Broj 224-225

Hronika
 
Ima li javnosti u Srbiji?

Krajem prosle godine, u okviru decembarskog broja (202203) Republike, i kao posebno izdanje, objavljena je knjiga veterana srpskog novinarstva Dragosa Ivanovica, Zavera protiv javnosti, a nedavno se pojavio i njen prevod na engleski jezik, takodje u izdanju »Republike«, pod naslovom Plot against the Public. Tim povodom, Medija centar iz Beograda organizovao je 19. oktobra razgovor na temu: Postoji li javnost u Srbiji? Na postavljeno pitanje pokusali su da odgovore Stjepan Gredelj, rukovodilac projekta u Agenciji Argument, Hari Stajner, direktor Medija centra, i Dragos Ivanovic, autor knjige

Naglasivsi da je Dragos Ivanovic napisao veoma dobru, dokumentovanu i dragocenu knjigu, Stjepan Gredelj je podsetio da se o pojmu javnosti, iskazanom u jednini, moze govoriti samo u kolokvijalnom govoru, pri cemu se misli na politicku javnost, dok se u strozem naucnoteorijskom smislu mora govoriti o vise javnosti: politickoj, kulturnoj, literarnoj, naucnoj itd. Na kolokvijalnom nivou, javnost se obicno poistovecuje sa javnim mnenjem, sto je pogresno, jer je javnost institucija, a javno mnenje ono sto nastaje delovanjem razlicitih vrsta javnosti. U tom pogledu, u Srbiji nema javnosti, jer nema elementarnih preduslova za njeno postojanje, tj. »ne postoje uspostavljeni i strukturisani nivoi autonomne kulture, nauke i politike da bi ti segmenti (javnosti u povoju) mogli da uticu na opstu obavestenost«. »Kljuc za postojanje javnosti je razvijeno, slobodno i diferencirano gradjansko drustvo«, naglasio je Gredelj, a takvog drustva ovde u Srbiji nemamo. Izvesni segmenti uspostavljanja gradjanstva stesnjeni su izmedju autoritarnog oblika vladavine i iscepkanog i uplasenog drustva, tako da nema prostora za »elementarno polje slobode i komunikacije«. U takvim uslovima, novinarstvo je zaista »jedna od najugrozenijih profesija«, jer su novinari stesnjeni izmedju »mlinskih kamenova« autoritarnog rezima, a, s druge strane, i sami odgovorni za sve ono sto se u zemlji dogadjalo u toku decenije koja je na izmaku.

Hari Stajner smatra da bi o ovoj temi imali sta da kazu tzv. strucnjaci: politikolozi, sociolozi, komunikolozi, ali da ima logike da o njoj govore i sami novinari, jer za »sunovrat srpskog novinarstva« niko nije odgovorniji od njih, pa je zato njihova i obaveza da progovore o onome sto im se dogadjalo. Izandjala floskula da i »rec moze da ubije«, i da je to cinila i pre metaka, ovde je, prema Stajneru, dobila svoju prakticnu potvrdu, o cemu nam slikovito i argumentovano govori i knjiga Dragosa Ivanovica. Jedna od vrednosti ove knjige je upravo u tome da nam ne dozvoljava da zaboravimo, pa je mozemo koristiti kao lek protiv »kratke pameti« ili »pamcenja kokoske«. »Ako je ljudski i hriscanski prastati, to ne znaci da treba i zaboraviti«, naglasio je Stajner dodajuci: »Mnogo toga je ova profesija pretrpela u toku proteklih deset godina, o paklu kroz koji je prosla ova zemlja da i ne govorimo«. Umesto osnovnog pitanja koje je bilo tema razgovora, Stajner je postavio pitanje: »Kakva nam je stvarnost u Srbiji?«, i ponudio odgovor citiranjem grafita: »Hocu da emigriram u Srbiju iz RTS dnevnika«. U Srbiji vec dugo postoje dva paralelna sveta: onaj virtuelni, ili svet RTS dnevnika, i onaj stvarni, u kojem zivimo i u kojem smo poslednji u Evropi. Kada je rec o medijskoj slici u Srbiji, Stajner je ukazao na izvesne promene, koje, uprkos hajci na medije i novinare, daju bar malo optimizma: nezavisni mediji imaju sve veci uticaj dok opadaju tirazi rezimskih listova i gledanost drzavne televizije. »Da li to znaci da javnost sve manje veruje rezimu i tom virtuelnom svetu?«, zapitao se Stajner.
U svom izlaganju, Dragos Ivanovic je podsetio na razliku koju je u svojoj knjizi dosledno sproveo izmedju pojmova javnost i javno mnenje. »Javno mnenje je jedna efemerna pojava koja se ne moze lako definisati, niti u takvim reakcijama i pojavama ima nekih strogih i unapred utvrdjenih pravila ponasanja.« Pojam javnosti je dublji i kompleksniji: »Pod javnoscu razumem konstituisanje, i to trajno, jednog nacina razmisljanja i delovanja u sirokom krugu gradjanstva koji se javlja kao zreli kolektiv i, u krajnjoj liniji, konacni sudija onoga sto radi vlast«. Kao takva, javnost je zapravo 
»institucija javnosti« i »trajna komponenta demokratije«, jer je »konstituisana javnost pocetak i kraj svakog drustvenog i politickog posla«. U replici, nakon krace diskusije, Dragos Ivanovic je ukazao na svojevrstan vid budjenja javnosti, u poslednje vreme, u spontano nastalim gradjanskim protestima u unutrasnjosti Srbije: »Gradjanski parlamenti i organizacije u provinciji na nevidjen nacin se rvu sa policijom da iz njenih ruku iscupaju ljude izlozene nevidjenoj torturi. To traje vec mesecima. Oko toga se formirala javnost. U poslednjem broju Republike, na vise strana, objasnili smo sta se desava u tim gradovima. Da ne postoji nesto kao javnost, ta borba se ne bi vodila«, zakljucio je Ivanovic.

Ljubisa Vujosevic    


Rec Dragosa Ivanovica 

Kada se govori o javnosti najpre treba utvrditi sta se pod tim pojmom razume. Ova se rec vrlo cesto upotrebljava, rekao bih jos cesce i zloupotrebljava; ona je stalno na vrhu pera novinara, ali ne samo novinara. Upravo zbog toga sto je sintagma javnost postala jedna vrsta drustvene konvencije, koja ne pretpostavlja i obavezu da se objasni sta se pod njom razume, ova se rec vec poprilicno izlizala. Ovde smo zato da pokusamo da u ovu maglu unesemo bar malo svetlosti.
Da ne bih zapao u neko suvisno teoretisanje za koje nisam ni kvalifikovan, predlazem jedan pragmatski prilaz tumacenju tog pojma. Ja, na primer, pravim razliku izmedju pojma javno mnenje i pojma javnosti. Prema mom misljenju, javno mnenje je ono sto susrecemo gotovo svakodnevno i pod njim se podrazumeva suma raznih javnih reagovanja na neki dogadjaj u sirokim gradjanskim krugovima i u isto tako sirokom spektru misljenja. Javno mnenje je jedna efemerna pojava koja se ne moze lako definisati, niti u takvim reakcijama i pojavama ima nekih strogih i unapred utvrdjenih pravila ponasanja. Reakcije javnog mnenja na neki politicki ili drustveni dogadjaj mogu biti burne i iznenadne, neuhvatljive po svojim granicama sirenja, nepredvidive po posledicama i vremenu trajanja.
Za razliku od javnog mnenja, medjutim, pojam javnosti je dublji i kompleksniji. Pod javnoscu razumem konstituisanje, i to trajno konstituisanje jednog nacina razmisljanja i delovanja u sirokom krugu gradjanstva koji se javlja kao zreli kolektiv i u krajnjoj liniji konacni sudija onoga sto radi vlast. Ona se moze shvatiti i kao institucija javnosti, i kao takva je trajna komponenta demokratije, zapravo bez postojane, zrele i osvedocene javnosti nema ni demokratije. Kao sto se nekada pomalo starinski govorilo da je narod izvor i utoka vlasti, tako bi danas u savremenom svetu moglo da se kaze da je konstituisana javnost pocetak i kraj svakog drustvenog i politickog posla, da ne kazem demokratije.
Ovakvo razlikovanje javnog mnenja od javnosti sugeriram da bismo lakse prisli odgovoru na pitanje: postoji li javnost u Srbiji? Naravno, nije mi lako da odgovorim na ovo pitanje (pogotovo sa da ili ne), ali bih u pokusaju da se bar priblizim odgovoru napravio jedno poredjenje izmedju gradjanskih protesta 96/97. i protesta koji sada traju. Izmedju ta dva drustvena dogadjaja koji spadaju u istu politicku kategoriju, upravo sa stanovista teme koju razmatramo uocavam neke bitne razlike. Protest 96/97. izbio je snazno, gotovo eruptivno, pokrenuo je silne mase naroda iz svih slojeva, trajao je puna tri meseca, gotovo da je uzdrmao postojeci rezim, naisao je na velike odjeke u celom svetu, cak i u njegovim najzabitijim delovima. Kao da je imao sve osobine onih dogadjaja koji ga kvalifikuju za naziv istorijski. Onda se zbio jedan zanimljiv obrt koji ni do danas nije valjano objasnjen. Bez obzira sto je imao tako impresivne razmere, gradjanski pokret se posle tri meseca ugasio ne ostavljajuci gotovo nikakvog traga za sobom. Potonuo je kao voda u pustinjski pesak. Razumem nezadovoljstvo i gnev naroda ponasanjem opozicionih vodja, ali za nasu danasnju temu interesantno je da se odgovori na pitanje kako je jedna tako silna energija mogla da ode u dim? Ljudi su stali da se tudje svake politike i akcije, jednostavno se uvukli u sebe. Niko do sada nije objasnio kako je i zasto propustena sansa da se tada konstituise javnost koja bi dala drugaciji ton nasem politickom zivotu.
Za razliku od tadasnjeg gradjanskog protesta, u ovom danasnjem zapazam neke nove i ohrabrujuce elemente koji su upravo interesantni za raspravu o nasoj temi o javnosti. Ovaj sadasnji gradjanski protest nije isti po broju ucesnika, niti po razmerama, a jos manje po efektima, ali ima nesto sto prethodni nije imao. Da ne bismo bili samo pod utiskom onoga sto se danas odigrava na ulicama, hocu da vas podsetim na pocetak ovog pokreta. Nastao je, sto je interesantan paradoks, ne u najvecim gradovima i industrijskim centrima, koji su vec imali tradiciju otpora, nego u gradovima juzne Srbije, koje su mnogi cesto bili skloni da pezorativno nazivaju »juzna pruga«. Doslo je do niza samoniklih gradjanskih organizacija, koje su se, kao gradjanski parlamenti, prosirili i na druge gradove u Srbiji. Podseticu vas samo na Ivana Novkovica iz Leskovca, na ciji se poziv okupilo oko 20 000 ljudi, sto je za taj grad do tada bilo nezamislivo. Mogao bih da pomenem i valjevskog slikara Bogoljuba Arsenijevica Makija, koji je jos u bolnici, gde leci rane zadobijene u policijskom batinanju.
Sta se zapravo desilo? Ocigledno je da je u Srbiji, bar u jednom njenom delu, krenuo proces gradjanskog osvescivanja. Gradjanski pokret Srbije se u ovim mesecima razvio u respektabilnu organizaciju, a njegove akcije, u osloncu na lokalnu javnost, sve su zapazenije u zastiti ugrozenih gradjana. To svedoci da gradjanin Srbije sve vise stice svest o svom pravu i resenost da to svoje pravo upotrebi. Da nije toga, zar bi ovaj pokret trajao vec vise meseci? Desilo se ono sto mi u Republici cesto volimo da kazemo da je gradjansko pravo svakog pojedinca prestalo da bude njegova privatna stvar i da je odbrana tog prava podignuta na stepen javnog interesa. To je upravo onaj trenutak kad pocinje da se konstituise javnost kao institucija demokratskog zivota, o cemu smo ranije godinama pricali.
Ako biste me sada pitali sta ce se u tom pogledu dalje desiti izlozili biste me velikom iskusenju. Moze ovaj sadasnji gradjanski protest jos da ima razne oscilacije i mene, ali sam gotovo siguran da ce ono sto je do sada stvoreno, u smislu konstituisanja javnosti, ostati kao trajna tekovina koja moze samo da dalje napreduje.

   

© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar