Ispitujuci smisao i rezultate izlazenja naseg lista, saradnici i urednici redovno analiziraju i kritikuju svaki broj lista, to povremeno cini i Savet za duze razdoblje, a s istim motivom, povodom desetogodisnjeg izlazenja lista, organizovane su izlozbe i razgovori u vise gradova (Beograd, Subotica, Zrenjanin, Nis, Kraljevo, Uzice, Arilje, Kragujevac, Podgorica) da bismo se potom obreli u Sarajevu, gde je, u organizaciji Kruga 99 a u Muzeju knjizevnosti, 21. oktobra otvorena izlozba koja ce biti otvorena deset dana, a narednog dana uprilicen razgovor.

Prepreke komuniciranju

Samo nasilje, koje je u proteklih deset godina postalo glavna odrednica nase svakidasnjice, razara i sprecava normalne komunikacije. Vlasti koje se oslanjaju na silu namecu svojim podanicima svrstavanje u jedinstven front protiv »neprijatelja«, druge drzave i nacije, u otvorenom ili prikrivenom ratu. A ratovi prekidaju i razaraju i fizicke komunikacije. Istovremeno, egzistencijalni uslovi su sve tezi, te su ljudi primorani da bezmalo svu svoju energiju ulazu u puko prezivljavanje, tako da ostaje malo mogucnosti i snage da se »podigne glava«, posmatra, razmislja i komunicira. U nevoljama koje nas snalaze prevelika je i vlastita da bi se pomisljalo na nevolje drugih. A kada je o nevoljama rec, Sarajlije su tragicni rekorderi po cetvorogodisnjem bombardovanju i stradanju u osobenom konclogoru. Zbog takve sudbine Sarajeva i Sarajlija, nas list se svih godina suprotstavljao svim oblicima nasilja i izrazavao podrsku i solidarnost otporima agresiji i borbi za zivot. Radi toga smo odlazili u Sarajevo i pre, i tokom, a i posle rata. Ucestvovali smo u nastojanjima da se rat spreci, potom okonca i najzad trajno uklone njegova zarista i posledice. O raznim idejama i konkretnim akcijama objavljeni su mnogi tekstovi, ali oni su imali ogranicen uticaj, cak nisu ni dospevali do veceg broja citalaca, ni u Sarajevu.

Pod utiskom razgovora o bombardovanju, nekadasnjeg, Sarajeva, i skorasnjeg, Beograda, dosli smo u goste Radija Fern, nadajuci se zaboravu bombi, ali nas doceka potresna vest da je bas tog jutra eksplodirala bomba ispod automobila Zeljka Kopanje, vlasnika i glavnog urednika Nezavisnih novina iz Banjaluke. Razumljivo, svi smo osudili zlocin i pokusali da razumemo njegove uzroke i posledice. Iste veceri javljeno je da su Kopanji obe noge amputirane. O pociniocima nema vesti.
Opet se nije moglo izbeci poredjenje. Jedanaestog aprila, takodje pred svojom kucom, stradao je takodje vlasnik i urednik dva beogradska lista, Dnevnog telegrafa i Evropljanina, mucki je ubijen Slavko Curuvija. Od poredjenja nema koristi ni Curuvija ni Kopanja, niti njihovi rodjaci i kolege, niti se poredjenjem zlocini poravnavaju a jos manje potiru. Naprotiv, postaju jasniji motivi pocinilaca i narucilaca – onemoguciti javnost, slobodu medija, zastrasivanjem pljackanjem, pa i ubijanjem.

Spirala nasilja

Razgovor o temi »Bombe, politika i kultura. Iskustva Sarajeva i Beograda« otvorio je mnoge njene aspekte, ali razgovor je tek poceo. Najpre su govorili Olivera Milosavljevic i Nebojsa Popov, iz Beograda, i Gajo Sekulic i Hidajet Repovac, iz Sarajeva. Potom su u razgovoru ucestvovali i Vlatko Dolocek, Drenko Orahovac, Sead Fetahagic, Eleonora Prohic, Emir Felic, Tanja Jeremic, Bata Cengic, Zeljko Ivankovic, Sejdo Hadziahmetovic i Dragomir Olujic.
Ucesnici u razgovoru su uglavnom saglasni da medju uzroke spirale nasilja spada ideologizacija kulture i redukcija politike na vlast a vlasti na silu. Zasto i kako se to desava, o tome postoje razlicite pretpostavke koje tek treba prouciti. Mnogo toga se dogodilo, brzo i dramaticno, ukljucujuci i promene u licnom zivotu (»Ja vise nisam isti covek«, kaze Bata Cengic). Ni u ovom razgovoru nije zaobidjena uloga intelektualaca u dosadasnjim, kao i u buducim zbivanjima. Pored odgovornosti, i krivice, upitan je i kapacitet inteligencije za razumevanje zbivanja i otreznjenje (Eleonora Prohic), a zainteresovanost za kulturu, ne samo vlasti, jedva da postoji (Hidajet Repovac). Svest ljudi, i kulturu, ne treba precenjivati, pogotovo ovde, jer nista sami ne mozemo postici (Sead Fetahagic).

Problematizovana je i uloga medjunarodne zajednice. Gajo Sekulic smatra da je ona mogla spreciti rat, Emir Felic da ona nista nije uradila do kraja, Bata Cengic da bi najbolje bilo uspostaviti protektorat, Eleonora Prohic da njeni predstavnici treba vise da slusaju domace aktere nego ovi njih, Sead Fetahagic da nije sporno da svako ima svoje interese, ali je pitanje koliko je svaki od tih interesa u skladu sa moralom.

Sta je moralno

Iskustva Sarajlija i Beogradjana pod bombama otvorila su slozeni spor. Predsedavajuci Kruga 99, Vlatko Dolocek, podseca ucesnike da su organizatori razgovora pokazali rezerve prema uporedivosti iskustava Sarajeva i Beograda. Sead Fetahagic je podsetio da su Sarajlije »vristale od radosti« kada su padale bombe po brdima oko Sarajeva, sa kojih je godinama sejana smrt po gradu. Emir Felic, novinar, smatra da ima ljudi koji smatraju da je nemoralno porediti ta iskustva. Olivera Milosavljevic je govorila o razlicitim iskustvima pod bombama u samom Beogradu (od apatije do patnje). Gajo Sekulic nalazi vezu izmedju NATO bombi oko Sarajeva i nad SRJ. Ja sam podsetio da uporedjivanje iskustava ne znaci mehanicku simetriju, jos manje potiranje razlika, jer kriticki stav prema NATO bombardovanju, recimo, Beograda, ne znaci i potiskivanje kritike Milosevicevog rezima kao uzrocnika mnogih, ali ne i svih, patnji i stradanja. Uporedjivanje iskustava pod bombama je nezaobilazno u temeljitim analizama i kritickom misljenju, da bismo zaista razumeli sta nam se desava. Ako smo opsednuti samo svojom zrtvom, nista necemo razumeti, a ako stanemo na stanoviste bilo koje zaracene strane, nista ne mozemo uciniti za izbavljenje, vlastito ali i drugih.
Jednakost pod bombama je, u stvari, samo metafora koja upucuje ka sustini problema. Naime, umesto da raspravljamo o jednakosti pred zakonom, sto je normalna tema u normalnim drzavama gde je odavno uspostavljena vladavina zakona, barem kao princip, mi o tom principu mozemo samo mastati dokle god smo zahvaceni vrtlogom nasilja. Vise od maste mogli bismo postici ukoliko se kriticki odnosimo prema protagonistima nasilja, kao i prema vlastitom statusu zrtve. Time zapocinje i obnova kulture, civilizacije i otvara se realan izlaz iz visegodisnje tragedije jugoslovenskih (ne balkanskih) ratova.
Razgovor u Sarajevu, kao i raniji razgovori povodom iskustva naseg lista, samo otvaraju put ka uspostavljanju normalnih komunikacija, solidnijoj obavestenosti i razvoju kritickog misljenja. Pravih analitickih i kritickih prodora i rezultata jos nema, pa i nas list valja da se suoci s ogranicenjima pristupa, stanovista i ucinka u dosadasnjim i buducim zbivanjima. U tom pogledu, i sam razgovor u Sarajevu je podsticajno iskustvo.