u stanove i cini sta hoce, mediji se jos zesce proganjaju, a novinari hapse i ubijaju. Hoce li opozicioni blok, zajedno sa gradjanskim organizacijama i studentskim protestom, organizovati zajednicki front otpora koji ce gradjanima otvoriti perspektivu jednog legalnog poretka u kojem ce svacije pravo biti garantovano, a hleb obezbedjen?
Ako i drugi, a ne samo rezim, nastave da hodaju po ostrici bajoneta, nasilje ce preplaviti celo drustvo, a taj mutan talas moze da odnese i opoziciju i sve nas zajedno.
 


© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar